Jama kod Čehove kuće

Istraživanje i snimanje jame tada je rađeno u dva navrata – 12. novembra i 29. novembra 1988. godine. Iz tog perioda postoje nacrti i zapisi u Katastru speleoloških objekata Tara III. Tada izmerena dubina jame bila je 45m, dužina 78.1m a površina 83.8m. Međutim, na kraju pomenutog teksta, pored zabeležene visine snežnog pokrivača od 50cm na dan snimanja, stoji i konstatacija da su pećinski kanali uski i da će istraživanja biti nastavljena jer objekat ima perspektivu da bude mnogo dublji.

Od Istraživačke kuće u Valjevu do jednog od najlepših proplanaka na planini Tari, koji je pogodan za kampovanje, na oko 250m udaljenosti od ulaza u jamu, ima oko 113km. Regionalni put od Valjeva vodi preko Debelog brda, Pašine ravni i Rogačice do Bajine Bašte. Od Bajine Bašte put nastavlja uzvodno, uz desnu obalu reke Drine preko vrela Perućac do jezera i velike brane podignute zbog izgradnje hidroelektrane. Od Valjeva do Perućačkog jezera put je asfaltni i u relativno dobrom je stanju. Preostali deo puta do lokaliteta, u narodu zvanog mesta - Čehova ili Čekova kuća, prostire se kroz teritoriju Naconalnog parka Tara, desnom obalom jezera i živopisnim kanjonom reke Dervente, kroz selo Rastište, sve do Predovog krsta, koji se nalazi na 1075m nadmorske visine.

Deonica puta od jezera Perućac do Predovog krsta je takođe asfaltirana ali dosta uska, okružena okomitim stenama i u prilično je lošem stanju zbog uticaja vodenih bujica, čestih odrona i pojave klizišta. Na Predovom krstu se pored objekata koji su u funkciji upravljanja Nacionalnim parkom, nalaze i planinarska kuća i lovački dom u kojima je moguće prespavati. Od Predovog krsta do Čehove kuće ima još oko 8km solidnog makadamskog puta koji kroz gustu šumu smrče, jele i bukve, dalje nastavlja do Jagoštice. Ovde je u zimskim uslovima neophodno koristiti terensko vozilo.

Izgled jame (foto: Društvo istraživaèa)

Čehova kuća predstavlja svojevrsnu raskrsnicu šumskih puteva. U lokalnom stanovništvu je poznata priča da je na ovom mestu posle Drugog svetskog rata boravio neki Čeh. Mi smo od Milovana, čuvara Nacionalnog parka koji živi u obližnjem selu Jagoštica, u podnožju brda Galinik, saznali da je to bio Slovenac koji se bavio eksploatacijom šume u posleratnom periodu. Njegova kuća – brvnara je kasnije izgorela u požaru tako da danas nema vidljivih tragova tog objekta ali u narodu se održala legenda o Čehu i njegovoj kući. Bitno je napomenuti da je na ovom lokalitetu sada strogo zabranjena upotreba otvorenog plamena i loženje vatre.

Devedesetih godina prošlog veka profesor Geografskog fakulteta u Beogradu, Predrag Đurović, prikupljao je podatke za svoj ambiciozni projekat - Speleološki atlas Srbije. U te svrhe obnovljena su i istraživanja na Tari. Naime, u okviru pomenute publikacije, koja je izdata 1995. godine, pored najznačajnijih speleoloških objekata naše zemlje nalazi se i Jama kod Čehove kuće. Tada je ekipa valjevskih speleologa na čelu sa Rozomirom Tomićem i Jaškom produbila jamu do -120m. Nacrti snimljenog i istraženog dela jame objavljeni su u Speleološkom atlasu, ali dalje od 120m dubine i veoma uskog meandra, u to vreme se nije moglo.

Neki novi, mladi speleolozi, odlučili su da krajem avgusta 2007. godine ponovo posete Jamu kod Čehove kuće i provere priče starijih kolega o uskim kanalima i perspektivi objekta. Ekipa u sastavu – Vladimir Ranković, Ivan Ranković, Vladimir Panić i Nikola Jevtić – je posle skoro 15 godina ponovo ''narušila'' podzemni mir jame. Na ovoj dvodnevnoj akciji jama je produbljena za oko 20m. Od tada do danas organizovano je nekoliko uspešnih akcija čiji je rezultat dalje napredovanje kroz jamu koja je sada, po poslednjim procenama, duboka oko 280m. U kontinuiranim istraživačkim poduhvatima koji su usledili, u februaru i julu 2008. godine, septembru i oktobru 2009. godine, kao i u aprilu i avgustu 2010. godine, pored Vladimira Rankovića učestvovali su i Ivan Nastić, Jovan Jovanović, Miodrag Ivanović, David Maksimović, Milica Anđelić, Dušica Trnavac, Nenad Selaković i Vladimir Pavlović.

Unutrasnjost jame (foto: Društvo istraživaèa)

Planinski masiv Tare formiran je pre nešto više od 600 miliona godina i sastavljen je uglavnom od paleozojskih krečnjaka i škriljaca. Tokom Ledenog doba smenjivali su se glacijalni i interglacijalni periodi. Panonsko more, koje se Drinskom kotlinom pružalo do planine Tare, imalo je tada veoma bitnu ulogu u nastupajućim procesima. Kasnijim povlačenjem Panonskog mora došlo je do ublažavanja klimatskih faktora i do formiranja sloja vegetacije. Specifična konfiguracija terena, pojava vrtača i uvala, doprinela je tome da Tara postane utočište za mnoge, danas retke, biljne i životinjske svrste.

U geomorfološkom smislu područje planine Tare predstavlja skup planinskih vrhova sa prosečnom nadmorskom visinom od 1000 do 1200m. Najviši vrh je Kozji rid sa visinom od 1591m. Planinu Taru deli kanjonska dolina reke Dervente na Taru u užem smislu i na, za nas speleologe veoma značajan deo, Zvijezdu, čije planinske masive takođe presecaju usečene doline nekoliko manjih vodenih tokova. Dakle, Čehova kuća se nalazi u zabačenom, zapadnom delu Nacionalnog parka, potkovičastog oblika, koji se jezerom Perućac i jednim delom, suvom granicom, oslanja na Republiku Srpsku. To je područje izuzetnih prirodnih odlika, utočište medveda i Pančićeve omorike, između dva stroga rezervata - Zvijezde i Brusnice. U takvom okruženju, u podnožju brda Smiljevac, visokog 1445m, u delu Tare koji je poznat i kao Klačnica, formirala se salomna vrtača prečnika oko 30m na čijem dnu počinje Jama kod Čehove kuće.

Ulaz u jamu nalazi se na 1150m nadmorske visine. Jama je kod lokalnog stanovništva poznata i kao ponor, što u potpunosti odgovara stanju na terenu. Naime, pomenuta vrtača predstavlja svojevrstan kolektor nekoliko manjih vodenih tokova koji se neposredno kod samog ulaza spajaju i poniru u dubinu krečnjačke mase. Ulazni deo objekta zarušen je ogromnim kamenim blokovima koji su obrasli mahovinom, što dodatno otežava bezbedan pristup jami. U objekat se ulazi kroz otvor u stenama, romboidnog preseka, dimenzija 50x40cm, koji prelazi u vertikalu visine oko 8m. Na kraju početne vertikale nalazi se manja dvorana na čijem dnu se u zimskim mesecima formiraju ledeni stalagmiti usled prisustva prokapnih voda i uticaja niske spoljne temperature vazduha. U letnjem periodu ulazni deo jame preplavi veliki broj muva, komaraca i njihovih larvi, čije prisustvo nije nimalo prijatno.

Prva dvorana ima dva nivoa preko kojih je, kroz provlačenje između obrušenih blokova znatnih dimenzija, moguće dalje napredovanje do glavnog kanala. Pojava matične stene, predstavlja početak strmog meandra koji se pod uticajem jakih prokapnih i periodičnih voda, preko nekoliko manjih kaskada, spušta dalje u dubinu pod uglom od 40° - 45°. Do dubine od oko 120m kroz jamu meandrira glavni kanal koji se u nekim delovima sužava na širinu speleološkog šlema. Visina kanala u ovom delu objekta varira od 10 do 20m. Na kraju prvog, strmog meandra dolazi se do druge ''ozbiljnije'' vertikale visine oko 15m koja je u svom početnom delu jako uska pa je u povratku najlakše iz nje izaći bočnim delom, što bliže vodopadu, koji na tom mestu formira sada već pristojna količina vode. Ispod pomenute vertikale nalazi se dvorana koja ubrzo prelazi u horizontalni meandar sličan ''osmicama'' u Lenčinoj pećini, ali po mnogima za nijansu teži od pomenutog dela Lenke.

Speleolog u akciji (foto: Društvo istraživaèa)

Na kraju 30m dugog meandra ulazi se u veoma usku i nezgodnu treću vertikalu visine 3m koju je mnogo lakše spustiti nego popeti jer su zidovi kanala glatki, bez oslonaca za ruke i noge. Inače, ovo konstatacija važi za veći deo Jame kod Čehove kuće. Ispod male vertikale nastavlja se uzan meandar dugačak nekoliko metara, sve do sledeće, četvrte vertikale visine oko 15m. Izlaz iz ove vertikale je još jedno problematično mesto koje smo nazvali ''sudnji čas''. Na dnu četvrte vertikale nalazi se sledeća, u nizu manjih dvorana koja se nastavlja u najteži deo ovog nesvakidašnjeg speleološkog objekta. U pitanju je par metara jako uskog meandra koji smo nazvali ''strašni sud''. Samo ime dovoljno govori o kakvom delu objekta je reč. Da bi se prošlo dalje potrebno je skinuti svu tehničku opremu pa čak i šlem, dok je posebno zahtevan deo ''strašnog suda'' nazvan ''lomljenje kičme''. Do ovog mesta i dubine od oko 120m, jama je snimljena a nacrti su objavljeni u Speleološkom atlasu Srbije.

Početni deo objekta do -120m ne poseduje značajniji pećinski nakit ali nakon ''strašnog suda'' situacija je bitno drugačija. Povećanjem dubine, u objektu preovladavaju široki, vertikalni kanali od po 40 – 50m, povezani manjim ili većim kaskadama i policama. Prisutan je stalni vodeni tok sa znatno uvećanom količinom vode čiji nivo raste srazmerno dubini objekta. Drugi, ranije neotkriveni deo jame, obiluje prelepim pećinskim ukrasima u vidu velikih belih saliva, draperija, korala i bigrenih kada. Nakon nekoliko većih vertikala i još jednog uskog mesta dolazi se do ''dvorane snova'' i ''snežne dvorane''. U ovim delovima jame se pored raznovrsnog nakita, na zidovima i tavanicama mogu videti i vrlo interesantni okamenjeni fosili. Prisutna je i manja kolonija slepih miševa.

Svaki odlazak u Jamu kod Čehove kuće je specifičan i sa sobom nosi neke nove izazove. Psiho – fizička priprema, kondicija, iskustvo, jasna podela uloga i dobro isplaniran boravak u objektu su bitni faktori koji direktno utiču na uspeh i bezbednost bilo koje ozbiljnije akcije. U ovako zahtevnim speleološkim objektima pored svega navedenog važna je i koncentracija kao i dobra opremljenost i obučenost speleologa. Rizične situacije, greške i loše procene se u objektima ovoga tipa moraju svesti na najmanju moguću meru. I sitne povrede mogu biti vrlo opasne jer bi spasavanje bilo jako otežano i trajalo bi dugo, usled uskih i teško prohodnih kanala.

Rad u jami (foto: Društvo istraživaèa)

Na ovom lokalitetu članovi Speleološke grupe planiraju višednevne akcije prilikom kojih bi trebalo, pre svega, proširiti nekoliko kritično uskih tačaka u jami (u vezi širenja kanala se još uvek vodi polemika među speleolozima), a zatim i snimiti nove delove jame i utvrditi tačnu dubinu objekta. Nakon prikupljanja podataka sledi njihova obrada i izrada nacrta a na kraju i objavljivanje rezultata istraživanja u okviru jednog od narednih Zbornika radova Društva istraživača ''Vladimir Mandić – Manda''. U planu je i velika letnja ekspedicija na planini Tari, 2011. godine, prilikom koje bi se privelo kraju istraživanje i snimanje Jame kod Čehove kuće. Istovremeno, izvršilo bi se i detaljno rekognosciranje okolnog terena koji dosta obećava, pre svega zbog visinske razlike od skoro 1000m u odnosu na sadašnji nivo reke Drine.

Prilikom poslednjih akcija, u oktobru 2009. i aprilu i avgustu 2010. godine, osvojene su nove dubine, otkriveni su i istraženi do tada nepoznati kanali. Jama kod Čehove kuće se, za sada, po svedočenju speleologa Vladimira Rankovića, Nenada Selakovića, Ivana Nastića i Vladimira Pavlovića, završava suženjem – pukotinom u matičnoj steni, širine oko 10cm, u meandru, na oko 280m dubine. Na ovom mestu onemogućeno je dalje napredovanje, ali nešto slično desilo se i pre više od 20 godina, na dubini od oko 120m, tako da će ovaj speleološki objekat i dalje, uprkos svojoj težini, sigurno ostati predmet naših budućih interesovanja i stalnih istraživanja.