Veštačka inteligencija

Herman Kan i Entoni Viner su još 1967. prorekli da će „u godini 2000. računari verovatno moći da dostignu, oponašaju ili nadmaše i neke od najljudskijih sposobnosti, uključujući možda i estetske i stvaralačke, a imaće neke sposobnosti koje čovek nema...”.

Veštačka inteligencija (naziv skovao Džon Mekarti iz MIT-ija) kao istraživačko područje počela je da se pominje desetak godina ranije, iako filosof Hjubert Drajfus, po svemu sudeći jedan od prvih (a svakako najupornijih osporavalaca, što je podrobno obrazložio u britko napisanoj knjizi „Šta računari ne mogu – kritika veštačkog uma” iz 1972), pripoveda da se u traganju za korenima možemo vratiti, čak, u doba Sokrata (450 leta pre naše ere) kada je on (prema Platonu) od Eutifrona tražio „niz pravila koja nam govore iz časa u čas kako da se ponašamo”. Zar to nije nagoveštaj algoritma (konačan zbir koraka za rešavanje logičkog i matematičkog problema)?

„Kada čovek razmišlja, on ništa drugo ne radi osim što poima ukupan zbir iz sabiranja delova, jer um...nije ništa drugo do računanje”, pisao je dva hiljadugodišta docnije engleski filosof Tomas Hobs. Genijalni matematičar i filosof Vilhelm Gotfrid Lajbnic, poreklom Lužički Srbin, zapisao je: „Kada se jednom utvrde karakteristični brojevi za većinu pojmova, tada će čovečanstvo posedovati novi instrument kojim će se uvećati intelekt u dalekom većem obimu nego što su optički instrumenti pojačali vid, a prevazići će mikroskop i teleskop u onom obimu u kojem je um superiorniji od čula vida”.

Bulova binarna algebra (Džordž Bul), početkom 19. veka, označila je veliki korak u ostvarenju, što je Čarls Bebidž prvi (1832) pretočio u tzv. analitičku mašinu. Hauard Ejtken je 1944. dovršio prvi programirajući računar, sa vaukuumskim cevima i bušenim papirnim trakama.

Pojavio se Drajfus

Čini se da je veoma zapažen članak engleskog matematičara Alana Tjuringa, pod naslovom „Računarske mašine i inteligencija” (1950), na stranicama filosofskog časopisa Majnd (Mind), uveliko podstakao nastojanja da se krene u izradu „misleće mašine”. Da bi odgovorio na to zamršeno pitanje, potpisnik je smislio svojevrsnu logičku proveru, poznatu kao Tjuringov test, koja se i dan-danas smatra konačnim ispitom (i dokazom) za potvrdu računarske inteligencije. „Možemo se nadati da će mašine eventualno da se takmiče sa ljudima na svim čisto intelektualnim poljima”, obrazlagao je on. „Ali koja su ona najbolja da bi se otpočelo? Čak je i o ovome teško odlučiti. Mnogi misle da je apstraktna aktivnost, kao što je igranje šaha, najbolja. Moglo bi, isto tako, da se zastupa gledište po kome je najbolje mašinu snabdeti najboljim čulnim organima i onda je podučavati u tome da razume i govori engleski. Ovaj proces bi mogao da se odvija kao i uobičajeno podučavanje deteta. Stvari bi se pokazivale i imenovale i tako dalje. Još jednom da naglasim: ne znam koji je pravi odgovor, ali mislim da bi trebalo pokušati sa oba pristupa”.

Iste godine Klod Šenon, tvorac teorije informacija, napisao je članak posvećen mašinama koje igraju šah. Iako nije izmislio program, verovao je da bi „elektronski računar, programiran na ovaj način, mogao da igra sasvim jaku igru i to brzinom koja bi mogla da se poredi sa ljudskom brzinom”. Šest leta kasnije Alen Njuel i Herbert Sajmon slavodobitno su zabeležili da „intuicija, vidovitost i učenje nisu više isključiva svojstva ljudi: „svaki veći brzi računar može da se programira kako bi ih isto tako ispoljio”.

Polje proučavanja upotrebe digitalnih računara za oponašanje razumnog ponašanja postalo je poznato kao – veštačka inteligencija.

Filmska naučnofantastična skaska „2001: Odiseja u svemiru, Stenlija Kjubrika”, neobuzdano je razbuktala uobrazilju običnih ljudi, a Marvin Minski iz Masačusetskog Institita za Tehnologiju (MIT), radeći na preteči robota HAL-a u svojoj laboratoriji, uveravao je reditelja da je Alan Tjuring suviše oprezan. Šta je to Alan Tjuring tvrdio?

Naime, on je još 1950. izrazio uverenje da će se pri kraju 20. veka upotreba reči i obrazovano mišljenje izmeniti do te mere da će čovek pominjati mašine koje misle, ne očekujući da mu se protivreči. Veštačkoj inteligenciji, čini se, ništa nije stajalo na putu da se vine u carstvo slatkih obećanja. Marvin Minski u članku iz 1965. „Materija, um i modeli” je utvrdio: „Mentalni procesi su slični... procesima koji se nalaze u programima za računar – proizvoljne asocijacije simbola, sheme memorije slične razgranatom stablu, uslovni prenosi i slično”.

A onda se pojavio Hjubert Drajfus!

Svaki pokušaj da se programiranjem mašina ostvari inteligentno ponašanje, naglašavao je on, ravno je nastojanju alhemičara da od olova naprave zlato, zaključujući da bi eventualna mašina „koja bi bila sposobna da se služi prirodnim jezikom i da prepoznaje složene oblike, morala da ima telo”. On je, čak, smatrao da nema razloga „zašto, u principu, ne bi bilo moguće konstruisati veštački organizam, ako bi se upotrebile komponente dovoljno slične onima od kojih je sačinjeno ljudsko telo”. Jedino u takvom robotu, sa umom i telom, u nedigitalnom automatu sposobnom da obrađuje neformalne informacije, video je moguću inteligentnu mašinu i oponašanje ljudskog uma!

Ali da bi se ostvario takav veštački organizam, neophodan je veliki preokret u nauci koja se upinje da pronikne u ljudski razum. A do tada?

Hjubert Drajfus je preporučio da, prisećajući se proročanskih reči Gotfrida Vilhelma Lajbnica, uvažimo veoma mudru poruku Voltera Rozenblita: „Čovek i mašina su sposobni da postignu ono što nijedno od njih ne može da postigne samostalno”. Te 1972. godine veštačka inteligencija pretrpela je poraz od kojeg dugo nije mogla da se oporavi. Knjiga „Šta računari ne mogu – kritika veštačkog uma” pokrenula je, svakako, ozbiljna preispitivanja koja ni do naših dana nisu okončana.

Ni Stanislav Lem nije propustio priliku da u blistavom delu „Summa technologiae” (1966), zaviri u inteligenciju zapisavši da je „svaka tehnologija u načelu veštačko produžavanje prirodne tendencije, urođene u svemu što živi, tendencije ovladavanja okolinom ili bar nepodleganja sredini u borbi za opstanak”. Iz toga su proistekli brojni pokušaji izrade pojačivača inteligencije (homeostati) složenosti uporedive sa našom ljudskom. Priroda je stvarala u pokušajima i promašajima koji traju milijardama godina, „kibernetska evolucija” bi očas preskočila milione ili stotine hiljada.

„Kada bi čovek, zaista, trebalo da sam sebe preobrazi pod pritiskom tehnologija stvorenih sopstvenim rukama, kada bi kao svog naslednika trebalo da prizna robota sa savršenim kristalnim mozgom, bila bi to njegova najveća ludost”, upozorio je poljski mislilac. „To bi značilo – ni manje, ni više – do isključivo skupno samoubistva rase, zaklonjeno prividom njenog produžetka mislećim mašinama koje čine deo tehnologije: tako bi, dakle, čovek, u krajnjoj konsekvenci, dopustio da ga tehnologija koju je on ostvario potisne sa mesta ne kojem je postojao, iz njegove ekološke niše i da ova tehnologija u neku ruku preraste u novu veštačku vrstu koja sa istorijske arene uklanja lošije prilagođenu vrstu”.

Čovek ne može da menja svet, a da ne menja samog sebe.

Pojavio se Serl

Još jedan filosof, Džon Serl, upustio se u osporavanje sakupišvi svoja predavanje između korica na kojima je pisalo: „Svest, mozak i nauka” (1986). Osvrćući se na stanovište jake veštačke inteligencije da je mozak samo digitalni računar, a svest samo računarski program, on je podsetio da je zaljubljenike u znanje stolećima zaokupljalo može li mašina da misli, a sada saznajemo (osamdeset prošlog veka) da na Univerzitetu Karnegi Meloun imaju takve (izjava Herberta Sajmona) i da je inteligencija pitanje baratanja simbolima, da nije ni u kakvoj vezi sa ma kojom posebnom vrstom biološkog ili fizičkog materijala (mišljenje Alena Njuela).

I jedan i drugi su isticali, kako je Džon Serl pisao, da ništa ne preuveličavaju navodeći iskaz nobelovca Frimena Dajsona da su, što se tiče evolucije, računari u prednosti nad ljudima i najavu Marvina Minskog da će sledeća generacija biti toliko inteligentna da ćemo biti „srećni ako budu voljni da nas ostave u dvorištu kao svoje ljubimce”. Povrh su dodali tumačenje Džona Mekartija da se za „mašine tako jednostavne kao što su termostati može reći da imaju verovanja!”

Džon Serl je upozorio da je posledica takvog stava, najpre, da u „ljudskoj svesti nema ničeg suštinski biološkog”, da je mozak, sticajem okolnosti, jedan od neodređeno mnogo različitih vrsta računara sa ugrađenim programom koji čini ljudsku inteligenciju. „Prema ovom gledištu”, nastavio je, „bilo koji fizički sistem sa odgovarajućim programom i odgoravajućim ulazima i izlazima imao bi svest, baš u istom smislu u kojem svest imamo vi i ja. Tako, na prmer, ako ste napravili računar koji energijom napaja vetrenjača i ako bi imao odgovarajući program, on bi morao da ima svest. A poenta nije da bi, uprkos svemu, on mogao imati misli i osećanja, nego pre to da bi on morao imati misli i osećanja zato što je sve što je potrebno da bi se imale misli i osećanja: ugrađivanje odgovarajućeg programa. Biće to veštački mozak i svest koji su u svakom pogledu jednaki ljudskom mozgu i svesti”. Može li mašina da misli?

„Prva pretpostavka je: mozak uzrokuje svest, da su mentalni procesi, za koje smatramo da konstituišu svest, uzrokovani i to u potpunosti, procesima koji se odigravaju unutar mozga”, objašnjavao je on. Računarski programi su, u celini, opisani i određeni svojom sintaksičkom strukturom, ali sintaksa nije dovoljna za semantiku. Svest sadrži više od toga, ona ima mentalne sadržaje, semantičke sadržaje, a ne samo sintaksu. Iz toga je proizišao konačni zaključak Džona Serla: „Nijedan računarski program nije sam po sebi dovoljan da nekom sistemu podari svest. Ukratko, programi nisu svesni i oni sami po sebi nisu dovoljni za posedovanje svesti”.

Ma kakvu tvorevinu ljudi načinili, ona bi morala imati mentalna stanja ista kao ljudska mentalna stanja, moći istovetne moćima ljudskog mozga. Drugim rečima, mentalna stanja su biološke pojave! I kraju ostaje slobodna volja: ako bi neko napravio mašinu za koju bismo bili uvereni da ima svest, ostalo bi pitanje da li ona ima i slobodnu volju?

Proslavljenog robotičara Hansa Moraveca prethodna osporavanja nisu obeshrabrila da 1988. (knjiga „Dečji razum”) iznova rasplamsa nadanja u veštačku inteligenciju govoreći da će „kroz pedeset godina roboti sa ljudskom inteligencijom biti uobičajena pojava” i da ondašnje najbolje mašine imaju inteligenciju sličniju insektima. „Svi pokušaji da se postigne inteligencija u mašini oponašali su ljudsku inteligenciju, mada su različiti pristupi dočaravali različite pojavne oblike originala”, tumačio je Hans Moravec dodajući da su „svesni procesi koje nazivamo rasuđivanjem, verujem, najtanji sloj ljudske misli... apstraktna misao je novi trik, star otprilike nešto manje od 100.000 godina”.

„Najbrži napredak”, uporan je on, „može se postići oponašanjem evolucije životinjskog uma, težnjom da se mašini dodaje po nekoliko sposobnosti odjedanput, tako da rezultirajuće ponašanje podseća na sposobnosti životinja sa sve složenijim nervnim sistemom. Naša inteligencija, kao alat, bi trebalo da nam omogući da sledimo put do inteligencije, kao cilja, većim koracima od koraka kojima je išao užasno strpljiv, ali slep, proces Darvinove evolucije”.

Čak je predviđao da se osećajnim robotima postepeno dodaju intelektualne sposobnosti slične ljudskim, a da će se u konačnom ishodu pojaviti „bića koja na neki način podsećaju na nas, ali su u svakom pogledu nešto što svet do sada nije video”.

Pojavio se Penrouz

Najsmelije se do sada ukoštac sa mislećim mašinama i svešću uhvatio čuveni engleski fizičar i matematičar Rodžer Penrouz razmotrivši jedan od najvećih (ako ne i najveći) naučnih izazova iz svih uglova, na samom početku zadivljujuće knjige „Carev novi um” (1998): „Ukratko i pomalo varljivo, mogu bar da tvrdim da moje stanovište uključuje i stav da nas sadašnje nerazumevanje temeljnih zakona fizike sprečava u objašnjenju poimanju ,uma’ posredstvom fizičkih i logičkih pojmova. Ne smatram da će nam ovi suštinski zakoni zauvek izmicati”. I odmah je rastumačio samu suštinu Tjuringovog testa na osnovu kojeg se prosuđuje da li je nešto inteligentno ili nije.

Ma kakva skalamerija (u ovom slučaju računar) i ljudsko biće trebalo bi da budu skriveni od pogleda pretpostavljenog ispitivača, koji bi propitivanjem morao da ustanovi ko je ko. Pitanja – i što je važnije – odgovori se prosleđuju bezlično, recimo kucanjem na tastaturi i prikazuju se na ekranu. Čovek odgovara istinito i nastoji da ubedi propitivača da je zbilja ljudsko stvorenje, a sprava je programirana da obmanjujući postigne isti cilj. Ukoliko u nekoliko provera ispitivač ne prepozna živo biće, može se smatrati da je računar (ili program) prošao.

Alana Tjuringa zanimalo je i nešto drugo, što se proteže do naših dana: da li je ljudski mozak samo jedna Tjuringova mašina. Ako je, to bi značilo da je već sada moguće sastaviti mašinu koja bi imala razum i svest, pod uslovom da smo u stanju da napišemo odgovarajući program jer i najmoćniji savremeni računari nisu ništa drugo do Tjuringove mašine. Pojednostavljeno rečeno: za objašnjenje razuma i svesti dovoljna je veštačka inteligencija i ništa više! I to se može uzeti kao pouzdan pokazatelj da računar poseduje sposobnost mišljenja, inteligencije, razumevanja ili svesti.

„Drugim rečima, ako bi računar bio u stanju da na sva pitanja odgovori istovetno kao čovek i tako potpuno i dosledno prevari propitivača” – saopštava Rodžer Penrouz – „tada bih, uz odsustvo dokaza da je suprotno, zaključio da računar uistinu misli, oseća i tako dalje”. Zato se on usprotivio, ističući da to nije moguće, bar ne kada je svest u pitanju; razum bi, možda i mogao da se dosegne.

Očigledno je da pitanje: Da li su računari u stanju da oponašaju ljudsku inteligenciju? ima velike društvene posledice, iako je čovečanstvo veoma daleko od podražavanja ma čega što bi se moglo tako nazvati. Pominjani Džon Serl je osamdesetih godina nabrojao primere u kojima su programirani računari položili pojednostavljen Tjuringov ispit, ali je obrazložio da nisu ispoljili mentalno svojstvo – razumevanje.

Matematičar Daglas Hofštater, jedan od glavnih zagovornika veštačke inteligencije, napisao je, otprilike u to vreme, raspravu „Razgovor sa Ajnštajnom”, u kojoj zamišlja knjižurinu sa iscrpnim opisom mozga „oca teorije relativnosti”. Na ma koje pitanje koje bi neko postavio stvarnom naučniku, dobio bi odgovor prelistavanjem i praćenjem uputstava. Knjiga je, u načelu, poistovećena sa Tjuringovim testom, a ispada da bi mislila, osećala, razumela i bila svesna.

Odjednom se roji mnoštvo pitalica, od kojih je najbezazlenija: Ako nikad ne bude otvorena ili je stalno listaju, kako će ona znati za razliku?

Vratimo se, naposletku, zapažnjima Rodžera Penrouza, sažeto iskazanim na početku i na kraju izuzetno podrobnog prosuđivanja. „Svoja gledišta sam izložio u ovoj knjizi u dva pravca”, uputio je znatiželjnog čitaoca. „Prvi je pokušaj da se pokaže, oslanjanjući se na rezultate Gedelove (i Tjuringove), da je matematičko razmišljanje (i svesno mišljenje uopšte) nešto što se ne može obuhvatiti bilo kojim čisto računarskim modelom mišljenja. Ovaj deo moje argumentacije kritičari su najčešće pokušavali da ospore. Drugi pravac je nastojanje da se pokaže kako postoji krupna pukotina u našoj fizičkoj slici sveta, na nivou koji bi trebalo da bude most što spaja submikronski svet kvantne fizike sa makroskopskim svetom klasične fizike. Prema mom uverenju, nedostajuća fizika unutar te pukotine, kada bude pronađena, igraće suštinsku ulogu u fizičkom razumevanju svesnog uma. Štaviše, moralo bi postojati nešto izvan čisto izračunljivog dejstva u ovoj traženoj oblasti fizike”.

Pojava zvana svest se, dakle, ne može uskladiti sa postojećim teorijama u fizici, iako Rodžer Penrouz ne smatra da proučavanje i razumevanje mentalnih zbivanja trebalo tražiti izvan naučnog pogleda na svet; postojeći pogledi i uvidi, nažalost, nisu dostatni za konačno odgonetanje.

Zaključna razmatranja završio je rečima: „U ovoj knjizi predstavio sam više argumenata koji bi trebalo da pokažu neodrživost stanovišta – očigledno vladajućeg u savremenom mišljenju – da je naše razmišljanje suštinski isto kao i dejstvo veoma složenog računara. Svest mi izgleda tako važan fenomen da jednostavno ne mogu da poverujem da je ona nešto sasvim ,slučajno’ prizvano komplikovanim proračunom. To je fenomen kojim se saznaje o samoj egzistenciji univerzuma. Može se tvrditi da univerzum kojim upravljaju zakoni, ali koji ne dozvoljava svest i nije, uopšte, univerzum. Samo je fenomen svesti onaj koji može prizvati hipotetički ,teorijski’ univerzum u stvarno postojanje”.

Šta se dešava sa našim tokom svesti kada umremo: gde je on bio pre nego što smo rođeni; da li smo mogli postati ili biti neko drugi; zbog čega ma šta opažamo; zašto, uopšte, postoji univerzum u kojem bismo mogli da budemo? I još bezbroj zagonetki koje izviru sa buđenjem svesti i samosvesti.

Najumesnije je da završimo iskazom Entonija Etingera koji je, povodom pokrenute rasprave, kazao da je ona „suviše naučna da bi se prepustila filosofima, a isuviše filosofska da bi se prepustila naučnicima”.

(Umalo da zaboravimo blistavog matematičara i logičara Kurta Gedela koji je još 1931. obelodanio da postoje problemi koji imaju rešenje, ali se ono ne može dokazati u okviru datog formalnog sistema! Drugim rečima, postoje istine koje se ne mogu dokazati).

Knjigu Stanka Stojiljkovića „Mozak na čipu: Hoće li mašine iskoreniti ljude” možete naručiti preko e-maila: s.stanko@yahoo.com. Za čitaoce sajta B92 važi popust od 30 odsto.

Odlomak iz knjige Stanka Stojiljkovića „Mozak na čipu: Hoće li mašine iskoreniti ljude”.