Sve o štitnoj žlezdi: Uzroci i simptomi najčešćih oboljenja i poremećaja

Štitna žlezda je velika oko pet centimetara. Nalazi se na prednjoj strani vrata, odmah ispod Adamove jabučice, pored prednjeg dela dušnika. Štitna žlezda je teška oko 30 grama, ima dva bočna režnja koja su povezana mostom (koji se naziva isthmus) i oblikovana je kao leptir.

Iako je mala, štitna žlezda je vitalna endokrina žlezda i igra važnu ulogu u metabolizmu, rastu i razvoju. Pomaže u regulisanju mnogih telesnih funkcija stalnim oslobađanjem stabilne količine tiroidnog hormona u krvotok. Ako je telu potrebno više energije u određenim situacijama – na primer, ako raste ili je hladno – štitna žlezda proizvodi više hormona.

Štitna žlezda u najvećoj meri luči hormone trijodtironin (T3) i tiroksin (T4), koji su neophodni za pravilno funkcionisanje svih tkiva i organa, oslobađa ih u krvotok i tako reguliše ukupan metabolizam. Eutireoza je stanje normalnog lučenja tiroidnih hormona. Ponekad telu treba više, a ponekad manje hormona štitne žlezde. Da bi proizvela adekvatnu količinu hormona, štitnoj žlezdi je potrebna pomoć hipofize. Hipofiza "kaže" štitnoj žlezdi da li treba da oslobađa više ili manje hormona u krvotok.

Pošto je određena količina tiroidnog hormona vezana za transport proteina u krvi, ako su telu potrebne veće količine hormona, T3 i T4 se mogu osloboditi iz proteina u krvi i obaviti svoj posao. Da bi proizvodila hormone, štitnoj žlezdi je potreban i jod, koji je jedan od glavnih gradivnih blokova hormona trijodtironina i tiroksina. S obzirom da telo ne može da proizvodi jod, on se mora unositi hranom. Jod iz hrane se apsorbuje u krvotok gde se transportuje do štitne žlezde, gde se na kraju koristi za proizvodnju tiroidnih hormona.

Štitna žlezda luči hormone:

- tiroksin (T4): primarni hormon koji proizvodi i oslobađa štitna žlezda. Iako štitna žlezda maksimalno koristi tiroksin, on nema mnogo uticaja na metabolizam. Nakon što štitna žlezda oslobodi tiroksin (T4) u krvotok, može se pretvoriti u trijodtironin (T3) kroz proces koji se naziva dejodinacija.

- trijodtironin (T3): ovaj hormon se proizvodi konverzijom iz tiroksina (T4). Štitna žlezda proizvodi manje količine trijodtironina (T3) od tiroksina (T4), ali trijodtironin (T3) ima mnogo veći uticaj na metabolizam od tiroksina (T4).

- kalcitonin: Hormon koji pomaže u regulisanju nivoa kalcijuma i fosfata u krvi, što je važno za zdravlje i održavanje kostiju. Hormoni T3 i T4 povećavaju bazalni metabolizam, otežavaju rad svih ćelija u telu, pa je ćelijama potrebno više energije Pritome se događa sledeće: - telesna temperatura raste - puls se ubrzava - hrana se brže troši jer se energija uskladištena u jetri i mišićima razlaže - mozak sazreva (kod dece) - rast je stimulisan (kod dece) - aktivira se nervni sistem, što dovodi do poboljšanja koncentracije i bržih refleksa

Poremećaji i bolesti štitne žlezde

Bolest štitne žlezde može pogoditi bilo koga - muškarce, žene, bebe, tinejdžere i starije osobe. Može biti prisutan pri rođenju (obično hipotiroidizam) i može se razviti kako starite (često kod žena u postmenopauzi). Bolest štitne žlezde je opšti termin za zdravstveno stanje koje sprečava štitnu žlezdu da proizvodi pravu količinu hormona. Dva najčešća poremećaja funkcije štitne žlezde su hipertireoza (preterano aktivna štitna žlezda) i hipotireoza (nedovoljna funkcija štitne žlezde).

Simptomi poremećaja štitne žlezde zavise od toga da li štitna žlezda proizvodi premalo ili previše hormona, kažu stručnjaci sa prestižnog Univerziteta Džon Hopkins, napominjući da je lečenje poremećaja štitaste žlezde često uspešno i, u zavisnosti od stanja, može uključivati lekove, operaciju ili drugu terapiju. Simptomi bolesti štitne žlezde razlikuju se od osobe do osobe i često se pogrešno povezuju sa stanjima kao što su trudnoća, menopauza ili depresija.

Dijagnostikovanje poremećaja štitne žlezde

Prvi korak u kontroli funkcije štitne žlezde je određivanje nivoa hormona u krvi (TSH, T3, T4). Kod hipotireoze, nivo hormona hipofize - tirotropina (TSH) je povišen, a nivoi hormona trijodtironina (T3) i tiroksina (T4) smanjeni jer telo stimuliše štitastu žlezdu da poveća proizvodnju hormona T3 i T4. Kod hipertireoze, nivoi TSH su niži od normalnog, a nivoi hormona T3 i T4 su visoki. Zatim, ako za to postoje razlozi, najčešće se određuju vrednosti antitela na tiroidnu peroksidazu (anti-TPO) i antitela na tireoglobulin (anti-TG), koja se koriste za utvrđivanje autoimunih poremećaja štitaste žlezde kao što su Grejvsova bolest ili Hašimotov tiroiditis.

Laboratorijski testovi koji utvrđuju poremećaje u radu štitne žlezde uključuju: - određivanje nivoa hormona hipofize - tirotropina (TSH) - određivanje nivoa hormona trijodtironina (T3) - određivanje nivoa hormona tiroksina (T4) - određivanje slobodne frakcije hormona trijodotironina (f T3) - određivanje slobodne frakcije hormona tiroksina (f T4) - antitela na tiroidnu peroksidazu (anti TPO) - antitela na tireoglobulin (anti Tg) Izuzetno je važno da se laboratorijske pretrage tiroidnih hormona rade na prazan stomak. To znači da 12 sati pre vađenja krvi ne jedete ništa, a ujutru ne pijete ništa osim vode.

Među slikovnim dijagnostičkim metodama koriste se sledeće:

- ultrazvuk: procenjuje se veličina, oblik i anatomska lokacija štitaste žlezde i može se utvrditi obim tumora, klasifikacija tumora i njegova operabilnost citološka punkcija pod kontrolom ultrazvuka: ako se ultrazvukom utvrdi prisustvo čvora unutar štitaste žlezde, pacijent se šalje na citološku punkciju, koja se radi pod kontrolom ultrazvuka, kojom se može dokazati da li se radi o normalnim, inflamatornim ili tumorskim ćelijama.

- scintigrafija: metoda nuklearne medicine koja pruža dvodimenzionalni prikaz anatomije i fiziologije štitne žlezde. Najčešći medicinski razlozi za ovaj pregled su tiroidni čvorovi, procena palpabilnog tiroidnog čvora (funkcionalni/nefunkcionalni čvorovi), otkrivanje ektopičnog tkiva štitaste žlezde, subakutni tiroiditis, substernalna struma. Ova metoda ima svoja ograničenja – na osnovu scintigrafije štitaste žlezde nije moguće razlikovati benigne i maligne čvorove, navodi se na sajtu Kliničke bolnice Dubrava. Takođe, scintigrafija se ne radi kod žena koje su trudne ili kod kojih postoji mogućnost trudnoće, a kod dojilja se radi samo ako je to neophodno, ali uz poštovanje preporučenih mera.

- kompjuterizovana tomografija (CT) i magnetna rezonanca (MR): koriste se za procenu širenja tumora na okolne organe. Hipertireoza

Hipertireoza je stanje prekomerne aktivnosti štitne žlezde, koja povećava proizvodnju i lučenje hormona. Hipertireoza se javlja u bilo kom životnom dobu, dok je najčešća kod žena između 20 i 50 godina. Najčešćim uzrokom hipertireoze smatra se autoimuna bolest štitne žlezde – Bejzdoova ili Grejvsova bolest – autoimuni poremećaj u kome postoji povećana proizvodnja tiroidnih hormona. Simptomi hipertireoze:

- gubitak težine sa povećanim apetitom

- česte stolice

- ubrzan rad i lupanje srca, često više od 100 otkucaja u minuti

- stalni zamor

- povišen krvni pritisak

- povećano znojenje

- razdražljivost, nervoza

- gubitak kose

- problemi sa nesanicom

- veća izraženost očiju

Lečenje hipertireoze je individualno, a glavni cilj je uspostavljanje ravnoteže tiroidnih hormona u krvi. U lečenju hipertireoze koriste se tireostatski lekovi, lekovi koji sprečavaju proizvodnju tiroidnih hormona, radioaktivni jod ili operacija. Radioaktivni jod se primenjuje ambulantno, uzima se oralno u obliku vodenog rastvora ili kapsule, na prazan stomak. Nakon terapije jodom, preporučuje se nekoliko dana izolacije, a pre svega izbegavanje kontakta sa trudnicama i decom. Hirurške procedure se preporučuju osobama sa Gravesovom oftalmopatijom.

Hipotireoza

Hipotireoza je stanje oslabljene aktivnosti štitne žlezde koje stvara i luči premalo tiroidnih hormona. Hipotireoza se češće javlja kod žena i kod starijih osoba, a najčešći uzrok hipotireoze je Hašimotov tiroiditis, autoimuni oblik upale štitaste žlezde koja je nasledna. S obzirom da na funkciju štitne žlezde utiče i ishrana, hipotireoza može biti uzrokovana i nedostatkom joda. Simptomi hipotireoze mogu biti: - povećanje telesne težine uprkos normalnom apetitu - stalni zamor - lupanje srca - povišen krvni pritisak - nesvesnost - netolerancija na hladnoću - nepravilna menstruacija - suva koža - proređivanje kose i/ili gubitak kose - lomljivi nokti - promukao glas Cilj lečenja je da se nadoknadi hormon koji nedostaje, a da bi se terapija što bolje uskladila, u početku su potrebne češće kontrole. U lečenju hipotireoze koristi se sintetički tiroidni hormon, koji se uzima oralno, ujutru na prazan stomak. S obzirom da je hipotireoza najčešće trajno stanje, potrebno je doživotno lečenje.

Upala štitne žlezde (tiroiditis)

Upale štitne žlezde se dele na: - akutna - subakutna - hronična Akutno zapaljenje štitaste žlezde je posledica gnojne infekcije štitaste žlezde. Simptomi su opšta slabost, bol u štitnoj žlezdi koji se širi na vrat, donju vilicu i uši. Prisutni su smetnje pri gutanju i povišena temperatura i povećanje limfnih čvorova. Leči se analgeticima i antibioticima, a u slučaju apscesa i hirurški. Subakutna inflamacija štitaste žlezde ili granulomatozni tiroiditis je prolazna upala koja nastaje nakon virusnih infekcija gornjih disajnih puteva, gde je štitna žlezda otečena i izuzetno osetljiva na dodir nekoliko nedelja nakon prestanka infekcije. Leči se nesteroidnim antiinflamatornim lekovima, a teži oblici glukokortikoidima. S obzirom na to da se mogu pojaviti simptomi hipertireoze ili hipotireoze, beta-adrenergični blokatori se koriste za ublažavanje simptoma uzrokovanih disbalansom tiroidnih hormona, a terapija zamene tiroksinom pomaže kod uporne hipotireoze. Posle nekoliko meseci obično dolazi do potpunog oporavka, ali je trajni hipotireoza moguća i kod osoba koje imaju i autoimunu bolest štitne žlezde. Najčešća hronična upala štitne žlezde je autoimuni Hašimotov tiroiditis. Na početku bolesti štitna žlezda je uvećana, tvrdoelastična, au završnoj fazi bolesti atrofična. Pacijenti najčešće pate od hipotireoze, pa ih treba redovno pratiti kako bi se blagovremeno započelo lečenje tiroksinom.

Hašimotov tiroiditis

Hašimotov tiroiditis je hronična autoimuna bolest u kojoj ćelije imunog sistema uništavaju ćelije koje proizvode hormone štitne žlezde. Bolest obično dovodi do smanjenja proizvodnje hormona, odnosno hipotireoze. Iako svako može da razvije Hašimotovu bolest, ona je najčešća kod žena između 30 i 50 godina i prvenstveno se leči hormonskom supstitucionom terapijom. Hašimotova bolest napreduje sporo i u početku ne pokazuje jasne simptome, ali se kasnije javljaju simptomi koji se ispoljavaju i kod hipotireoze. Simptomi Hašimotove bolesti su: - umor i letargija - povećana osetljivost na hladnoću - povećana pospanost - suva koža - zatvor - slabost mišića - bol u mišićima, osetljivost i ukočenost - bol u zglobovima i ukočenost - neredovno ili prekomerno menstrualno krvarenje - problemi sa pamćenjem ili koncentracijom - nadutost u licu - lomljivi nokti - gubitak kose

Gravesova bolest

Gravesova bolest, poznata i kao Basedova bolest, je autoimuna bolest u kojoj imuni sistem greškom stimuliše štitnu žlezdu da proizvodi prekomerne količine tiroidnog hormona, izazivajući hipertireozu, a najčešće se javlja kod žena između 30 i 50 godina. Grejvsova bolest je često praćena simptomima hipertireoze, koji se mogu razlikovati od osobe do osobe. Simptomi Gravesove bolesti mogu uključivati: - gubitak težine, uprkos normalnom apetitu - česte stolice - nervoza, razdražljivost, problemi sa spavanjem, umor - drhtanje ruku, slabost mišića - znojenje ili netolerancija na toplotu - povećanje štitne žlezde (guše) - brzo ili nepravilno lupanje srca Gravesova bolest takođe može uticati na oči.

Oko 30 procenata ljudi sa ovom bolešću razvija Gravesovu oftalmopatiju koja potencijalno ugrožava vid, koja je uzrokovana oticanjem tkiva, mišića i masnog tkiva u zadnjem delu oka. Ovaj otok izaziva egzoftalmus, abnormalno izbočenje jednog ili oba oka. U isto vreme, kapci se povlače, a oči su otvorenije, što može dovesti do infekcije rožnjače.

Simptomi Gravesove oftalmopatije mogu da opstanu uprkos lečenju, a kod težih oblika bolesti, otok može prouzrokovati da mišići koji pokreću očnu jabučicu postanu ukočeni do te mere da oko ne može da se kreće pravilno. Takođe, otok može izvršiti pritisak na optički nerv, pogoršavajući vid. Lečenje Gravesove oftalmopatije je individualno i može uključivati lekove, terapiju radioaktivnim jodom i operaciju za uklanjanje cele štitne žlezde. Uloga joda u zdravlju štitne žlezde

Jod je podjednako neophodan za normalnu funkciju štitne žlezde i proizvodnju tiroidnih hormona. Sa blagim do umerenim nedostatkom joda, štitna žlezda se povećava kako bi mogla da proizvodi dovoljnu količinu hormona, što rezultira strumom. U slučaju većeg nedostatka joda javlja se miksedem (teški oblik hipotireoze). Zbog toga je telu potrebno stalno snabdevanje ovim mikronutrijentom.

Međutim, previše joda odjednom može biti kontraproduktivno i uzrokovati da štitna žlezda proizvodi manje hormona. Iako se zbog sve učestalosti oboljenja srca i krvnih sudova preporučuje smanjenje unosa soli u ishranu, so je i dobar izvor joda, zbog čega je kuhinjska so obogaćena jodom. Jod se preporučuje uzimati uz hranu, a najbolji izvori joda u hrani su: - mlečni proizvodi - jaja - morske ribe, alge i školjke - soja - susam - beli luk - tikvice - spanać.

S druge strane, povrće poput kelja, brokolija i karfiola sadrži supstance koje ometaju metaboličke funkcije joda i rad štitne žlezde.