Daltonizam: Kada oko vidi drugačije

Većinu informacija iz spoljnjeg sveta čovek usvaja čulom vida, a veliki deo tog sveta čine boje, koje postoje u višemilionskom spektru.

Međutim, kod nekih ljudi slike su drugačije obojene, pa je i njihov doživljaj boja različit.Nesposobnost razlikovanja boja onako kako one zaista izgledaju predstavlja fenomen a ne bolest, koji je u medicini označen kao daltonizam.

O kakvom je fenomenu reč, kako se dijagnostikuje i tretira, za novosti objašnjava oftalmolog profesor dr Branislav Đurović, šef hirurgije Očne bolnice „Profesional”.

- Daltonizam se u narodu definiše kao nemogućnost razlikovanja boja, što nije ni precizno, a ni tačno. Ovaj fenomen dobio je ime po Džonu Daltonu, engleskom hemičaru, fizičaru i meteorologu, koji je živeo u 19. veku i uglavnom se bavio atomskom teorijom. S obzirom na to da sam nije bio u stanju da detektuje zelenu boju i prepozna razlike između zelene i crvene, boje njegovog sveta bile su plavo-ljubičasta i žuta. Pokušavajući da odgonetne zašto se to dešava, postavio je teoriju da problem nastaje zbog promene boje očnih tečnosti, pri čemu se misli na očnu vodicu i staklasto telo o kojima se tada nije mnogo znalo. Njegova tvrdnja, naravno, nije tačna, ali je poremećaj razlikovanja boja nazvan po ovom naučniku.

Kako oko, zapravo, funkcioniše?
- U oko dolazi svetlost reflektovana od predmeta u koji gledamo. Primera radi, kada gledamo u beli predmet reflektuju se svi delovi spektra, a kada gledamo u crni ne reflektuje se ni jedan deo.

Ali zato, zeleni list upija sve delove svetlosti, a reflektuje samo zeleni. S obzirom na to da u naše oko dospeva samo zeleni deo spektra, mi vidimo zeleni list.

Šta upravlja igrom svetlosti i boja?
- Čepići i štapići, dve vrste receptora, odnosno senzora koje sadrži ljudsko oko. Štapići su brojniji i gusto raspoređeni po periferiji očnog dna. Oni detektuju pokret i slabu svetlost, pa su zaslužni za vid u noćnim uslovima. Sa druge strane, čepići su gusto skoncentrisani u centru očnog dna i detektuju fine detalje i boje. Ljudi poseduju tri vrste čepića koji detektuju svetlost samo jednog dela svetlosnog spektra - plavog, zelenog ili crvenog, zbog čega se kaže da je vid trihromatski.

Šta se događa kada čepići ne rade kako bi trebalo?
- Odsustvo ili slabo funkcionisanje samo jedne vrste čepića dovodi do onemogućavanja, odnosno dihromazije ili otežanog razlikovanja jedne od boja. Medicinski rečeno, ispoljava se defekt trihromazije. Sa druge strane, upravo zbog osetljivosti čepića na pojedine talasne dužine, dolazi do preklapanja slika i omogućavanja razlikovanja nijansi. Žene su u prednosti, jer je njihova osetljivost na boje uslovljena postojanjem i četvrtog tipa čepića, što im omogućava još finije razlikovanje nijansi. Istina, četvrti tip čepića ne poseduju sve žene, već samo oko 10% njih. U svakom slučaju, ljudsko oko je sposobno da detektuje oko deset miliona boja.

Zašto dolazi do poremećaja raspoznavanja boja?
- Poremećaj raspoznavanja boja najčešće je urođen, mada nekada može da se javi i kao posledica oboljenja oka, očnog živca i mozga. Prisutniji je kod muškaraca nego kod žena, jer se geni za čepiće koji detektuju zeleni ili crveni deo spektra nalaze na iks hromozomu. S obzirom na to da žene imaju dva iks hromozoma, a muškarci samo jedan, to je i poremećaj prepoznavanja boja znatno učestaliji kod jačeg pola. I to, upravo za zeleni i crveni deo spektra. Anomalna trihromazija je najčešći poremećaj raspoznavanja boja, gde zelenu boju nije u stanju da detektuje 5% muškaraca i 0,35% žena. Zanemarljiv je postotak žena koje ne raspoznaju i crvenu boju - 0,02% u odnosu na 1,3% muškaraca.

Kakve boje oni u stvari registruju?
- Ove osobe zelene predmete u sumrak vide kao crne i često greše u nazivu nijansi žuto-crvenih boja. Međutim, to ne znači da osoba greši i, recimo, travu vidi crvenom. Greške su u tome da nije u stanju, primera radi, da razlikuje crveni delišes jabuku od zelenog delišesa. Na sreću, potpuno odsustvo osećaja za boje javlja se tek kod jedne osobe u sto hiljada ljudi.

Za koga je posebno važna sposobnost razlikovanja boja?
- Važna je za ljude koji su angažovani u saobraćaju gde se primenjuje kolorna signalizacija, kao što je brodski, železnički i drumski. Propisi za izdavanje dozvola ovakvim ljudima su od zemlje do zemlje različiti. Kod nas nisu preterano rigorozni, ali zato u Rumuniji gde čak 7% ljudi ne dobije dozvolu jer ne razlikuje boje, propisi se smatraju vrlo strogim.

OSETLJIVOST NA BOJE
Ispitivanje osetljivosti na boje uveo je švedski fiziolog Holmgren, još 1875. godine. Povod je bila železnička nesreća čiji razlog nije mogao tačno da se ustanovi. Nakon testiranja se ispostavilo da je mašinovođa imao poremećaj raspoznavanja boja. On je testiranoj osobi u veliku posudu stavljao pomešane nijansirane raznobojne vunice i tražio da izdvaja određenu boju. Ispostavilo se da osoba sa poremećajem raspoznavanja boja to nije ustanju da učini, jer ne može da detektuje sve nijanse.

Modernija testiranja vrše se pomoću Išihara tablica i aparata anomaloskopa, gde osoba koja se testira meša zelenu i crvenu boju u odgovarajućem odnosu, da bi dobila nijansu žute. Postoji i drugi Išiharin test, gde u krugu sa krugovima različite veličine treba da se vidi određeni broj. Osobe sa normalnim raspoznavanjem boja vide broj 74, a sa poremećajem kolornog vida 21. Osobe bez osećaja za boje broj i ne vide.

NAJMLAĐI
Daltonizam može da se otkrije oko treće godine, kada deca uglavnom raspoznaju osnovne boje. Pre treće godine prepoznavanje boja je neprecizno i ne može se zaključiti da li je dete daltonista. Mališani boje najbolje detektuju kroz učenje i svakodnevno posmatranje okruženja, a crvena im je najprivlačnija i boja koju prvo uočavaju. Posle treće godine oštrina vida može da se ispita pomoću posebnih tablica osetljivosti za boje.