Na intenzivnoj nezi: Dan preživljavanja, dan umiranja...

5:45: Budilnik je zvonio još oko četiri. Andrea Krautkremer (54) kaže da, otkako je pandemija, više ne spava dobro. Nakon što se spremi, odlazi u bolnicu Marijenhof u Koblencu. Njen cilj je na drugom spratu: odeljenje za intenzivnu negu.

Ona radi već duže od 30 godina kao specijalizovana medicinska sestra za intenzivnu, trenutno sa skraćenim radnim vremenom. Zbog sve većeg fizičkog i psihološkog stresa, kaže, više ne želi da radi puno radno vreme. Ali naglašava: "Volim svoj posao!" U svlačionici oblači plavu odeću kakvu nose svi na odeljenju.

6:00: Velika prijavnica je još uvek u polumraku. Iz hodnika se vide pacijenti koji leže iza velikih staklenih prozora. Zauzeto je 11 od 12 kreveta za intenzivnu negu za teške slučajeve. Tri pacijenta imaju kovid 19.

"Borba za preživljavanje"

Oko Božića je, priseća se Andrea Krautkremer, pritisak bio ogroman. Kao nikada pre. U nekim danima radilo se o "golom preživljavanju". Moguća je bila samo osnovna medicinska njega. Da je to uvek tako, "onda više ne bih bila ovde".

U martu 2021. bilo je manje pacijenata s kovidom. Ali zato su se kreveti punili hitnim pacijentima sa srčanim ili moždanim udarima, i zato što su rađene dugo odlagane operacije, kaže Kurt Simon. On je šef dve jedinice intenzivne nege i srećan je što ima dovoljno ljudi – što se ne podrazumeva, s obzirom na hronični nedostatak osoblja za intenzivnu negu u Nemačkoj.

Specijalizovane medicinske sestre poput Andree Krautkremer završile su dvogodišnju intenzivnu obuku nakon uobičajenog školovanja i praktičnog iskustva u jedinici intenzivne nege.

Foto: shutterstock/Halfpoint

Krizne situacije noću

Danas se u krevetima 1 i 2 nalaze pacijenti s kovidom 19 koji su na respiratorima. Pacijent u krevetu 4 je "u vrlo lošem stanju", izveštava noćna služba prilikom primopredaje. Pacijent u krevetu 8 istrgnuo je u delirijumu cevi iz ruke. Hitna pomoć je dovela muškarca za kojeg se smatra da ima koronu, on je smešten u jednoj od soba za izolaciju u koje se ulazi kroz bezbednosnu komoru.

Kolege u jutarnjoj smeni raspravljaju o tome ko može da preuzme koje pacijente i zadatke. Andrea Krautkremer preuzima vođstvo smene, brinuće se o dvoje pacijenata i uvodiće jednu studentkinju u posao.

Brzi testovi

Pre prvog kontakta s pacijentom ona odlazi na brzi test korone. Takođe se testiraju i pacijenti i rodbina. To je dobar osećaj, kaže. Većina ostalih kolega je vakcinisana, ona je u to vreme bila u karantinu.

7.00 sati: Andrea Krautkremer i studentkinja obilaze Hansa Finka (ime promenjeno) u krevetu broj 6. Amputirana mu je leva noga. Sestra pregleda rane i nadgleda, smanjuje dozu jednog leka i razgovara s pacijentom. Objašnjava studentkinji na šta bi trebalo da pazi.

Uz krevet pacijenta s kovidom 19

7.30: U komori na ulasku u sobu broj 11, gde leži Martin Faber (ime promenjeno) oblači zaštitnu odeću, stavlja kapuljaču, dva para rukavica i vizir preko svoje maske FFP2. Danas će ga obići četiri puta.

Foto: shutterstock/Terence Toh Chin Eng

Gospodin Faber je u ranim pedesetim. Ima leukemiju i tu je već tri dana. Njegova majka umrla je od kovida 19 u januaru, u susednoj sobi.

"Dobro jutro, gospodine Faber, kako je prošla noć?", sa osmehom pozdravlja svog pacijenta. "Dobro", odgovara on ispod maske za disanje preko usta i nosa. On od juče leži na stomaku kako bi mu pluća bila slobodnija. Njegov respirator se zove Eliza, i samo je jedna od mašina koje osoblje na intenzivnoj nezi moraju da poznaju. Eliza prati puls, pritisak i zasićenost kiseonikom. A tu su i uređaji za infuziju.

Andrea Krautkremer uzima EKG-elektrode s leđa Martina Fabera kako bi mogao da se okrene. Stalno proverava kontrolne monitore. Pita ga da li mu nešto treba, dok izvodi stotine pokreta i proverava izmerene vrednosti. Nežno ga pere prethodno ugrejanim krpama za jednokratnu upotrebu i sprema krevet. To je u zaštitnoj odeći naročito naporno.

Faber joj kaže da bi voleo konačno da se oženi, po mogućnosti odmah. I priča joj o svojim mačkama. One, kaže, vole da mu leže na stomaku i sigurno će opet to da rade "kad se vratim kući iz bolnice".

8.15 sati: Da bi mogao da doručkuje, Andrea Krautkremer Martinu Faberu podiže s lica masku za disanje. On uzdiše s olakšanjem: "Oh, to je dobro!" Sestra na intenzivnoj nezi odmah mu stavlja tanku cev kojom druga mašina sada ubacuje kiseonik u nos. Pacijent doručkuje i telefonira. Kad je doručak završen, Andrea Krautkremer ponovo sve posprema.

Uređaji za nadzor neprestano aktiviraju alarm, Faber kašlje.

Foto: Depositphotos/AlexLipa

Čim se vratila u svoju sobu, zove Faberova partnerka i pita kako je Martin. "Možete da pozovete u svako doba", kaže Andrea Krautkremer. Rodbina je veoma važna za pacijente, naglašava: "Oni nedostaju pacijentima".

Umiranje je deo života

9.20 sati: Andrea Krautkremer pali svetlo na prijavnici. Govori tiho: "Nažalost, sada imamo umirućeg pacijenta u krevetu 4". Terapija je zaustavljena, dvoje rođaka je s njim, to je dozvoljeno samo onima koji umiru. Toplo svetlo lampe je signal – "da bi bilo malo mirnije", objašnjava ona. "Ne možete da radite na intenzivnoj nezi ako ne možete da prihvatite da je umiranje deo života."

10.00 sati: Lekari i medicinske sestre stoje uz krevet 1 u kojem je pacijent koji ima koronu. Njegovo stanje je vrlo ozbiljno. Sestra na intenzivnoj nezi, koja je zapravo još na specijalizaciji, već tri sata je s njim u sobi za izolaciju. Pacijentu se stavlja cev za hranjenje kroz trbuh. U dušnik mu se umeće cev za snabdevanje kiseonikom.

Ali pacijent ipak umire dva dana kasnije. Andrea Krautkremer i njene kolege to su često doživeli: "Činite sve što je u vašoj moći – ali ni to nije dovoljno." Ona se za svakog pacijenta nada. Ali pogotovo kod pacijenata s kovidom postoje "loša iskustva, jer jednostavno ne znate kako će sve da se razvija". Kad oni koji omalovažavaju koronu i protivnici maski protestuju, kao nedavno u mestu gde ona živi, onda je besna: "To me jako, jako ljuti".

10.15: Andrea Krautkremer donosi Martinu Faberu nove lekove i radi analizu krvi. Šećer je povećan, ona ubrizgava insulin. Kratko savetovanje s lekarom jer su vrednosti na respiratoru loše.

Foto: Depositphotos/vilevi

11.30: Otvaraju se vrata sobe u kojoj je umro pacijent. Rodbina napušta intenzivnu negu s torbom preminulog.

12.20: Vreme je za nove lekove i hranu. Andrea Krautkremer ponovno skida masku gospodinu Faberu. On je zbog respiracije jako žedan.

Onda joj na mobilnom telefonu pokazuje fotografije svojih mačaka. Andrea je strpljiva. "Stvarno su lepe mačkice", kaže. Šali se s njim, govori o svojim životinjama. Nekoliko minuta normalnosti. Martin Faber deluje opušteno. Zatim se opet zakašlje. Sestra mu pomaže da se vrati u ležeći položaj. Alarmni uređaji pište.

13:15: Stigla je druga smena. Nakon izveštaja u velikoj grupi, Andrea Krautkremer svoje pacijente predaje pojedinačno sestrama koje preuzimaju brigu o njima.

"Isisavanje snage"

Nekoliko dana kasnije ona priča da je te nedelje još jedan pacijent umro. Tri smrti nedeljno nisu izuzetak, kaže, "a ako imate peh, onda i u jednom danu".

Mnoge koleginice su došle do granica izdržljivosti. Briga za teško bolesne ljude, mnogo posla, strah od zaraze – mnogo je stvari odjednom "koje vam isisavaju snagu".

Venčanje na odeljenju intenzivne nege

Kad su lekari savetovali Martina Fabera da više ne odlaže venčanje, bolnički sveštenik je pozvao službenika iz matičnog ureda. Matičar je došao u bolnicu.

Pastor Martin Zaurbir nabavlja crvene ruže, tim negovatelja doneo je penušavo vino. Suprug jedne od sestara nabavio je ukrase za venčanje: prozorsko staklo ukrašeno je srcima od drveta i svečanim vrpcama, a mlada je na zaštitno odelo stavila ukrase od belog papira. Matičar govori preko portafona. Njih dvoje jasno potvrđuju: da. Svi su u suzama. U januaru je pastor Zaurbir bio uz majku Martina Fabera dok je umirala.

Vrednosti Martina Fabera su se nakon toga popravile, kaže sveštenik, ali potom su se opet naglo pogoršale. Nedelju dana nakon venčanja je umro.

Majka Martina Fabera trebalo je da bude sahranjena kad njen sin izađe iz bolnice. Sada je porodica zatražila od bolničkog sveštenika da zajedno sahrane majku i sina.