Proveo je dva dana bez vazduha u pećini pod vodom

"Majorka je puno lepša pod zemljom, nego iznad nje", ispričao je on za BBC.

Pridružio mu se Giljem Maskaro pa su zajdno pošli da istraže Sa Pikuetu, pećinu sa brojnim komorama udaljenim oko kilometar od samog ulaza. Trebalo im je oko sat vremena da bi uspeli da do njih dođu.

Grasija se bacio na prikupljanje uzoraka stena, a Maskaro je krenuo da istražuje obližnju komoru. Problemi su nastali tek kad su krenuli prema izlazu, a jedan sudbonosni susret pokrenuo je neočekivani sled događaja.

Grasija i Maskaro su se sreli na jednoj "raskrsnici" i pri tom podigli finu prašinu sa tla. Zbog toga nisu mogli da vide gde se nalaze i kuda idu. Tada su otkrili i da je njihov konopac za vođenje pukao ili da je jednostavno pao u mulj.

"Kanap ostavljamo kad ulazimo u pećinu i pa onda možemo da ga sledimo kad se vraćamo. Pretpostavljamo da su neke stene pale na njega. Izgubili smo sat vremena pokušavajući da napipamo gde se nalazi, ali bezuspešno", rekao je Grasija.

Već tada su bili u životnoj opasnosti pošto su potrošili kisonik iz glavnih boca, ali i kiseonika za hitne situacije. Na sreću, Grasija se setio da su neki ronioci pričali o džepovima sa kisonikom u jednoj od obližnjih komora. Tamo su se suočili sa preostalim mogućnostima.

Obojica su bili svesni da imaju kiseonika za izlazak samo jedne osobe. Odluka je pala da Giljem ide.

"Mršaviji je od mene i treba mu manje kiseonika za disanje. Ja sam bio iskusniji u disanju pećinskog vazduha koji ima znatno više nivoe ugljendioksida. Nije hteo da me napusti, ali obojica smo bili svesni da nam je to jedina šansa", priseća se Grasija.

Isplanirali su rutu kojom bi Giljem trebalo da izroni iz pećine, ali ni to nije bilo potpuno bezbedno, što je Grasija uporedio sa vožnjom kroz gustu maglu kad možete samo da naslutite gde se nalaze ivice puta.

Thinkstock

Kada je Maskaro otišao, Grasija je skinuo većinu opreme i bacio se na istraživanje pećine u kojoj se nalazio. Imao je 12 metara do vrha i shvatio je da se na površini nalazi i pitka voda. U međuvremenu, ispraznile su mu se dve svetiljke, dok je treća bila pri kraju pa je morao da čeka pomoć u mrklom mraku.

Prvih sedam ili osam sati gajio je nadu da će uskoro doći spas, ali kako je vreme odmicalo počeo je da se brine da se i Giljem izgubio i umro. Počeo je da gubi nadu i razmišljao je o svojoj deci, sinu od 15 i ćerki staroj devet godina.

"Razmišljao sam šta će biti sa njima. Razmišljao sam o tome da su premladi da izgube oca", ispričao je on. Tada je počeo da oseća probleme sa disanjem zbog viška ugljendioksida, pa je imao konstantnu glavobolju. Počeo je da halucinira.

"Imao sam osećaj da vidim svetla u jezeru i da čujem mehuriće vazduha. Kad sam se okrenuo nije bilo ničega. Čuo sam i neke zvuke sa vrha pa sam pomislio da buše pećinu sa površine i tako pokušavaju da dođu do mene."

Tada je Grasija upao u najtežu depresiju svog boravka u mraku. Shvatio je da njegova poslednja svetiljka neće još dugo izdržati i da neće moći da pije vodu u mraku. Uzeo je nož da mu se nađe pri ruci, ako bude morao sam sebi da presudi...

"Video sam svetlost koja se pojačava, ali mislio sam da opet haluciniram. Kada sam video glavu ronioca kako izranja skočio sam i zagrlio ga".

Kasnije su mu ispričali da je Maskaro uspeo da pozove spasilačke službe, ali nisu mogli da uđu u pećinu zato što je vidljivost bila praktično nikakva. Pokušali su da buše kroz plafon kako bi ušli, ali je i to bilo bez uspeha. Uspeli su da uđu tek posle 24 sata, kad se prašina spustila i pala na dno.

Sisko Grasija je iz pećine izronio u ponedjeljak 17. aprila 2017. godine, šezdesetak sati nakon što je u nju ušao.