Igor Milanović - Vaterpolo je moja molitva

U jednoj veoma ozbiljnoj anketi, Igor milanović je proglašen i za jednog od dvadeset najboljih sportista svih vremena. Koliko ova mala zemlja, koja se strašno pali na sport, ima ljudi koji su u nečemu obeležili istoriju?

Igor Milanović je bio dva puta olimpijski šampion, dva puta svetski, dva puta evropski i dva puta pobednik FINA kupa. Ono što ga čini velikim, međutim, je to što je u timovima s kojima je osvojio sve ovo bio vođa, dominantni borac na centru koji je junački, psihički, fizički i golovima krčio put do neverovatnih uspeha.

Kada je prestao da igra, postao je predsednik, bio i direktor Vaterpolo kluba Partizan (izabran je da bude predsednik skupštine kluba još četiri godine), potpredsednik je Sportskog društva Partizan i tu reč, „Partizan“, upotrebljava češće nego što bi neku uzrečicu.

Kada smo završili razgovor, a Igor otišao negde, verovatno na Banjicu da trenira juniore Partizana, više mi je, od svetske dominacije u bilo čemu, bilo stalo da budem malo skromnija, iskrenija, ispunjenija osoba sa više poštovanja za ljude. Ako takav može da bude on, koji svakog "velikog i poznatog" tipa u ovoj zemlji može da pita: „A u čemu si ti to najbolji na svetu, prijatelju?“... Mogu i ja.

Ne znam zašto bi iko hteo da igra pivota u vaterpolu? To je mesto na kojem treba da igraš kao i svi ostali, samo sa dva čoveka na leđima...
Daa, ali, kao pivot, bliži si golu. Ostali igrači mogu da šutnu samo iz punog zamaha, a kao centar sa tri-četiri metra od gola mogu da imam ceo svet različitih načina da dam gol. Levom, desnom...

Vaterpolisti izuzetno mnogo i teško treniraju. Kako se ovde zapatio tako intenzivan trening i studiozan pristup vaterpolu?
Pa nije samo ovde, tako je u svim zemljama koje su u vrhu vaterpola. Voda je neprirodna sredina za čoveka. Sve vrste oslonaca pri šutevima i pokretima su potpuno drugačiji nego na suvom. Zato adaptacioni period tela na vodu traje dugo i vaterpolista mora da trenira više nego fudbaler ili košarkaš. Vaterpolista koji ne trenira dva-tri dana ima velikih problema da odigra utakmicu, dok mislim da su ti problemi za, recimo, fudbalera mnogo manji.

Pročitao sam negde da si nekome rekao da se vaterpolo zapravo igra nogama?
Sigurno, kao što sada mogu da kažem da se tenis igra nogama, iako reket držim u ruci. Snaga šuta u vaterpolu počinje iz prstiju na nogama. Položaj i snaga nogu uslovljavaju statiku, brzinu, snagu pokreta ruke.

Koliko si igrao za reprezentaciju pre Olimpijade u Los Anđelesu?
Možda jednu sezonu, dva turnira zapravo. Bio sam na pripremama za evropsko pre toga, ali nisam igrao. Došlo je bilo do promene selektora, došao je Ratko Rudić i morao je da podmladi tim. Imao sam i sreće, stari pivoti, Polić, Lozica, Zloković, napuštali su vaterpolo i otvorio se prostor. A možda sam i kvalitetom, zaslužio da igram. Ušao sam u A-reprezentaciju... Vidite, sad kad se prisetim - na prvom turniru koji sam igrao za reprezentaciju bio sam najbolji strelac.

I tako si vrlo mlad pošao pravo u Los Anđeles na Olimpijadu. Kako su tebi izgledale te Olimpijske igre? Uzbudljivo?
Pa sigurno. Prvo, sa osamnaest godina idem prvi put „preko bare“. Sama Amerika, Los Anđeles, bili su osamdeset četvrte vrlo privlačni. Ali pre svega je tu bila Olimpijada. To za sportistu nije nešto svakodnevno. San je samo otići na nju.

A i dobro ste prošli?
Naša uloga tamo je bila lepa – otišli smo kao autsajderi. Favoriti su bili Amerikanci, Italijani, Holanđani i Nemci. Rusi su bojkotovali igre. Iz te pozicije smo krenuli da dobijamo utakmicu za utakmicom i stigli do finala u kojem nam je bilo potrebno nerešeno za zlato. To je bio fantastičan tim sa izvanrednim pojedincima, da izdvojim recimo Bebića koji je tada bio sigurno najbolji na svetu, pa Krivokapića... Roje je bio kapiten. Ali, ja mislim da je američki tim bio bolji. To finale je bilo stvarno neverovatno. Gubili smo 5:2, ljudi su igrali bolje od nas. Ali, mi smo bili borci. Krenuli da ih stižemo onako, na srce, na... Kako to da kažem? Na blokovski basket. Na „dva na dva“, na „tri na tri“ smo nekako izvukli 5:4, na tu snalažljivost i želju, na pojedince. Na kraju je Bebić dao taj izjednačujući gol i mi smo uzeli zlato.

Možda i zbog te utakmice, pravila vaterpolo turnira su posle promenjena i rezultat finala je odlučivao pobednika. Pa ste opet u Seulu gubili u fimalu od Amera 5:2...
U Seulu je bilo mnogo drugačije nego u Los Anđelesu. Ovog puta smo došli na Olimpijadu kao favoriti, već je bio poznat centarski par Paškvalin-Milanović, Šoštar je branio, igrali Andrić, Rađenović, Đuho, Lušić... U finalu smo opet bili sa Amerikancima (u kvalifikacionoj grupi su SAD pobedile 7:6, prim. red.). Posle njihovih 5:2, mi povedemo 6:5, dao sam i ovaj šesti, ali oni su izjednačili i dođe do produžetaka. Kako smo odigrali te produžetke? Šahovski. Dobili smo prvi napad, uzeli loptu, igrali dok nismo dobili igrača više, šutnuli, korner, ušao njihov igrač, mi smireno igramo dalje, dobijemo ponovo igrača više, pa ga realizujemo. Znači uzeli smo im dva minuta od tri, koliko traje prvi produžetak, i dali gol. Hirurška preciznost. To je bio sigurno jedan od najboljih timova ikad.

Gledao sam ponovo snimak tvog čuvenog pobedničkog gola na Svetskom prvenstvu u Madridu ’86, u poslenjoj sekundi osmog produžetka. Toliko si dugo mahao, na kraju si se i osvrnuo pozadi. Zašto?
Gledao sam semafor, da vidim koliko je do kraja.

Mislio sam da ti je možda neko nešto vikao, tražio loptu ili tako nešto.
Taj gol je meni promenio život. On me je ubacio u neku višu sferu... Odjeknuo je starom Jugoslavijom. Sa ove distance, kada radim i kao trener, vidim da je tu bilo mnogo čudnih stvari. Prvo, meni loptu dodaje Šimenc koji u tom trenutku ima najjači šut na svetu, i koji stoji na 5-6 metara, sam. Šta on radi? Dodaje loptu, meni, koji sam pokriven. Ispred mene je Alesandro Kampanja, jedan od najvećih italijanskih igrača, koji me napada, i tu se vidi da je njihova taktika očigledno bila da ja ne šutiram. U toj varijanti ja vraćam loptu Šimencu, on opet malo zamahne i... Sada kada gledam taj snimak, vidim da je bilo apsolutno logično da ide u realizaciju, ali je on opet dodaje meni! Sad se događa druga čudna stvar - Kampanja pravi veliku grešku. Napao me pogrešnom rukom. To vam je u vaterpolu kao u fudbalu da neko raširi noge – prosto moraš da mu proturiš i obiđeš ga. Svojom greškom je praktično iznudio da ga prođem (nikad to sebi nije oprostio, posle smo igrali zajedno u Romi pa smo pričali o tome). Ja sam to uradio automatski, to je mehanička reakcija. Sve posle je bilo vrlo lako. Pogledao sam vreme, imao sam dobru kontrolu, čistu percepciju, mahao, realizovao to kao hiljadu puta pre toga. Sve posle Kampanjine greške je bilo vrlo lako. I to je bila senzacija. A veče pre toga sam dao Rusima u polu-finalu poslednji gol, koji niko nije spomenuo, ikad, a tu rusku ekipu prvi put neko dobija te sezone, možda i uopšte. Pre toga smo igrali u grupi i nastale su velike polemike pošto smo igrali sa Italijanima, pa ko izgubi ide na Amerikance, a ovi drugi na Ruse. Mi smo dobili Italijane, ali smo osetili tokom utakmice da nas puštaju. Plašili su se Rusa. Mi nismo. Otišli smo na Ruse i dobili ih, ali zašto ovo pričam?. Ja sam bio ponosan na dva gola koja sam dao tim Rusima, jedan šraubom i taj poslednji – sa iste pozicije sa koje sam dao ovaj, kasnije proslavljeni gol u finalu.

Kažeš da si taj legendarni gol dao „lako“. I pored osam produžetaka? Imao si snage?
Iz mog ugla – ne da sam imao snage – nego sam mogao još tri utakmice da igram. To su takva stanja svesti. Nema to veze sa fizičkom pripremom, sve najbolje ekipe na svetu fizički su potpuno spremne. U tom naporu se nivo svesti prosto podiže. To su zanimljive stvari. Možda su sportisti u tom smislu u prednosti nad ljudima čiji posao to ne zahteva – tebi je potreban drugi nivo svesti samo da izdržiš trening, koji imaš dva puta na dan. Ti viši nivoi svesti se postižu i u muzici, slikarstvu, ljudi odlaze i u molitvu... Vaterpolo utakmica sa osam produžetaka, to je najveći praznik koji ja mojoj svesti mogu da priredim. To je bila moja molitva.

Šta si rekao Kampanji posle toga?
Ja sam ga, naravno, stalno malo zekio. On je divan dečko i stvarno veliki igrač, ali je od važnosti momenta imao kuršlus i pogrešio. To je i njemu neobjašnjivo.

Ali, još zanimljivije – zašto je Šimenc dodao loptu?
Tu je negde odgovor... Na neka važna pitanja. Na toj utakmici ja postajem bitan igrač te generacije i možda... Ružno mi je da pričam u prvom licu jednine, neprijatno je, ali sigurno je da mene taj momenat postavlja za lidera tog tima koji posle ’88. osvaja Seul, ’91. Evropsko u Atini, pa iste godine Svetsko u Pertu, plus dva FINA kupa. Sledeće godine posle Madrida, na FINA kupu u Solunu proglašen sam za najboljeg na svetu. Možda sam ja tada iz arogancije i bahatosti mislio kako sam ne-znam-šta, ali u stvari - tim izbacuje lidera. Tu lopta nekako kao magnetom bude privučena igraču kojeg tim bira da šutne. U važnim trenucima, grupna svest dobrih timova odlučuje ko će biti lider. A lider bude onaj koji se najviše dao. Kome? Pa timu. Zato mu tim najviše veruje. Ova tema nije tako jednostavna da bi se banalizovala.

Liderstvo je iscrpljujuća stvar, zar ne?
Znaš šta je teško? Iskreno se, potpuno predavati. Iskreno želeti samo da tim pobedi, ne dodavati svoj ego u jednačinu. Kad se postigne ta beskompromisna, bezrezervna iskrenost u htenju da saigraču omogućiš da odigra dobro, onda je moguće da baš ti budeš taj kojem tim vrati sve to i omogući tebi da budeš taj koji odlučuje i koji će da bude strelac kad je važno. Pravi primer je Maradona. On je dodavao raznim Kaniđama, da tako kažem, kao na tacni i da li je ikad on rekao saigraču: „Što mi nisi dodao kako treba? “ Da l’ se brecnuo na nekoga? Nikada. Zato ga je i tim gurao u neverovatne situacije koje je on mađioničarski rešavao. To je jedna stalna igra između njega i tima. Ne može on samo da dođe i da drmne. Da bi moglo da se uopšte igra na tom nivou, da bi mogla da se razvija komunikacija u timu, mora da se postigne bezrezervno poverenje.

Treneri sa kojima si radio u Partizanu, bili su ne samo sjajni treneri, nego i neverovatni ljudi. Rudić, Stamenić...
Prvo Vlaho Orlić. Trenerski otac ovih ostalih, takođe fantastičnih trenera. Baš u tom prostoru trenutno mnogo razmišljam. Imam priliku da se izrazim kroz obuku mladih vaterpolista Partizana. Moj vaterpolo otac je bio Vlaho Orlić koji je po meni još uvek neprevaziđen u doktrini vaterpola, sveobuhvatnosti razmišljanja o njemu. Posle sam imao sreću da mi trener bude Ratko Rudić kojem dugujem većinu mojih medalja i posle njega, zaista kao dezert, Nikolu Stamenića koji je po tehničkim detaljima izvođenja šuta i mnogo, mnogo toga drugog možda otišao i najdalje. I sada imam sreću da u poslednjih nekoliko godina, kao trener radim sa Nenadom Manojlovićem koji iza sebe ima neverovatno iskustvo i znanje. On mi mnogo, mnogo znači, zamislite tu sreću da mogu da radim sa trenutno najvećim stručnjakom na svetu! To bogatstvo predstavlja i obavezu i odgovornost, da sažmem sva ta znanja i pretvorim ih u moje, da im dam možda i svoj oblik, svoj dodir, pa da deci približim vaterpolo na što je moguće lakši način.

Ti si predsednik VK Partizan. Zašto sad radiš i sa juniorima?
Zato što to dugujem, volim, a i zato što sada to mogu. U Partizanu sam do mesta predsednika prošao bukvalno sve: od škole vaterpola, pionira, kadeta, juniora, seniora sa kojima sam osvajao olimpijske medalje, prvenstva i kupove i posle postao predsednik i direktor Partizana, ali u vrlo teškoj situaciji za ceo sport pa i nas. Našem timu ljudi, a radim sa Aleksandrom Šoštarom, Dejanom i Darkom Udovičićem, Đorđem Perišićem i Urošem Marovićem, Manojlovićima... Cilj je bio da postavimo nove finansijske i organizacione temelje za budućnost. Kad sam video da klub ponovo funkcioniše, ja sam se vratio u fabriku, u rudnik, proizvodnju, da možda i délom pokažem koliko mi je Partizan opredeljenje i ljubav, a ne posao ili opterećenje. Da i tu vratim deo onoga što mi je taj klub dao. A znaš šta mi je dao? Volim ja svoje medalje, ali istinski sam zahvalan sportu što mi je ugradio stvari koje su zaista važne. Vaspitanje. Disciplinu. Snagu da uredim svoj život. Što mi je dao volju da ustanem u zoru i odem na bazen da treniram klince, a ne pare i slavu. Dao mi je zdravlje u fizičkom i mentalnom smislu. Na tome sam ja zahvalan. To hoću da vratim nekako vaterpolu i Partizanu.

Nisi mnogo dugo igrao u inostranstvu. Zašto?
Zasitio sam se, a i fizički sam već osećao neprijatnosti posle utakmica. Gubio sam po tri-četiri kilograma na utakmicama, osećao sam da mi je to teško i nisam mogao da izdržim napore. Nemojte da zaboravimo da sam ja ipak ušao u prvi tim Partizana sa petnaest i po godina i igrao sa Belamarićem, Rudićem, Manojlovićem... Mogli su očevi da mi budu. Neko se potroši od devetnaeste do trideset i pete, ja sam od šesnaeste do tridesete. To je bio period koji sam ja mogao da posvetim sportu. Osim toga, u vreme kada sam odlučivao o tome, činilo mi se da je pobeda u kupu šampiona sa Katalunjom iz Barselone bio fantastičan način da zavšim karijeru. Doveden sam da osvojimo kup šampiona prvi put u njihovoj istoriji i uzeli smo ga, igrao sam tada možda i najbolje i dan danas imam divne odnose sa tim klubom.

Kako sada, posle svog tog iskustva, vidiš klince koje treniraš, kada imaju probleme sa treningom, utakmicama, nekim elementima igre?
Pa, teško im je da me prevare, ha, ha! Ali, ne upoređujem ih sa mnom. Uvek pokušavam da ih razumem. Gledam da ih toplim i iskrenim odnosom, koji zahtevam i od njih, usmerim gde ja mislim da treba da idu. Školu moraju da završe i ona mora da bude na prvom mestu dok ne uđu u seniore i ne počnu da studiraju, a onda, na kraju krajeva, nek odaberu kako će dalje kroz život i sport.

Na poslednjim izborima si se pojavio na bini sa Borisom Tadićem. Zašto?
Poznajem Borisa iz vremena pre nego sto je ušao u politiku. Znam ga iz grada i kroz sport. Od kada je postao ministar odbrane i napredovao, sve ga manje i manje viđam, poslednji put sam ga video slučajno na ulici. Nemam ništa od toga što sam ga podržao, samo sam osetio potrebu da, ako moja apolitična ličnost može iole da pomogne prijatelju, u trenutku kada smatram da vodi zemlju ka napred, učinim šta mogu.

A da ti je prijatelj radikal, da li bi se popeo i na njihovu binu?
Pa... Ko zna? Veoma poštujem prijateljstvo. Ima još političara koji su mi prijatelji i pomogao bih im, ako bih mogao. Ali mislim da neće više dolaziti do tih stvari. Izgleda da više nisam aktuelan, ha, ha.

Šta bi voleo da radiš sledećih deset godina?
Prvo, biću otac svojim ćerkama i muž svojoj lepoj ženi. A sigurno ću da radim sledećih deset godina sa decom u vaterpolu. To me ispunjava. To sam ja.

Kakav je tvoj odnos prema vinu?
Dovoljno sam saznao o vinu da bih znao da o njemu skoro ništa ne znam. Život u Italiji mi je otvorio drugačiji pristup. Do tada, moj odnos prema unošenju hrane ili pića imao je jednu dimenziju, a u Italiji sam razvio ukus i shvatio da, da bi neko razvijao ukus i pričao o tome s drugima, mora da ima određeno znanje. Ja o vinu znam bar toliko da kad čujem ljude za stolom da o tome pričaju, znam da li imam šta da kažem ili ne. Bar toliko. E sad, poslednjih sedam godina nisam okusio ni kap alkohola, zato što sam voleo nekad i malo više da popijem, ali sam veoma uživao u vinu.

Sećaš li se nekog vina u kojem si jako uživao?
Znaš u čemu sam strašno uživao? Uživao sam u mljackanju sira i ispijanju dobrog crvenog vina. Jaaaako sam voleo da mljackam sir, mrvicu po mrvicu i da pijem vino, posle hrane. Taj sir koji se lepi za nepca, i to neki buđavi onako... Pa to vino koje se probije kroz taj ukus... I, da vidiš, umeli smo da naručimo doooosta sira, ha, ha.

Šta si pio uz taj sir?
Pa pio sam razna vina, ali dok sam živeo u Italiji, strašno mi je prijao brunelo. Ali, ima velike razlike i u cenama i kvalitetu. Brzo sam otkrio da ima dosta vrsta tih brunela, nije isti onaj od trista hiljada lira i onaj od trideset. Skoro sam se našao sa prijateljima na večeri u Americi i video nešto vrlo zanimljivo. Ljudi su imali nekakvu kao igru, pili su vino jedne sorte, ali je svaka druga boca bila preporuka drugog člana društva u pogledu proizvođača. Pa onda razgovaraju o tome, raspravljaju... Uživaju ljudi.