Neponovljiva četvrt u Kelnu: Tamo se svako oseća kao kod kuće

Avion se spušta kroz guste, novembarske oblake. U Porajnju je jesen onakva kakvu je pamtim – siva i vlažna. Kelnsko-bonski aerodrom mi je neka vrsta matične luke. Odavde sam najčešće leteo u uzbudljive krajeve sveta.

Put do moje nove adrese u Kelnu – a to je na desnoj obali Rajne, u Kalku – ispostaviće se da je mučan. Grunula je za jesen neobično krupna kiša, šinobus koji inače saobraća do Kelna izbacio nas je na periferiji grada zbog nekih građevinskih radova. Autobusi koji su preuzeli ulogu nedostajućeg šinskog vozila bili su puni nervoznih ljudi. U prevozu sam imao dovoljno vremena da razmislim o mom novom kraju.

Kebes andergraund je bend iz kelnskog Južnog grada. Jedan od njegovih karnevalskih hitova zove se „Još nikad nisam bio u kelnskom Kalku“. Zatvorenost u svoj kvart pokazuje mentalnu strukturu palanke. To jeste karakteristika Kelna. Ali ovakva pesma je i znak da se sa leve obale Rajne, gde je katedrala, Kalk vidi kao neka vrsta divljeg, prekorečnog inostranstva.

Kada sam se obreo na stanici Kalk-Kapela već je bio mrak. Prozori biblioteke u Većnici, administrativnom srcu ovog dela grada, žarili su ugodnom svetlošću. Još pet minuta i pred svojim sam ulazom. Desetak dugmića za zvono. Pored jednog od njih piše Dedović.

Kalk i predrasude

„Sve loše na ovom svetu dolazi iz Nipesa, Kalka i Erenfelda.“ Ovo je uzrečica koju je čuo svako ko je makar neko vreme boravio u Kelnu. Razmišljam o predrasudama centralnih gradskih krajeva prema radničkim periferijama. Verovatno slično misle Dorćolci o ljudima iz Rakovice.

Sudbina je htela da u ovih nekoliko decenija iskusim kelnski život u sva tri navedena kraja. U Erenfeldu sam napisao najbolje stranice o ljubavi. U Nipesu obožavao da se muvam oko turske pijace i da na tezgama mirišem paradajz, zazivajući slike iz detinjstva. Doduše, jedno vreme sam živeo i na jugu grada, u kraju koji se sada smatra vrlo traženim, a nekada je, kao sve tri loše destinacije iz kelnske poslovice, bio pomalo zapušten.

U međuvremenu su dva od tri prokazana kraja izašla na dobar glas, što se može iščitati iz rastućih cena kvadratnog metra stambenog prostora u Erenfeldu ili Nipesu. Prvo su se tamo uz radnike i gastarbajtere iz celog sveta naselili studenti u potrazi za jeftinim stanovima.

Potom su došli umetnici, slobodarski duhovi iz slobodnih profesija, dizajneri, arhitekte, programeri, medijski radnici. Onda dolaze i ostali – advokati, lekari, prosvetari. Ovaj deo grada počinju da uređuju po meri zahteva novih stanara. Otvaraju se fensi lokali, naporedo sa orijentalnim, azijskim i latinoameričkim restoranima. Veganske samoposluge, centri za jogu.

Treba li reći da na kraju tog procesa ovakve multikulturne četvrti postaju alternativna stecišta mladih buržuja i salonskih levičara? Sve to vidim u začetku i u Kalku.

Multi-kulti kreč

Nekadašnja radnička četvrt, smeštena između zvonika dve crkve od crvene cigle – Marijine i Jozefove – već se šezdesetih napunila strancima. Samo što sam izašao iz stana, na jednom od glavnih trgova u kraju, koji su građeni geometrijski precizno kao pravougaonici, vidim grupicu demonstranata i plavu policijsku rotaciju.

Neka devojka viče u megafon: „Zaustavite rat. Radnici ne pucaju na radnike.“ Levičarsko romantičarska parola, na moju veliku žalost, nije pomogla da se zaustavi ili spreči nijedan rat do sada. Radničke partije razvijenih zemalja su, podsetimo, pred Veliki rat glasala za ratne kredite. Tako je ostalo do danas.

Šetam duž glavne saobraćajne arterije u kraju – Kalker Hauptštrase. Široki trotoari puni sveta. Kalk je zapravo smešten između dve stanice metroa – Kapele i Pošte. Tih petnaestak minuta hoda su me uverili da će moj život ovde biti sve samo ne dosadan.

Vavilonska pometnja jezika. Čuo sam arapski, ruski, turski, nepoznati afrički jezik, naše reči, španski, italijanski, engleski. I pomalo nemačkog, uz obavezno rajnlađansko dijalektalno zapevanje. Nekoliko narkomana sa glasnim solilokvijumom, pokoji prosjak.

Iz radnje kojoj je maskota i vlasnik Lukas Podolski, slavni kelnski fudbaler poljskog porekla, miriše doner.

Narednih dana ću se uveriti da je zaista dobar, možda najbolji u gradu. Cena – sedam evra. Ovakvi kao ja pamte doner u Berlinu iz sredine devedesetih – koštao je dve i po marke. Ili manje od dva evra. Na izlogu radnje se može pročitati „Original Kalk“.

Pred jednim hipermarketom romski muzičari sviraju Jingle bells, jingle bells, Jingle all the way! – toliko su balkanizovali američku božićnu pesmu da se garava i meni počela sviđati.

Arapska piljara, tajlandski restoran, italijanska pekar i usamljeni kelnski kafić, po enterijeru više pab, iz kojeg biju šlageri. Ulaz u park iza kojeg je gimnazija. Potom poznate radnje sa jeftinijom robom. Njihova koncentracija u kraju govori da ovde ne žive imućni ljudi. Lidlova konkurencija, samoposluge sa zaista narodnim cenama kao što su Neto, Norma, Aldi, načičkane su u razmaku od nekoliko stotina metara.

Tu je i lokal ispod čijeg je naziva na nemačkom napisano u pogrešnom rodu „Sirijska restorana“. Ovaj čovek je brži sa pokretanjem biznisa nego sa učenjem jezika.

Oštar miris marihuane na nekoliko ćoškova. Berberske radnje kao okupljališta novih sugrađana pristiglih sa Orijenta. Sarajevska pita u buregdžinici Balkan. Treba prepoznati u koji italijanski lokal zaista vredi ući. Neki su samo lokalno okupljalište sitnih kriminalaca, a drugi pak odlične picerije.

Profimedia

Pošta i okolina

Ljudi pred lepom zgradom pošte pripremaju božićne kućice. Za neki dan će ovde zasvetlucati predbožićni kič, zamirisaće kuvano vino i roštilj. Sa druge strane ulice, odmah iza stanice metroa, smestio se šoping centar Kelnske arkade. U njemu se, pored svih tih firmiranih proizvoda, ovdašnje pomalo potcenjeno građanstvo može osećati velegradski.

Pored pošte prema stanici gradskog voza vodi ulica Trimbornštrase. Kitnjaste zgrade stare 200 godina u istom nizu sa zgradama zidanim pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada se Nemačka dizala iz ruševina pa nije bilo vremena za fasadne ukrase. Četiri petine Kalka je u Drugom svetskom ratu uništeno.

Niz ulicu je ćudljivi dan prosuo nešto sunčeve svetlosti. Odmah na prvom ćošku je centar dalekoistočnih borilačkih veština, a iza nadvožnjaka odličan marokanski roštilj. Tu može da se jede delikatno spremljena piletina po cenama o kojima u restoranima možete samo sanjati.

Vraćam se sporednim ulicama praveći polukrug. Zavirujem u obična dvorišta, uredne sokake, mirne ulaze. Vreva glavne ulice kao da je jako daleko, a do nje je trk nekoliko koraka. Izbijam opet kod Kapele.

Kelnski zaseoci, ciglane i krečane

Prvi put se Kalk spominje pre otprilike hiljadu godina kao Vila Kalka. Vila je na latinskom označavala seosko gazdinstvo, a Kolk u lokalnom dijalektu jeste nešto poput bare. Ono što danas zvuči otmeno u prevodu je značilo „Seoska bara“.

Ipak, postoji i drugo tumačenje naziva Kalk. Stari Rimljani su navodno ovo mesto koristili za skladištenje krečnjačkog kamena koji su vadili iz obližnjih kamenoloma. Gradio se antički Keln, a za to mu su bili potrebni i kamen i kreč. A „Kalk“ na nemačkom znači „kreč“.

Bilo da je na početku značio „Seoska bara“ ili „Krečana“, kod pomalo nadmene gospode s one strane reke ovaj toponim je u najboljem slučaju izazivao podrugljiv osmeh. U srednjem veku ovde je postojala neka vrsta bolnice u koju su iz obližnjeg sela Dojc slali teško bolesne i zaražene, koji su ostatak svojih dana provodili u bedi, nadajući se milostinji usputnika koji su iz obližnjeg pobrđa dolazili u Keln.

Kalk nije bio pošteđen velikog mača istorije, Tridesetogodišnji rat je doveo švedske trupe koje su opustošile okolinu. Nisu izostali ni kuga ni glad. Ostaće zapamćena i 1784. kada se led na Rajni nagomilao do visine kuće, provalio nasipe, a kada se otopio, Rajna je potopila Kalk.

Kada je 1660. kuga spopala Keln, a poštedela Kalk, zahvalni stanovnici su podigli kapelu posvećenu patnji Bogorodice. U Kapeli se čuva pijeta iz 15. veka, figura Bogorodice sa mrtvim Isusom na rukama. Kapela je tri puta rušena, poslednji put u Drugom svetskom ratu.

Kada izađem iz metroa na stanici Kalk-Kapela najpre ugledam na zidu od tamne crvenkaste cigle figuru Svetog Hristifora, koji po legendi na leđima nosi dete Isusa preko vode. Vajar Hajn Mikenberg je bio posvećen hrišćanskoj umetnosti. Njegov Hristifor, stvoren 1957. iskrivio se od tereta – ne nosi samo dete na plećima već i iskupljenje za celi svet – ali ne odustaje.

U Kalku su najpre nastale ciglane i skladišta peska, jer je grad preko reke počeo naglo da raste. U samom gradu nije bilo dozvoljeno da se grade industrijski pogoni, pa su se područja kao što su Erenfeld, Milhajm i Kalk pretvorila u gradilišta fabrika kelnskih industrijalaca – hemija, mašine, porcelan. Čak su pokušali da vade ugalj, ali podzemne vode su sprečile taj naum.

Propali rudnik, uspela pivara

To mesto neuspelog rudnika su 1858. kupili braća Ziner u nameri da prošire pivaru koju su osnovali nekoliko decenija ranije. Tu je nastala zgrada od cigle, bolje reći hram piva i rakije, najstariji proizvodni pogon piva koji je još u upotrebi u Kelnu.

Upravo tamo sam se uputio te novembarske večeri. Od mog ulaza u stan do dvorišta pivnice sa lepom baštom nema ni deset minuta hoda. Društvo mi je pravio stari poznanik, inače stručnjak za proučavanje sukoba i penzionisani profesor mirovnih studija Luc.

Imali smo sreće da je Muzej piva sa prodavnicom u glavnoj zgradi bio otvoren. Videli smo originalne mašine i lepo uređenu unutrašnjost nekadašnjeg proizvodnog pogona u kojem posetioci danas mogu da uživaju u probi piva i likera, slušajući kustosa kako priča o istoriji ovog mesta.

Posle toga smo sišli u restoransku pivnicu u podrumu. Duboko ispod zemlje tri velike sale bile su skoro pune. Mada nije bilo muzike, decibeli razdraganih glasova su punili akustičan prostor.

Naručili smo po jednu „pivsku probu“ – za pet evra dobiju se četiri sorte piva na uvid. Sistem preuzet iz vinarija zaista je dobar. Posle ovakvog iskustva svako može da pronađe svoje pivo, pošto je paleta ukusa široka, od gorkastog lagera, preko pomalo divljeg nefiltriranog piva do crnog piva od slada, čiji ukus odaje samo ime.

Uz sve ovo večerali smo kobasicu sa raštanom, vrstom divljeg kupusa, za koji kažu da ima više kalcijuma od mleka, više gvožđa od bifteka i deset puta više vitamina C od spanaća. Meni je u tom trenutku bilo najvažnije da je jelo bilo odlično spremljeno. Kako da ne zavolim ovaj kraj, kada ima ovakvu pivsku instituciju u svom srcu?

Vila Kalka

Pre nego što ćemo se razići, navratićemo do kafea koji se nalazi odmah do Građanske kuće u kojoj se održavaju različiti kursevi, od nemačkog jezika do heklanja. Kafe se zove Vila Kalka, ima retro nameštaj, ugodnu muziku, odličan kapućino.

Luc, koji je živeo i u Berlinu i u Parizu, iznenađen je sličnošću ovog enterijera i najboljih lokala u kojima je znao provoditi vreme u tim metropolama.

Vila Kalka nas je potpuno osvojila činjenicom da u kuhinji ima Japanku koja je znalačka kuvarica, ali je konditorske veštine usavršavala u Parizu. Sudeći po ukusu baskijskog čizkejka, ova japansko-francusko-nemačka kombinacija je čista sreća za Kalk. Otud nije teško da se čovek i ovde oseti kao kod kuće.