Da li je u Srbiji sačuvan stari duh kafanskog života?

Iako je nekada na svakih 50 stanovnika u Beogradu bila otvarana po jedna kafana i one važile za mesto okupljanja gradskih boema, pisaca, novinara i ličnosti iz javnog života, kao i mesta na kojima su se donosile bitne političke odluke, pisale pesme, tekstovi, danas se mnoge gase, menjaju izgled i ambijent, ljudi po kojima su bile prepoznatljive više nema, a mlade pak više zanima drugačiji provod i muzika.

Ipak, za njima se nije izgubila realna potreba, primećuju sagovornici Tanjuga - sociolozi, vlasnici kafana, njeni ljubitelji...

Kafane u Srbiji nisu istovetne kao ranije, neminovno su i same postale žrtve tranzicije, mnoge su modernizovane, ali sporadično se mogu videti i one koje čuvaju sećanje na vreme kada su otvorene i ljude koji su u njima obitavali i provodili vreme, kažu.

Primećuju i pojavu da kafane postaju neka vrsta "surogata", odnosno da je, kako kažu, sve više „novokomponovanih fensi lokala“, a sve manje starih mesta s nekadašnjim tradicionalnim ambijentom.

"Mnoge kafane sa tradicionalnim ambijentom postaju sve skuplje i neka vrsta muzeja, a kafana ne bi trebalo to da bude. Ona bi trebalo da sačuva sećanje na epohu i goste koji su nekada u njoj boravili", kaže Dimitrije Bukvić, sociolog i novinar „Politike“.

Kao dobar poznavalac kafanskog života kaže da je i ona nažalost postala žrtva tranzicije iako se za njom realno nije izgubila potreba.

Nekad je kafana bila i "stecište" siromašnijih slojeva stanovništva, a takođe je važila za mesto gde se moglo jeftino pojesti i popiti.

Sada se veliki broj njih gasi.

"Razlozi su ekonomske i socijalne prirode jer mnoga ugostiteljska preduzeća iz doba socijalizma su privatizovana i sada imamo i fenomen izmišljanja kafanske tradicije, jer postoje novopečeni lokali, fensi kafane koje preuzimaju ikonografiju kafana a rade zapravo kao noćni klubovi... To je jedan neobičan hibrid namenjen mlađoj publici koji rezultira time da će neko reći da je bio u kafani, a ne na splavu", zapaža Bukvić.

Kako kaže sagovornik Tanjuga, mnogo je razloga koji su doveli do gašenja i opadanje njenog drustvenog značaja, a među njima je razvoj novih tehnologija i interneta, odnosno činjenica da kafana više ne može da bude svojevrsni "inkubator javnog mnjenja" kao što je to bila u 19. veku kad se građansko društvo stvaralo.

"Imamo sve više novokomponovanih lokala, ali i tradicionalnih mesta poput Skadarlije koja je ipak sacuvala ambijent i izgled, ali se prilagođava stranim turistima koji žele da je posete i osete uzorak tog autentičnog života", kaže Bukvić.

Ipak treba imati u vidu i da tu nema više gostiju koji su nekada krasili Skadarliju, domaćih boema, umetnika, pesnika, advokata, publika se promenila…

Bukvić ukazuje i da se dešava često da se, nakon zatvaranja kafana, otvore novi lokali sa istim imenom, ali nemaju nikakvu sličnost sa ranijim mestom.

Mnoge kafane u Beogradu u poslednje vreme ugašene su zbog procesa restitucije.

"Imate situacije da se zgrada u kojoj je kafana decenijama u državnom vlasništvu vrati potomcima predratnih vlasnika i da ti vlasnici ne žele da kafedžijama iznajmljuju prostor, što znači da zadovoljavanje pravde u ovom slučaju utiče na gašenje boemskog kafanskog duha", primećuje Bukvić. Primer kafane kao važnog mesta okupljanja umetnika, poznatih ličnosti, u kojoj se nastojalo da se sačuva tradicionalni ambijent i duh je čuvena kafana "Znak pitanja" kod Saborne crkve, u Ulici kralja Petra u Beogradu.

Poznata izreka koja je vezana baš za tu kafanu glasi: Ko ne nađe mesto u crkvi nađe ga u kafani "Znak pitanja".

Važi i za nastariju u prestonici jer je podignuta po nalogu kneza Miloša davne 1823. i do danas radi na gotovo identičan način. Od tog vremena do danas, objekat je ostao gotovo nepromenjen i zadržao je izgled tipične gradske kuće s početka 19. veka.

U putopisima iz 19. veka često se pominje "Srpska kafana" kao jedna od retkih i najlepših, u koju svraćaju poznate ličnosti iz kulturnog i javnog života, među kojima je bio i Vuk Karadžić.

Zanimljivo je da je knez Miloš lično zabranio da se puši ispred kafane jer se ona nalazila blizu crkve, pa duvan, kako se tada smatralo, nije pristajao mestu koje je bilo rezervisano za kulturu i porodično okupljanje.

Poznato je da je aktuelni naziv dobila posle više promenjenih imena i vlasnika.

Nakon imena "Kod Saborne crkve", kad je crkvena vlast smatrala da je naziv uvredljiv za instituciju crkve, tadašnji vlasnik je kao privremeno rešenje, do okončanja spora sa vlastima, i kao svojevrstan protest postavio samo znak pitanja "?". Ovaj naziv je sačuvan do danas.

Kafana je 1946. proglašena za spomenik kulture, a do danas se nastojalo, odolevalo pritisku modernog vremena i tehnologiji, i uspelo u tome da se u njoj održi tradicija, kako kroz hranu i piće koja su se nekada pripremala i servirala u gradu, tako i do izgleda celokupnog ambijenta, stolova, stolica, pribora...

Ono što je gostima takođe zanimljivo, naročito stranim turistima, jeste i tradicionalni način na koji se služi kafa - u fildžanu, s ratlukom, kockom šećera i čašom vode na malom poslužavniku.

Neobična kafana, u koju danas, kako kažu vlasnici, dolaze gosti uzrasta od 7 do 77 godina, nosi ime Pavla Korčagina, glavnog lika romana "Kako se kalio čelik".

Ono što ovu kafanu u Beogradu krasi jeste ambijent koji podseća na vreme komunizma, pa je enterijer autentičan i nesvakidašnji, u crveno-belo-plavim bojama, sa etno-elementima, u duhu bivše Jugoslavije, i posećanja na radne akcije.

Kako kažu u ovoj kafani, ovde ne postoji druga ideologija do one da se tu može svratiti s punim cegerima u povratku sa pijace, odmoriti uz kafu i u dobrom društvu….

Neizbežne su slike Josipa Broza, srp i čekić, petokraka, zastava i grb, koje starije generacije vraćaju u vreme mladosti, a mlade na poseban način uče istoriji.

Upravo mladi, na 25. maj, Dan mladosti koji se u ovoj kafani obeležava svečano, volontiraju i kao nekada na radnim akcijama, pomažu da sve funkcioniše besprekorno.

„Na Dan mladosti već 17 godina zaredom kafana i parking se zatvaraju, tu prolazi štafeta, tokom dana prođe i do 1.000 ljudi, koji razgovaraju, druže se, mogu da probaju pasulj, hleb i luk...", priča vlasnik Vojin Cucić, vlasnik kafane. Kafanu "Pavle Korčagin" posećuju dosta i građani sa prostora bivše SFRJ, naročito iz Slovenije.

Cucić ističe da su i u toj kafani nastojali da zadrže stari duh i tradiciju, a sa druge strane - da neke usluge osveže i modernizuju.

Mesto u ovoj kafani, kaže, pronalaze generacije od 7 do 77 godina.

"Veče je rezervisano za mlade uzrasta od 20 do 45 godina, dok preko dana,a posebno vikendom na porodičnim ručkovima ima i dece koji dođu sa svojim bakama i dekama, roditeljima…Svi se osećaju prijatno, a nismo želeli baš sve i po svaku cenu da modernizujemo jer bi se izgubio stari duh", rekao je Cucić.

Zato je kaže, osim ambijenta, i za neka jela ostala stara originalna receptura.

U ovoj kafani odnedavno je "na snazi" akcija spremanja jela i specijaliteta zemalja koje nisu priznale Kosovo kao nezavisnu državu. Na ovu akciju, kaže Cucić, veoma su ponosni, jer vlada veliko interesovanje gostiju, a posebno se dopala i šefu srpske diplomatije.

"Deo novca od akcije ide u humanitarne svrhe a i gosti mogu da probaju specijalitete za koje inače ne bi imali priliku, poput specijaliteta iz Zambije, Madagaskara, Solomonskih ostrva", kaže Cucić.

Profesor sociologije kulture na Univerzitetu u Nišu Dragoljub Ðorđević, autor knjige "Kafanologija", zaključuje da je kafana ipak više od onoga što o njoj govore sociolozi.

Ističe da skoro da je već zasnovana i akademski priznata nova disciplina kafanologija, posvećena izučavanju kafane kao društvene institucije.

Što se tiče aktuelnih prilika u kafanskom životu u Srbiji, profesor Ðorđević kaže da je primetno da je, na primer, u novosadskom i subotičkom "krugu dvojke" sve manje kafana, u tradicionalno srpskom pa i balkanskom smislu tog pojma.

Beograd, kaže, tu nešto bolje stoji, mada je i prestonica Srbije izgubila dosta kultnih kafanskih mesta u prethodnom periodu.

Kao žitelj Niša, svedoči da su u tom gradu ne samo opstale srpske kafane nego se otvaraju i nove u tradicionalnom ruhu i duhu.

"U njima nema ni fensi opreme ni atmosfere, ali su zato tu karirani stolnjaci, staromodne piksle, prigodni artefakti i primeri domace radinosti na zidovima, masivni stolovi od oblica, uljudni konobari koji odčas uspostavljaju domaćinsku komunikaciju... I nema nabildovanih momaka i lepih cura na ulazu, koji bi da vas privole da uđete, ili da vam ne dozvole pristup", priča profesor Ðorđević.

Kaže da starih srpskih kafana ima i u Pirotu, Prokuplju, Leskovcu, Vlasotincu i Vranju.

"One željno iščekuju goste iz prestonice i severa Srbije. Nude i iće i piće, meraklijstvo za nezaborav...", navodi Ðorđević.

Ističe i da je stranim turistima takođe važno da odu u pravu srpsku kafanu kako bi doživeli njen neponovljivi ambijent, atmosferu, muziku, probali dobru hranu, ali i dobro se se proveli - što je najvažnije.