Groznica subotnje večeri

Mogu ga ja izgubiti, ali znam ko sigurno neće. To sebi stalno ponavljam. Znam jednog šampiona koji ima mentalnu čvrstinu najjačeg armiranog betona.

Kada zabetonira da mora da osvoji titulu, osvoji je. Kada su svi protiv njega i priželjkuju trijumf protivnika, dobija neviđenu snagu.

Da se ne igramo rebusa i zagonetki, znate na koga mislim? Ok, dobro je. Tu smo, na istim talasnim.

Jutro je krenulo kišno, posle 41 stepena u petak, u subotu preko noći se namračilo nad Melburnom, temperatura pala na 19, potoci kiše niz velike centralne gradske ulice. Pobegli i najuporniji fanovi tenisa sa Federejšn skvera... Ali u nedelju kad bude najvažnije, neće padati. Bogami, neće!

U sobi, tišina. Posle intervjua Sofije Kenin, nove šampionke Melburna, sekvenci njene velike i zaslužene radosti, ugasio sam i TV, ne mogu da ga gledam. Ali zato gledam na zidni časovnik, on kaže, skoro 17 sati do finala. Sedamnaest!

Probam da brojim do 17, jedan, dva, tri, četiri...Oduže se te sekunde, čitava večnost. Probam da nabrojim Novakove titule redom, muke su to, treba se svega prisetiti. Koliko je mečeva prohujalo s vihorom u ovih 12 godina otkako je ovde osvojio prvenac? Sam bog zna.

Uzimam u pomoć knjigu, podsećam se poglavlja gde je Džon Mekinro opisivao onaj čuveni meč polufinala US Opena 2011. godine između Đokovića i Federera. Peti set, Švajcarac vodi sa 5:3, ima 40:15...

„Radio sam komentar za CBS, i sećam se kako sam pomislio – Opa, pa Novak je naučio nešto što ja nikada nisam uspeo da uradim na tom terenu’. Od prilično izgubljene pozicije u meču napravio je situaciju gde je nešto publike ipak stalo iza njega – ne svi, jer je većina i dalje želela da pobedi Rodžer, ali uradio je dovoljno da prekine Federerov niz. I moram da se divim načinu na koji je poremetio taj delikatan balans koji je između igrača, protivnika i publike“, napisao je Mek u svojoj autobiografskoj knjizi.

Samo koji red, sumirajući taj trenutak koji će ostati zapamćen u istoriji tenisa, rekao je i ovo:

„Rodžer je promašio forhend na drugoj meč lopti, imali smo đus i neka čudna mirnoća je najednom preplavila Novaka. Tada sam shvatio da će izvući to iz sebe, to je ta snaga psihe koja ga nije napravila samo šampionom, već jednim od najvećih svih vremena“.

Zatvaram knjigu i prisećam se ne neponovljive lakoće pobeđivanja u prošlogodišnjem finalu protiv uvek našpanovanog Rafaela Nadala. Kako sam bezbrižno gledao poen za poenom, uživao u Novakovom isctavanju pobedničke trase dok je Nadal, neočekivano bio nemi posmatrač nad sopstvenom sportskom egzekucijom.

Sada svi očekuju da Dominik Tim bude taj gladijator koji će u „Lejver“ areni igrati i za sebe i generacije koje dolaze.

Da li je Novaka briga za to? Verovatno ne, on ima svoju odavno uvrđenu viziju gde mu je mesto u istoriji i šta vizualizuje u bliskoj budućnosti. Da je bio takav, mek i saosećajan, sigurno ne bismo brojali njegovih ogromnih 16 Grend slem titula. Šampion mora biti oštar poput oštrice žileta. Nema milosti.

Mekinro, Agasi, Vilander, Beker, Edberg, druge sa manjom brojkom i da ne pominjem, ispada da su mu tek do kolena po broju „mejdžora“.

Ali treba dopisati jedan više. Uvek jedan više. A to nije lako. Sedam puta treba pobediti na Grend slemu, to je 21 osvojen set. Došao je do 18 setova, naspram jednog izgubljenog, na onom zagrevanju sa Štrufom u premijernom kolu. Još tri koraka, Novače, još tri, možeš ti to.

Ujutro, poškopljen melburnskom kišom, zaputio sam se ka Grand Hajat hotelu u ulici Kolins. Tamo se po tradiciji, na dan pre muškog finala, okupljaju legende teniskog sporta na svečanom ručku u čast neke od legendi.

Ove godine, u centru pažnje bio je Toni Rouč. I on je ljubazno prozborio koju reč na temu finala, kao i mnogi drugi.

„Svakako, Đoković“, to je otprilike zajednički zaključak kada je reč o prognozama ishoda nedeljnog okršaja, ali uz debelu napomenu da je Tim jedan od onih koji mogu da nanesu udarac srpskom maestru.

Posle legendi, u medija centru, nailazim na kolegu Ivana Mrđena.

„Pet dana listam ovaj Herald San i ne primetih da su negde stavili Novakovu sliku...“, kaže mi Ivan, a ja se nadovezujem...

„A u finalu je...I šampion je...“

Istina. I jedno i drugo. Nije bilo ni Marjana Vajde ni Gorana Ivaniševića na zakazanom presu, štab se ulogorio u svoje odaje i krije svoje ratne adute, pa neka bude po (ne mogu bez njegovih citata) onoj Mekinroovoj:

„I’ll let the racket do the talking“. Ili, u slobodnom prevodu, pustiću da rekat priča umesto mene. Ovog puta Novakov reket će reći više od svih njihovih reči.

Eto, verovatno tako rezonuju i Novak i Vajda i Goran, koji se pretvaraju u strašan pobednički trio.

Dobar predznak možda je bio danas kada smo kolega Saša Ozmo, naša grčka koleginica i prijateljica Viki i ja naišli na našu sutkinju, Marijanu Veljović.

Sedela je, onako opušteno, na zidiću ispred hotela u kom je bila smeštena.

„Pijem kafu, kuliram. polako se pakujem, završila sam sa turnirom“, kaže nam uz osmeh i najavljuje skori put na drugi kraj sveta, u Brazil.

Pakujemo se uskoro i mi, ali znam sa čim bismo voleli da budemo ispraćeni. Po to smo došli svi zajedno. Bez toga ne idemo, ako sve bude u redu.

Imam vere u Novaka i ponavljam, neka se samo ponovi prošla godina. To će svima nama biti dovoljno, zar ne?