Bila sam na "La Tomatini" ili – kako umalo izgubih prijatelja zbog paradajzijade FOTO/VIDEO

Postoje brojne legende i priče o njegovim počecima, ali egzaktan povod koji je prouzrokovao borbu paradajzima i slivanje crvenog sosa ulicama ovog mesta nije poznat.

Lokalno stanovništvo odavno je naviklo da poslednje srede avgusta dočekuje ljude iz celog sveta, željne poprilično jedinstvenog iskustva. Ove godine i Srbija je imala svoje predstavnike u "velikom ratu".

Nas troje – Kristina, Nikola i ja – osam godina smo kovali planove. Velika želja se tek ove godine ostvarila–- nekima od nas, barem. Uostalom, pročitaćete.

Kao i svaki drugi naš plan, ni ovaj nije mogao da bude realizovan bez određenih komplikacija. U ovom slučaju, "određene komplikacije" znače da je umalo propao, iako smo put Španije krenuli danima ranije i smestili se dovoljno blizu Bunjola da se miris paradajza gotovo mogao osetiti u vazduhu.

Bitka sa vremenom nas je, uprkos tome, pratila tokom celog puta. Nikola je, pored toga, vodio i sopstvenu bitku sa zdravljem. Ali želja koja tinja već osam godina bila je važnija od zdravlja.

Dok više nije bila...

Jutro uoči "velikog rata"

Opet kasnim i opet, po ko zna koji put, proklinjem sebe i svoje postojanje. Iz Valensije je trebalo da krenemo u devet izjutra kako bismo na vreme stigli u Bunjol i obavili tehnikalije uoči borbe – čekirali ulaznice, presvukli se u "ratnu uniformu" i pripremili se fizički (a i psihički) za ono što će uslediti.

B92.net/J.V.

Međutim, vreme i ja već 10 godina nismo na istim talasnim dužinama. Nikad se nećemo razumeti, a ja ću uvek ispaštati... Tako je bilo i ovog puta.

Iz Valensije smo vozom krenuli u 11.12. Put do Bunjola traje samo sat vremena, a pošto "La Tomatina" zvanično počinje u podne, iz gorenavedenih informacija matematičkim postupkom može se zaključiti da kasnimo. Kasnimo na događaj koji planiramo već osam godina i zbog kog smo danima već tu, "u komšiluku..."

Panika u vozu

Sedim i ćutim – neobična pojava za mene. Neobičnija za Kristinu i Nikolu. Mislim da je ovo prvi put da njih dvoje prisustvuju mojoj tišini. Nisam imala snage da govorim, a nervoza u želucu je samo rasla. Gledanje fotografija na Instagramu festivala i brojanje sekundi do naše stanice nije pomoglo.

B92.net/J.V.

Izgubila sam kontrolu i kroz tihi plač se pomirila sa činjenicom – neću dodirnuti nijedan paradajz. Trajalo je to tako svega nekoliko minuta. Kristina i Nikola su me tešili činjenicom da je naše putovanje u Valensiju mnogo više od "paradajzijade". Iako me osećanje razočaranosti u sopstveno postojanje nije napuštalo, morala sam da spakujem svoje emocije i priberem se jer ne plače se nad prosutim mlekom, to jest paradajzom.

Bunjol, železnička – 12.12

Naša "paradajzijada" je odavno počela, a od železničke do mesta događaja trebalo nam je još 30 minuta (plus 10–15 za proveru dokumentacije). Pogledali smo na sat, ubrzali korak, i zahvaljujući lokalnom stanovništvu uspeli da dođemo do štanda gde treba pokazati ulaznicu za festival i identifikacioni dokument.

Već smo se psihički pripremili da će nam i ovo oduzeti još vremena od učešća u velikom crvenom ratu.

Bar smo tako mislili...

Radnice za štandom bile su iskreno iznenađene našim kašnjenjem. (Ne poznaju nas, očigledno). Nisu ni pogledale sva dokumenta, samo su nas poterale u "rat".

"Deco, šta radite to? Borba je počela, a vi kasnite. Ne trebaju nam te vaše ulaznice i pasoši. Da li ste vi normalni? Evo vam majice, dajte nam stvari i trčite što brže možete."

Tri, dva, jedan... SPRINT!

B92.net/J.V.

Za manje od pet minuta bili smo presvučeni u festivalsku "ratnu uniformu". Šanse da ćemo se malo više gađati paradajzima zavisile su od konačnog ispita kondicije i izdržljivosti. Vreme je za sprint.

Krenuli smo da trčimo. Kunem se da nikada u životu nisam trčala toliko jako kao 30. avgusta 2023. godine u 12.20. Sećam se samo da su me noge nosile i da su nas celom dužinom puta lokalci prskali vodom.

Ne krivim ih, zaslužili smo. Mala je to cena za kašnjenje...

Stigli smo. Tako smo i mislili

Pred očima samo more paradajza i fasade uništene crvenom bojom. Sve leti. Leti na sve strane – i paradajzi, i turisti, i garderoba, i patike, i kroksice, i kofe s vodom... sve što je vredelo da se baci u masu ljudi – bacilo se. Žal sa stvarima utonula je u reku paradajz sosa koja se slivala niz ulice. Doduše, više su se ljudi bacali po ulicama nego paradajzi, a to je bio prizor za pamćenje. Baš kao što je za pamćenje i "miris" u kosi koji ne možete da sperete naredna četiri dana.

B92.net/J.V.

Ostaci paradajza mešaju se sa suzama radosnicama. Osmogodišni plan konačno je realizovan. Vreme je za zajedničku fotografiju – trajni dokaz ostvarenja naših snova.

Međutim... GDE JE NIKOLA?

Nikola, javi se!

Kreće uzbuna, nema trećeg člana. Kristina i ja se bacamo u reku paradajza, ne bismo li ga pronašli.

B92.net/J.V.

"Nikola, javi se! Gde si?", vičemo. Od njega ni traga ni glasa. Kristina zove na telefon, ali bezuspešno. Nikola se ne javlja, a mi nismo svesni činjenice u kom trenutku smo izgubile kontakt sa njim.

Kreće uzbuna. Bitka je sada pronaći Nikolu.

Izvini, zaslužuješ više

Nakon 20 minuta pakla, limba u kom nismo sigurni da li je živ ili ga je horda turista pregazila, dobijamo poruku od Nikole.

"Dobro sam, preživeo sam. Evo vam lokacija, biću tu. Objasniću kad dođete."

B92.net/J.V.

Zatičemo ga u prirodnom, ljudskom stanju. Sedi na kamenoj ogradi, bez ikakvog traga bitke. Nigde ostaci paradajza po kosi, bez mrlje na majici i bez crvenih patika...

Šta se dogodilo?

Kako nam je objasnio, začepljeni sinusi sprečili su dovoljan protok vazduha u plućima. Nedaleko od centra borbe zbog onolike jurnjave ostao je bez vazduha. Pokušao je da nas dozove, ali Kristina i ja smo već odmakle. Nije bilo bezazleno ali, na svu sreću, lokalne žene su mu pomogle. Učestvovao je čak i u borbi, makar nekoliko minuta. Dok smo mi shvatile da njega nema, stigao je i da promeni garderobu i upristoji se.

Osam godina čekala sam na "La Tomatinu". Sada ju je zamenila misao koja će me zauvek pratiti – "Izvini, Nikola, što nisam bila tu. Zaslužio si više".