Kako razumeti aseksualne osobe?

Piše: Ivana Đorđević, dipl. psiholog – psihološki savetnik

Izvor: Danas.rs

U suštini, ljudima je teško da razumeju da neko ne želi seks i da pri om to ne doživljava kao problem. Štaviše, tvrdi da vodi normalan život.
Ipak, Alfred Kinski, čuveni svetski seksolog, smatra da su uskraćeni za značajan kvalitet života i da je u pitanju svojevrsni invaliditet: „Pošto ne znaju za požudu i strast, njih to i ne potresa i oni drugačije doživljavaju svoj problem“, navodi Kinski.

Postoje i aseksualne osobe sive zone koje mogu da osete seksualnu privlačnost prema drugima u zavisnosti od okolnosti. Poluseksualnost, pak, je vrsta sive aseksualnosti, kada osobe privlače samo one osobe za koje su vezane.

Nauka nije od velike pomoći u razumevanju fenomena aseksualnosti. Istraživači na polju ljudske seksualnosti oduvek su primarno fokusirani na pitanja koja proističu iz seksualne aktivnosti. Njeno nepostojanje eventualno se posmatra kao problem koji treba otkloniti/lečiti. Malobrojna istraživanja na temu aseksualnosti su tek počela. Jedno od prvih je utvrdilo da je približni procenat aseksualaca u odnosu na svetsku populaciju 1%.
Dva vodeća stručnjaka u istraživanju „aseksualnosti“, Lori Broto i Entoni Bogert (Bogaert) kažu da su njihove analize pokazale da i muškarci i žene podjednako mogu osećati aseksualnost, da takvi muškarci više masturbiraju nego žene, i da nema dokaza da su više patili u detinjstvu nego bilo ko drugi. Problem je što nema dovoljno interesovanja i novca da se istraži kako mozak ovih ljudi obrađuje informacije o seksu i da ćemo zato još neko vreme nagađati je li u pitanju hormonski poremećaj ili genetika.

Koreni aseksualnosti

Postoje dve struje koje pokušavaju da objasne korene pojave aseksualnosti.

Jedna kaže da je aseksualnost najverovatnije posledica traumatskih iskustava, kao što su na primer seksualno zlostavljanje u detinjstvu, silovanje ili nešto slično (potisnuta homoseksualnost). Kao reakcija na traumu javio se baš takav odbrambeni mehanizam koji čini čoveka nezainteresiranim za seksualnost uopšte, a koji ima smisao da ga sačuva od nekih novih mogućih loših iskustava u budućnosti.

S druge strane, ima ljudi koji kažu da se celoga života osećaju aseksualno, da su obišli lekare – psihologe i psihijatre – koji su rekli da nema organskih osnova za to (odnosno nije zabeležen nedostatak nekih hormona), a nisu zabeležene ni traume kojima bi se mogla objasniti takva nezainteresovanost za seksualnost. Ti ljudi smatraju da je aseksualnost jedna od mogućih normalnih seksualnih orijentacija, te da bi je trebalo kao takvu uvrstiti uz hetero, homo i biseksualnost, a možda i preimenovati u neutroseksualnost. Gledajući iz tog aspekta, moguće je da je aseksualnost ostala tako dugo neimenovana i o njoj se nije govorilo upravo zbog toga što u svetu bombardovanom seksualnošću niko nije dugo smogao hrabrosti da kaže: „Mene seks ne zanima“.

Među aseksualce svrstavaju se i Nikola Tesla, Isak Njutn, Imanuel Kant, Florens Najtingejl, Karl Lagerfeld, Emili Bronte, Klif Ričard, ali i Šerlok Holms i Doktor Hu.

Razlike unutar grupe

Nije poznato da li je aseksualnost stanje, ili osećaj, koji traje celi život ili samo jedan određeni period. Međutim, postoji razlika između aseksualnosti kao „orijentacije“ i kao privremenog problema u vezi/braku.

Neki ljudi saznanje da su aseksualni opisuju kao „povratak kući“ i konačno otkrivanje sebe. Zvuči više kao seksualna orijentacija nego kao poremećaj, zar ne?! Ono što je oduvek poznato jeste da je želja za stupanjem u intimne odnose pitanje kontinuuma. Teorijski, skala počinje s nulom – s ljudima koji takav poriv ne osećaju. Pitanje je koliko je nultih.

Varijabilnost unutar populacije aseksualaca ukazuje na mogućnost različitih uzroka za odsustvo seksualne privlačnosti. Kod nekih se naprosto radi o nultom nivou seksualnog nagona, a kod drugih se može definisati kao novi tip seksualne orijentacije; uz postojeće heteroseksualce, homoseksualce i biseksualce, oni bi jednostavno bili osobe koje ne privlači nijedan pol. Da bi smobolje razumeli aseksualnost uzećemo tri faktora u odnosu na koje ćemo pojasniti razlike unutar grupe:

1. Privlačnost – Neki aseksualci osećaju snažnu privlačnost prema drugim ljudima, ali ne osećaju želju da postanu seksualno intimni sa tim osobama. Oni koji osećaju privlačnost mogu sebe opisivati i kao hetero, homo ili bi, uz to što se opisuju kao aseksualni. Drugi aseksualci osjećaju vrlo malo privlačnosti ili je ne osećaju uopšte. Iako se ovi zadnji ne „zaljubljuju“ i dalje mnogi od njih žele imati bliske odnose u životu. Sociolog Mark Karigan sa Univerziteta Vorik razlikuje neromantične i romantične aseksualce. Ključne razlike definiše na sledeći način:
„Neromantični aseksualci nemaju sklonost ka romantici, pa često ne žele nikakvu vrstu dodira i fizičke intimnosti“
„Romantični aseksualci ne mogu da iskuse seksualnu privlačnost, ali im zato ljubav nije strana. Njima će se dopasti neka osoba, ali neće imati seksualnu reakciju, iako će želeti da se zbliže.“

2. Seksualno uzbuđenje – Za neke aseksualce seksualno uzbuđenje je redovna pojava, premda nije povezana sa željom da pronađu seksualnog partnera. Nekima to uzbuđenje smeta, a drugi povremeno masturbiraju ali ne osećaju potrebu za seksualnim partnerom. Neki aseksualci ne osećaju ili minimalno osećaju seksualno uzbuđenje. Ne smatraju ga medicinskim ili psihološkim problemom i ne traže pomoć kako bi to promenili. Suzi King (Suzie King), psihoterapeutkinja i jedna od malobrojnih stručnjaka za pitanja aseksualnosti, jedna je od prvih koja je prepoznala da se ne radi o bolesti koju treba lečiti. Ljudima koji bi joj se obraćali za pomoć jer su aseksualni zapravo je pomagala da prihvate svoju prirodu, pobede stid, pa i samoprezir i izgrade pozitivan identitet. Ubrzo pošto je pokrenut AVEN, osnovala je sajt Platonic Partners.com – s ciljem da aseksualnim osobama pomogne da stupe u kontakt sa sličnima sebi.

3. Odnosi – Neki ne vole previše druženje i samotnjački su tipovi. Mnogi su ipak socijalno aktivni, imaju bliske prijatelje. Neki se odluče za vezu, a neki se i venčaju. 1. Ne očekujte promenu. Aseksualne osobe se neće promeniti ukoliko „upoznaju pravu osobu“. Aseksualne osobe se verovatno rađaju aseksualne i biće aseksualne celog života, kao što je slučaj sa bilo kojom drugom seksualnošću. Impliciranje da one mogu biti „preobraćene“ i „popravljene“ njima je uvredljiva.

2. Potrudite se da razumete njihove motive. Aseksualne osobe nisu protiv neseksualnih odnosa. One naprosto nemaju želju za seksom. Mnoge aseksualne osobe imaju partner(k)e. Neke se upuštaju u seksualne odnose iz brojnih razloga (emocionalna intimnost, reprodukcija itd.), iako ih njihovi partneri/ke seksualno ne privlače. S druge strane, shvatite da neke aseksualne osobe seks odbija (što znači da im zbog seksualne aktivnosti može biti jako neprijatno).

3. Nisu svi isti. Aseksualnost ne znači da te osobe ne vole dodir. One naprosto nemaju želju za bilo kojom vrstom dodira seksualne prirode. Neke aseksualne osobe ipak mogu imati averziju na dodir. Averzija na dodir i izostanak dodira zavise od osobe, a ne od njihove seksualne orijentacije. Najbolje bi bilo pitati.

4. Izbegavajte da mislite o aseksualnim osobama kao o osobama s nekakvim poremećajem. Aseksualnost nije poremećaj prema DSM-IV. Ove osobe ne biraju da budu aseksualne, a mnoge su savršeno srećne sa svojom aseksualnošću i smatraju da nema potrebe da se njihova aseksualnost „leči“. Biti aseksualan/na obično ne podrazumeva neke promene u ponašanju osobe; one ne moraju da izgledaju „aseksualno“, niti se to može zaključiti prema spoljašnjem izgledu.

5. Treba da znate da većina aseksualnih osoba nisu aseksualne zato što su nekada bile seksualno zlostavljane. Ne zna se šta je uzrok aseksualnosti i kako do nje dolazi, kao što se ne zna šta uzrokuje ostale seksualne orijentacije.

Aseksualnost u vezama/braku

Kada su u pitanju veze/brakovi, takođe se često beleže povremena odsustva seksualne želje. Normalno je imati uspone i padove u seksualnoj želji. Svaka osoba i svi parovi će to iskusiti pre ili kasnije. Najčešće u ovim slučajevima, aseksualnost je pročazna. Bračni psihoterapeuti izveštavaju o sve većem broju brakova u kojima jedan ili oba partnera izgube volju za seksom. Zašto se to događa i je li to ozbiljan problem?

Najčešći razlozi koje stručnjaci navode, a koji mogu dovesti do znatnog smanjenja želje za seksom, jesu:

• povećan stres
• depresija
• umor, neispavanost
• deca
• problemi u odnosu (ljubomora, nepoverenje)
• problemi sa sopstvenim samopoštovanjem i samopouzdanjem

Seks i seksualna intimnost važan su deo bračnog odnosa i njihov trajniji gubitak može znatno uticati na njegov kvalitet. Ne ignorišite ovaj problem! Pričajte sa partnerom bez optuživanja, sasvim rasterećeno. Želja za seksom može da se pojača samo ako ste istinski bliski s partnerom, srećni i zadovoljni. Osobe koje imaju smanjenu seksualnu želju nisu bolesne. To je povezano sa njihovim temperamentom i senzibilitetom ličnosti. Pokušajte utvrditi koji specifični uzrok remeti vašu ili partnerovu potrebu za seksom, kako biste to uspešno mogli rešiti. Ako ne uspevate sami, potražite stručnu pomoć.