Vesti iz Sunčevog sistema

Pored brojnih zemaljskih, Sunce danas osmatra i više svemirskih opservatorija. Najpoznatija je SOHO (Solar & Heliospheric Observatory), kojoj već polako ističe vreme, a od prošle godine njoj su se pridružile i dve nove. Hinode je japanska, a STEREO američka.

Sunce 3D

STEREO (Solar TErrestrial RElations Observatory) je posebno interesantna jer se sastoji od dve komponente, tj. od dve posebne opservatorije (A i B) koje su smeštene na putanji Zemlje oko Sunca, ali jedna ispred, a druga iza planete. Tako postavljene na velikom međusobnom rastojanju snimaju Sunce pod različitim uglom pa se spajanjem njihovih snimaka dobija treći, trodimenzionalan. 3D snimak omogućava naučnicima da izučavaju i prate tokove materije solarnih oluja koje Sunce izbacuje u prostor. Te 3D, ali i ostale snimke ovih opservatorija, možete naći ovde:

http://www.nasa.gov/mission_pages/stereo/news/image_sequence.html

Da biste videli trodimenzionalnu sliku potrebne su vam 3D naočare. Ako ih nemate, pokušajte da ih napravite:

http://www.astronomija.co.yu/instrumenti/3dnaocare/3dn.htm

Merkur

Merkur je trenutno na "stand by", tj. na čekanju. Prema njemu leti pravo tehnološko čudo, letelica Mesindžer, koja ima zadatak da pomogne u rešavanju nekih misterija ove majušne planete.

Šezdesetih godina prošlog veka naučnici nisu pokazivali naročito zanimanje za Merkur (suviše im je ličio na Mesec), ali kasnije se ispostavilo da je to vrlo zanimljiva planeta. Astronome danas zbunjuje magnetizam Merkura koji, po standardnom shvatanju evolucije planeta, Merkur ne bi trebalo da ima. Za taj magnetizam je postavljeno nekoliko dobrih teorijskih objašnjenja, ali problem je što neka od njih prkose sadašnjem shvatanju nastanka Sunčevog sistema. Koja teorija je ispravna - treba da se utvrdi na licu mesta.

Messenger: umetnièka predstava letelice

Druga velika misterija Merkura je voda. Merkur je vreo i malen i na njemu ne bi trebalo da ima vode ni u kakvom obliku. Međutim, radarski snimci polarnih područja Merkura, suprotno očekivanjima, pokazuju odblesak koji odgovara odblesku vode. Moguće je da u večito mračnim, od Sunca neobasjanim dubinama nekih kratera na polovim planete postoje ledene naslage. Led bi mogao da potiče od kometa koje su tokom prošlosti pale na Merkur. To takođe treba dokazati.

I sama površina Merkura je misterija svoje vrste, jer danas raspolažemo snimcima jedva jedne polovine ove planete. Merkur je do sada posetila samo jedna letelica, i to u prolazu. Bio je to američki Mariner 10, koji je 1974, sa razdaljine od 48.069 kilometara uspeo da zabeleži samo onu stranu planete koja mu je tada bila okrenuta.

Svi ovi i brojni drugi zadaci stoje pred Mesindžerom. Letelica je lansirana 2004, sada je na putu, a u orbitu oko Merkura, nakon niza vrlo složenih manevara, treba da uđe 2011. godine. Velika blizina Sunca i njegovo snažno zračenje, zahtevali su posebnu konstrukciju letelice, posebnu zaštitu instrumenata i vrhunsku tehnologiju koja ranijih decenija nije inženjerima stajala na raspolaganju, pa je i to jedan od razloga zbog kojih Merkur do sada nije imao svoju misiju.

Venera

Oko Venere od aprila 2006. godine kruži Venus Express, letelica Evropske svemirske agencije. Zadatak te, 226 miliona dolara vredne misije, jeste da istražuje atmosferu susedne planete.

Venus Express - umetnièka predstava

Venera obiluje izuzetno gustom i za optičke instrumente sasvim neprozirnom atmosferom, pa snimci Venus Ekspresa nisu ni izbliza toliko atraktivni kao, recimo, snimci koji pristižu s Marsa. Ali, postoji velik naučni značaj ove misije. Venera je pre nekoliko milijardi godina imala gotovo istu atmosferu kao i Zemlja. Blizina Sunca je bila presudna da tokom vremena svaka od ove dve atmosfere krene različitim putevima razvoja, ali upravo te razlike naučnicima treba da pruže jasniju sliku procesa koji se u atmosferi neke planete dešavaju. Proučavajući atmosferu Venere, naučnici će moći bolje da shvate mehanizme koji upravljaju i atmosferom Zemlje, a to može da se pokaže izuzetno značajnim znanjem u svetlu činjenice da se naša planeta zagreva i da nam preti opasna promena klime.

Prve analize snimaka dobijenih sa letelice Venus Ekspres pokazuju zbunjujuće dinamičnu atmosferu Venere. Dok se sama planeta sporo obrće oko svoje ose (za 243 zemaljska dana) njeni oblaci, nošeni besomučno brzim vetrovima, mogu da oblete čitavu planetu za svega nekoliko dana. Posebno pitanje koje stoji otvoreno pred misijom Venus Ekspres jeste i uloga vulkana na Veneri u stvaranju njene guste atmosfere bogate ugljen-dioksidom, koji izaziva snažan efekat staklene bašte. Zbog tog efekta Venera je, sa svojih prosečnih 464 stepeni Celzijusa, najtoplija planeta, toplija i od Merkura, iako je ovaj bliži Suncu. Da podsetimo još da je pritisak na površini Venere ravan pritisku koji vlada na 1000 metara dubine okeana na Zemlji (92 bara).

Zemlja

Kad smo kod atmosfere, vredna je pomena nedavno objavljena informacija Evropske svemirske agencije da se ozonska rupa iznad južnog pola Zemlje smanjila za 30% u odnosu na prošlu godinu. Ona sada zauzima površinu od 24,7 miliona kvadratnih kilometara, što otprilike odgovara površini Severne Amerike. Ovo smanjivanje rupe jeste svakako dobra vest jer nas ozonski sloj štiti od opasnog delovanja ultraljubičastih zraka kojima nas inače obasipa Sunce. Ultraljubičasti zraci povećavaju rizik od oboljenja raka kože, od katarakte, a ugrožavaju i život u morima.

Rupa u sloju ozona nad Antarktikom se otvorila 1985. godine i od tada se stalno povećavala. Prethodne decenije ozonski sloj se razarao po stopi od oko 0,3 % godišnje.

Uragan

Omotač je, dakle, opasno oštećen i danas nam predstoje veliki napori da se on sačuva i oporavi. Oštećenju ozonskog omotača naročito doprinose hemikalije iz rashladnih uređaja čije količine koje se ispuštaju u atmosferu treba znatno smanjiti.

Na žalost, smanjenje ozonske rupe od ove godine nije rezultat napora da se on oporavi. Do smanjenja je, kako naučnici smatraju, došlo usled toga što se ozonska rupa pomerila. Ona se obično nalazi tačno iznad južnog pola, a njeno premeštanje ju je dovelo do mešanja sa toplijim vazduhom što je usporilo procese uništavanja ozona.

Klimatolozi su uočili znatno povećanje broja uragana u poslednjih 100 godina. Dok ih je pre 100 godina nad Atlantikom bilo svega šest godišnje, danas ih ima čak 15. Do ovog povećanja dolazi usled povećane površinske temperature okeana što je posledica globalnog zagrevanja planete.

Međunarodna stanica

Na Međunarodnoj svemirskoj stanici trenutno je "usidren" američki spejs šatl Discovery. Dok čitate ovu vesti trebalo bi da su se astronauti iz Diskaverija srećno vratili na Zemlju. Kad su u pitanju spejs šatlovi, za povratak je, kao što znamo, potrebna i izvesna količina sreće.

Kometa 17/P Holmes

17/P Holmes

Na nebu Zemlje krajem prošlog meseca bljesnula je kometa 17P Holmes i taj događaj je privukao nepodeljenu pažnju svih nebeskih osmatrača. Kometa je sve do 23. oktobra imala sjaj od 17. magnitude i bila je dostupna samo velikim teleskopima, ali onda se njen sjaj naglo povećao za čitavih milion puta (na 3 m), čime je ona postala vidljiva i za golo oko. Pretpostavlja se da je ovo enormno i naglo povećanje sjaja posledica sudara komete sa nekim asteroidom.

Sada sjaj ove komete lagano opada, ali se ona još uvek lepo može videti u sazvežđu Persej.

Mesec

Mesec ponovo dolazi u žižu interesovanja kosmonautskih sila i sve više se govori o novoj, iako tihoj trci za Mesec. Amerika je, po običaju, na sav glas najavila svoj veilki povratak na Mesec i objavila planove koji uključuju novu tehnologiju, nove letelice, više osmatračkih letova, zatim izgradnju stalne, poveće baze, što sve ima za cilj da se do kraja sledeće decenije na Mesec pošalje višečlana posada i obezbedi stalni boravak u bazi. Planirano je da baza bude izgrađena bluzu samog južnog pola Meseca gde se očekuje da u dubokim kraterima postoje zalihe zaleđene vode.

Kineski Chang

Ali i neke druge nacije imaju svoje planove sa Mesecom. Pretprošlog meseca (14. septembra) ka ovom satelitu Japan je uputio svoju letelicu i ta misija se reklamira kao najambicioznija još od programa Apolo. Ta japanska letelica, KAGUYA (tokom priprema poznata pod imenom “SELENE“ – SELenologic and ENgeneering Explorer) je sa sobom ponela i dva mala satelita, koji su početkom oktobra uspešno napustili matični brod i sada s njim zajedno obleću Mesec i vrše naučna istraživanja.

A mesec dana kasnije, 24. oktobra, i Kina je ka Mesecu uputila svoju letelicu. Prve snimke sa kineskog orbitera možemo očekivati u drugoj polovini novembra. Kinezi nagoveštavaju svoje ambicije da u narednim decenijama takođe pošalju čoveka na Mesec. Pa i Indija, čini se, ima nekih ambicija, mada bar za sada, znatno skromnijih. Sve u svemu, ako trka i nije uočljiva jasno je da ona zemlja koja se ranije dokopa Meseca dobija prestižnu ulogu u međunarodnoj zajednici. Ne treba ni sumnjati da će pre ili kasnije sva ta velika ulaganja u svemirska istraživanja, svakoj od tih zemalja biti višestruko vraćena.

Mars

Uskoro će se navršiti četiri godine od kada su dva američka rovera, Sprit i Opportunity spušteni na Mars. Njihov radni vek je planiran na 90 dana, ali oni tvrdoglavo i dalje rade. To je fantastičan uspeh. Istina, oba rovera polako gube od svoje vitalnosti, ali njihov prestanak rada se još ne naslućuje. Rover Opportunity je trenutno u krateru Viktorija u koji se strmim bespućem oprezno spušta jer je naučnike primamila mogućnost da saznaju ponešto o stenama pored kojih rover prolazi. One su prava geološka riznica jer su u krateru ogoljeni slojevi iz davne prošlosti Marsa. Sem toga i samo dno kratera je geološki zanimljivo. Oportjuniti je oran i pun energije. I doslovno je pun energije. Prosečno prima 655 vati energije preko solarnih panela u toku jednog Marsovog dana što daleko nadmašuje minimum neophodan za njegov normalan rad.

Snimak sa MRO

Spirit se na drugoj strani Marsa aktivno bavi prikupljanjem geoloških podataka. Kontrolori koji upravljaju ovim roverom trenutno razmišljaju gde u okolini da nađu zgodno mesto za svoj rover da ga parkiraju preko zime koja stiže u to područje. Spirit dobija 355 vati energije. To mu je dovoljno i svi njegovi sistemi rade normalno. Istina već neko vreme jedan njegov točak je blokiran, ali srećom to nije pogonski točak.

Oko Marsa kruži nekoliko orbitera. Jedan je evropski, Mars Expres, koji nas je zaista obradovao serijom dobrih fotografija Marsa, ali od prošle godine posebnu pažnju privlači američki Mars Reconnaissance Orbiter (MRO). Kamere ovog orbitera su do sada neprevaziđene moći i u stanju su da sa visine od 300 kilometara snime detalje prečnika 30-tak santimetra. Poređenja radi, najbolje mape sveta koje vidimo preko Gugla uočavaju detalje veće od jednog metra. Ovaj orbiter će nas snabdeti mapom Marsa koja će biti uporediva sa mapom Zemlje. Neke slike teške su i po gigabajt i po. Potražite ih ovde: http://hirise.lpl.arizona.edu/

Na putu ka Marsu je Feniks (Phoenix Mars Lander), američki lender koji na ovu planetu treba da se spusti za nekih sedam meseci. Nakon sletanja koristiće robotsku ruku i druge instrumente tokom tri meseca da istraži da li je ledeno tlo Marsovog severnog pola ikada bilo pogodno okruženje za život mikroba.

Asteroidni pojas

Nakon više odlaganja konačno je 27. septembra lansirana američka letelica Dawn. Njen zadatak je da stigne u asteroidni pojas između Marsa i Jupitera, ta da u njemu pronađe asteroid Vestu, a potom i planetu patuljka Ceres (Prema odluci Međunarodne astronomske unije od 2003. godine Ceres je, zbog svojih orbitalnih karakteristika, dobio status planete patuljka - pre toga je bio asteroid). Do Veste letelica treba da stigne oktobra 2011. i nakon što jedno vreme provedu kružeći oko toga asteroida i prikupi željene podatke, krenuće ka Ceresu. Susret s Cersom je planiran za februar 2015.

Oba tela, i Vesta i Ceres, su, svako na svoj način, interesantna i planetolozi očekuju da na osnovu podatka koje dobiju od ove misije upotpune svoje znanje o nastanku i evoluciji Sunčevog sistema.

Familija Baptistina

Septembra meseca američko-češki tim astronoma je objavio vrlo interesantan članak u časopisu Nature, o novootkrivenoj familiji asteroida, Baptistina (naziv potiče od najvećeg člana familije). Krajnje sažeto, članak govori sledeće.

Umetnicka vizija sudara

Pre 160 miliona godina u glavnom asteroidnom pojasu (nalazi se između Marsa i Jupitera) sudarila su se i razorila dva velika asteroida. Od njihovih krhotina nastala je pomenuta familija Baptistina. Pod uticajem zračenja Sunca i zatim pod gravitacionim uticajem Marsa i Jupitera neki članovi familije su izbačeni iz asteroidnog pojasa i upućeni ka putanjama Marsa, Zemlje, Venere i Merkura. Jedan asteroidi je udario u Mesec, pre 110 miliona godina i izrovao krater Tiho (vrlo uočljiv krater blizu južnog pola Meseca). Drugi je 45 miliona godina kasnije udario u Zemlju i stvorio krater Čiksulub. Taj udar je izazvao izumiranje svih krupnijih stvorenja na našoj planeti, a među njima i dinosaura. Nestanak dinosaura stvorio je uslove za razvoj drugih životnih formi koje su do tada životarile gotovo na rubu opstanka i bez naročitih izgleda za razvoj. Bili su to sisari.

Tako izlazi da je sudar dva tela nekoliko stotina miliona kilometara daleko od Zemlje, koji se dogodio pre 160 miliona godina, doveo do preokreta evolucionih tokova na Zemlji i omogućio razvoj sisara i konačno do pojave samog čoveka. Da tog sudara nije bilo, na ovoj planeti možda bi i danas gospodarili dinosauri.

Jupiter

U nedostatku atraktivnijih vesti sa Jupitera pomenimo da je američka letelica New Horizons, na svom dugom putu ka Plutonu, početkom godine proletela pored Jupitera i na svojim snimcima ponovo potvrdila burnu vulkansku aktivnost na Jupiterovom satelitu Iou.

Saturn

Oko Saturna vredno kruži orbiter Cassini, američko-evropska letelica. Svakodnevno naučnike obasipa obiljem podataka o Saturnu, njegovim mističnim prstenovima i njegovoj brojnoj porodici satelita. Posebnu pažnju planetolozi, ali i astrobiolozi i naučnici drugih profesionalnih orijentacija usmerili su ka Titanu, zbog nekih sličnosti koje taj satelit ima sa našom planetom.

Titan

Ovaj snimak je na Zemlju stigao sredinom oktobra. To je mozaik radarskih zapisa načinjenih tokom proleta letelice Kasini pored Saturnovog satelita Titana.

Titan

Vidimo oko 60 procenata područja Titanovog severnog pola. Od toga 14 % čine tamne oblasti za koje naučnici osnovano veruju da su jezera i mora. Ali to su jezera i mora ispunjena, ne vodom, nego tečnim ugljovodonicima. Do danas je uočeno preko 400 jezera i mora na Titanu. Slika je obojena lažnim bojama kako bi se bolje istakao reljef satelita. Vide se meandre rečnih tokova koje se ulivaju u jezera. Otprilike tako izgledaju i radarski snimci Aljaske, Grenlanda i severne Rusije. Bar na prvi pogled Titan liči na naš svet.

Više o ovoj fotografiji i misiji Cassini potražite ovde: http://saturn.jpl.nasa.gov/home/index.cfm