Planeta Novak

Ne postoje reči, toliko sveobuhvatne, da objasne šta je to uradio istinski broj jedan ove igre, tog 29. januara ove 2023.

Te reče bi morale da u sebi nose sav naboj, svu strast, paletu emocija koju je Novak Đoković ispoljavao na putu ka još jednom usponu na teniski Mont Everest. Morale bi da nose u sebi makar zrnce altruizma koji oličava Novak Đoković u svom nezadrživom finiširanju ka ostvarenju kosmičkih teniskih ciljeva.

Kada niko ne veruje da i nad stratosferom ima stratosfera, Novak to dokaže.

"Vrati se na svoju planetu, Novače", tvit je španskog tenisera Alehandra Davidoviča Fokine, posle Đokovićevog 22. grend slem trijumfa.

Jedan drugi Novakov kolega, Australijanac Džon Milman je rekao ovako:

"Rodova arena, ali Novakov teren".

Neki su se pokajali, ugrizli za usnu i poput Krega Tajlija makar delimično iskupili za lanjski greh.

On je Novaku Đokoviću omogućio da svih sedam predstava budu večernji teniski događaji, što je Novaku sasvim odgovaralo.

Kreg Tajli je i prošle i svih ovih godina znao, da je Novak = Melburn. I isplatilo mu se što je izdržao baražnu vatru kritičara o tome kako je povlađivao šampionu. Ako je neko to zaslužio, onda je to svakako Novak.

Ali stvarno, sa koje planete je Novak? Kako je moguće da sa tolikim bremenom na leđima, u tolikim iskušenjima, on uvek bude taj koji izađe kao pobednik?

Nije čudo ni što je iz Stefanosa Cicipasa, prokuljao onaj napad iskrenosti, na ceremoniji dodele trofeja, kada je rekao da "nijedan veći od Novaka nikad nije uzeo reket u ruke".

Dobiti deset po turu na teniski način od velikog teniskog tate i onda reći tako nešto? Alal vera, Stefanos! Kala, kala!

Možemo se i u ovom Novakovom grandioznom trijumfu povesti za brojkama, pa konstatovati da teniski sport nikada nije video većeg od njega.

Novak je probio već sve skale, podesio gotovo sve relevantne rekorde po svojim parametrima i tako zapušio usta svima onima koji još raspravljaju o tome ko je takozvani GOAT.

Novak je GOAT. Nepobitan GOAT. Tačka.

On je takav zato što je morao da na svom putu ka istoriji, ide dvostruko težom stazom od onih kojima su lebdeli njegovi rivali, Rodžer Federer i Rafael Nadal.

Koji nikada nisu bili tako medijski satanizovani. Koji se nikada nisu našli u prilici da im obični šalabajzeri i politikanti, pocepaju vizu i sramotno ga gurnu u pritvor, a potom deportuju zbog "delikta mišljenja" kao poslednjeg kriminalca.

Kojim nisu zabranjivali da se takmiče na bilo kojim turnirima jer su se jednostavno držali prostog ljudskog načela o autonomiji ljudskog tela, po principu, "moje telo, moja stvar".

Vidite, teniska istorija i rekordi, nisu samo puke brojke, titule, poeni - tu je i sve ono naizgled nevidljivo, to su okolnosti pod kojim se došlo do nekog cilja.

Zato je Novak beskrajno iskren kada kaže da je ovo bila njegova najveća pobeda u karijeri.

Najveća - jer sa druge strane mreže nije bio samo jedan teniski lav, gladan uspeha.

Najveća, jer je trebalo ostaviti ispod pepela sav taj gnev, ljutnju, srdžbu, užasan osećaj nepravde koja mu je naneta, da bi se snagom i preciznošću udarca i snagom volje, prokrčio put do tog jubilarnog desetog australijskog pehara.

Najveća jer je iznad svega moralna - ovo je bio trijumf nad svim besmislenim pravilima, amandmanima, zakonima, nad svim političkim činiocima koji su ga sprečili da ovo uradi još prošle godine. Pobeda nad tiranskim autoritetom i besmislenom birokratijom koja zdravog čoveka proglašava opasnim po društvo.

Najveća jer je u ovom ludilu 21. veka pokazao da još postoje oni koji i pored svih nanetih nepravdi, mogu da iskažu beskrajnu ljubav, dobrotu, koji hrišćanski praštaju.

"Toliko se malo prašta danas. Jednostavno, želim da podsećam i vidim to u svetu, da više razumeju, prihvataju, pokazuju više saosećanja, pre nego što nekada osude", poručio je Novak u jednom od najiskrenijih obraćanja medijima u ovoh bezmalo dve decenije.

Lako je suditi, teško je praštati.

"Najmudrije je pustiti, desilo se šta se desilo, idemo dalje", kaže Novak.

Može li se dalje od ovoga, može li se i dalje leteti na tim visinama, a da ti Sunce ne sprži krila kao Ikaru? Poznavajući Novaka, koji nas stalno podseća da se usudimo da sanjamo veliko, ne sumnjam da čujem njegov odgovor: "Može, može".

Može li se crvena prašina Rolan Garosa pred kraj proleća, pretvoriti u poprište bitke kakvu teniski svet još nije video? Za rukometnih, ne teniskih 23:22? Može, može.

Teniskim sladokuscima već sad curi iz usta pri pomisli na taj mogući spektakl na Šatrijeu, ali kako je Goran Ivanišević priznao, u Nadalovoj areni.

Vidite, kad zemaljski silnici pokušaju da učine i prikažu kako su oni sva moć na zemlji, univerzum vrati na svoje i stvari izjednači.

Rafael Nadal je prošle godine slavodobitno iskoristio to što su Novaku zatvorena vrata Australije i osvojio titulu.

Sada se vratio kući već posle druge runde, i nije broj jedan.

Teniski moćnici su primenom glupih pravila osakatili Novaka za niz prilika, oduzeli mu hrpu bodova i tako prisilno skinuli sa čela teniskog karavana, u želji da ovaj teniski scenario zamene nekim drugim, sa mlađim snagama.

Ali, ne ide to baš tako.

"Teniski univerzum" je stvari postavio na svoje mesto i Novaka, baš u Australiji, ponovo vratio na presto, gde mu je istinski mesto. Uz jednu sitnicu, rekord, da je ovo najveći skok sa jedne pozicije na prvu. Sa No. 5 na No 1.

Univerzum je obesmislio i sve one poput politikanata Danjela Endruza, Skota Morisona, Aleksa Houka, koji su prošle godine igrali najsramnije i najbeščasnije uloge koje je svet sporta ikada video.

Ali srećom, ta Novakova ljudska misija, taj čin odbrane malog čoveka pred prirodom političkih sila, otvorio je oči mnogima i učinio ga ne samo simbolom nepobedivosti na terenu, nego i van njega.

On je i drznicima, koji su se usudili da sa kontinenta na kom mu je zabranjen ulazak, dođu u Melburn i posmatraju njegov besmrtni teniski čin, pokazao koliko su se grdno prevarili kada su poverovali da će se slomiti pred silom njihovih "pravila".

Taj kompjuterski guru, mogao je samo sa gorčinom u grlu da posmatra more srpskih zastava na tribinama i transparente sa napisima "Novax", lažno se, sedeći na mestima koja koštaju 27.500 dolara, prikazujući kao ljubitelj tenisa i ničeg više.

Paradoksalno je da je čitavoj planeti ponudio "rešenje" koje ni sam verovatno nije prihvatio, da bi na kraju te poslednje januarske nedelje bio "moralno vakcinisan".

Novax vakcinom, dakako. Teniskom, naravno. Tako "vakcinišu" veliki šampioni. To je vakcina moralanosti, vakcina koja štiti od virusa preterane halapljivosti, ludila, besnila. Vakcina koja nema vidljivu iglu, ali čiji ubod jako boli sve one koji prekorače linije ljudskosti.

Na njemu je sada da se vrati kući, i dok prosipa svoje besmislice o karbonskoj emisiji gasova, dok krstari planetom, objasni svojim bogatim prijateljima zašto najboljeg na svetu ne mogu da gledaju (i dalje) u Indijan Velsu, Majamiju, Njujorku.

Na Novaku je da nastavi sa svojom ljudskom i sportskom misijom, da pomera granice mogućeg i ostane dosledan svemu tome što ga je učinilo teniski besmrtnim.

Da iskazuje ljubav prema svima, pre svega porodici koja je iznedrila takvog šampiona, da nastavlja da pronosi slavu Srbije širom sveta.

Još dve, tri, četiri godine, koliko kod bude imao osećaj da može da traje na ovim visinama. A mi verujemo da i sa skorih 36, može. Zaista može.

Kada su ovakve sportske pobede uz to još i moralne, zadovoljstvo je veće.

Zato će ovaj australijski trijumf imati neizbrisiv vodeni žig u sebi. Sa likom Novaka Đokovića.

Biće neuništiv i trajaće večno u svetu koji nam se nepovratno menja, pred otvorenim očima.

Da nas sve podseti da i nad zemaljskom silom ima neka viša sila.

Zoran Kecman