Celibat: seksualna anoreksija?

U 21. veku u zapadnoj kulturi seksualni prizori su postali deo svakodnevice. Veliki broj mladih ljudi imao je više seksualnih partnera pre nego što su izašli iz puberteta.

Ovo možda objašnjava zašto život u celibatu, poput onog koji vode sveštenici i pripadnici nekih religija, izaziva veliku zbunjenost među nevernicima.

U našem seksualno dominantnom društvu, ljudi na celibat gledaju kao na seksualnu anoreksiju – u najboljem slučaju kao na tužno i usamljeno stanje, a u najgorem kao na neprirodno.

Džimi O’Brajan je bio sveštenik pre nego što je odlučio da mora da napusti svoj poziv. Sada je već 20 godina u braku i ima dvoje dece sa ženom koju je upoznao dok je još bio sveštenik. Rođen je u Irskoj i svoju obuku za sveštenika počeo je sa 18. Kao katolički učenik potpuno je prihvatio ideju o celibatu. Ali posle nekoliko godina svešteničke službe na severu Engleske, počeo je da menja svoje mišljenje.

„Prihvatiti život u celibatu bilo je jedno, ali živeti ga je nešto sasvim drugačije. Nakon četiri-pet godina takvog života zapitate se da li je odluka koju ste doneli bila ispravna,“ rekao je O'Brajan.

„Ne radi se samo o prihvatanju celibata, već o usamljenosti. Većina mojih prijatelja u 28. i 29. godini se sredila i imala decu. Moj stariji brat i moja sestra imaju porodicu i decu. Niko meni važan nije bio tu za mene kada je trebalo.“

Ali u vreme kada je gospodin O’Brajan imao 34 godine osetio je da mora da napusti svoj poziv da bi sačuvao društveno zdravlje. Iako kaže da nije prekršio svoj zavet dok je bio sveštenik, upoznao je buduću ženu dok je još bio u službi.

„U jednom trenutku mogao sam da zamislim sebe u vezi sa ženom i znao sam da moram da se odlučim. To je bilo prijateljstvo koje je počelo da se razvija. Kada sam ostavio svoj poziv, prijateljstvo koje smo imali je prešlo na sledeći nivo.“

Čak i u mnogo konzervativnijim vremenima postojali su oni koji nisu mogli da razumeju celibat kao mogućnost izbora.

Bivša kaluđerica Mel Berd naišla je na veliki broj zbunjenih ljudi u kasnim šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka. Ona je rekla da su ljudi mislili da je potpuno poludela. Jedni su pričali da je previše čudna, drugi da je lezbijka, a treći da i nije u celibatu.

„Ljudi nisu mogli da razumeju da je to bio moj izbor i da sam bila ispunjena i uživala u nečemu što ne podrazumeva seksualno aktivan život“, kazala je kaluđerica.

Ali vremena su, čini se, bila dosta drugačija u trenutku kada se gospođa Berd zamonašila 1965.

Bez nametanja

„Mi zapravo gledamo na sasvim drugačije okruženje. Iz katoličke porodice sam upisana u katoličku školu gde su me učile lčasne sestre.“

„Na celibat nikada nisam gledala kao na lišavanje. Nikada nisam poricala svoju ženstvenost. I dalje sam bila žena sa istim osećanjima. Moj izbor nije značio da ne želim muškarca ili decu.

Svoj izbor da postanem kaluđerica videla sam kao deo onoga što moram da uradim da bih zaokružila jednu celinu. Nisam to doživela kao nametanje.“

I dok su nevernici zaokupljeni idejom o konstantnoj borbi sa velikim brojem iskušenja, gospođa Berd je imala podršku. „Za razliku od sveštenika mi smo imali podršku čitave manstirske zajednice.“

Kada bi kaluđerica bila u iskušenju hrabrili su je da se moli i uradi nešto pozitivno – kako bi kanalisala energiju. Ali pre nego što je dala knačni zavet gospođa Berd je odlučila da ovaj poziv neće biti njeno životno opredeljenje.

„Počela sam da se pitam da li sam na pravom mestu. Sa 26 nisam bila ista osoba kao kada sam imala 18. Iskusila sam život. Sazrela sam. Nisam se više osećala ispunjenom. Posatajala sam nesrećna. Postoji nešto što je samo privremeni poziv.“

Ljudska intimnost

Sveštenik Veng, koji je pisao na ovu temu, celibat ne video kao lišavanje. „Postoje unutrašnje borbe. Vreme usamljenosti, seksualnih želja, snova o braku i tome kakav bi bio život sa decom. Ali ne mislim da ovo ima veze sa celibatom, ovo ima veze sa ljudskošću.“

Fra Veng vidi praktične argumente za celibat, ali je više dirnut idejom da centralno mesto u njegovom životu imaju Isus i parohijani. I što je najvažnije, on je srećan.

„Potrebna vam je privrženost i ljudska bliskost. Imam veoma bliske prijatelje. Često odlazim kući da posetim porodicu. S vremena na vreme odem u bioskop. I molim se. Ne da bih ispunio praznine, jer neke se nikada popuniti, već zato što je ljubav prema Hrisu nešto vrlo stvarno i utešno.“

Verujem da mi to daje slobodu srca, što je jedinstveni dar. Pomaže mi da ostanem blizu Hrista i približave me ljudima koje svakodnevno srećem.“

Ni gospođa Berd ni gospodin O’Brajan nisu napustili svoj poziv radi hedonističkog načina života.

Oboje su se venčali i imaju decu. Oboje su u profesijama koje predstavljaju kontinuitet predhodnog poziva – gospođa Berd je nastavila karijeru kao psihijatrijska negovateljica, dok gospodin O’Brajan vodi brigu o nezbrinutoj deci .

Oboje su vrlo aktivni i posvećeni katolici. Nikada nisu naišli na osudu drugih katolika zbog svojih odluka.

Gospođa Berd misli da kaluđeri i kaluđerice treba da žive u celibatu ili da napuste svoj poziv, kao što je ona učinila. Ali sveštenicima bi trebalo dati mogućnost da sami odluče hoće li biti neženje ili ne, da bi se barem delimično sprečilo da crkvu napuste njeni posvećeni članovi.

Gospodin O’Brajan smatra da postoje čvrsti argumenti i za oženjene sveštenike i za žene sveštenike, ali on lično ne bi ostao u službi i da mu je bilo dozvoljeno da se venča.