Minhauzenov sindrom preko posrednika: Kad je heroj krvnik

Pošto je u većini slučajeva reč o patološkom odnosu između majki i dece, ostatak teksta odnosiće se na te okolnosti, ali treba imati u vidu da MSBP može da se javi i u drugim relacijama.

Najčešće žrtve su najmlađi. Oni se zbog poremećaja svoje majke ili negovateljice podvrgavaju često bolnim i neprijatnim testovima, a neretko postaju i ozbiljno bolesni, zbog postupaka osobe koja brine o njima.

Lekari nisu sigurni šta izaziva ovaj poremećaj, ali ga povezuju sa zlostavljanjem u detinjstvu. Osobe koje pate od MSBP često imaju nisko samopouzdanje i ne mogu da se nose sa stresom ili anksioznošću. Pažnja koju dobijaju zato što imaju "bolesno" dete, samo ih podstiče da nastave sa pretvaranjem.

Novi HBO dokumentarac opisuje jedan takav slučaj u kom je žrtva Di Di Blankard, majke sa Minhauzenovim sindromom preko posrednika, bila njena ćerka Džipsi Rouz.

Blankard je bila samohrana majka, koja je tvrdila da njeno dete pati od niza "bolesti" - od epilepsije do mišićne distrofije. Tvrdila je da njeno dete ne može da hoda i da je mentalno zaostalo. Međutim, ispostavilo se da Džipsi uopšte nije bila bolesna. Osoba kojoj je nedostajala dijagnoza bial je Blankard, koja je najverovatnije patila od Minhauzenovog sindroma preko posrednika.

"Osnovna premisa je da pojedinac koji izaziva ove simptome ima neku neurološku potrebu da o njemu neko brine i to kroz dete", objašnjava dr Radu Savenu, profesor psihijatrije na Univerzitetu u Majamiju.

Zbog nekoliko faktora MSBP je vrlo težak za dijagnostikovanje.

"Veliki problem je nedostatak svesti, čak i među lekarima", kaže dr Mark D. Feldman, psihijatar i autor knjige "Playing Sick?"

Lekari obično veruju majci i na prvu loptu ne sumnjaju da neko pokušava da ih zavara. Posledice su ogromne. Ne samo za lekara, koji u takvim okolnostima može izgubiti lekarsku dozvolu, nego i za porodicu, koja se po hitnom postupku mora razdvojiti.

Lekari imaju nekoliko načina da dijagnostikuju MSBP. Prvi znak je da deca ili osobe s posebnim potrebama, iznova i iznova dolaze na preglede, obično sa sasvim novim simptomima koji nemaju nikakvo objašnjenje. Negovatelji ili roditelji vode ih od bolnice do bolnice i prikrivaju činjenicu da simptomi nisu stvarni, nego da su ih sami izazvali.

Jedan od zabrinjavajući znakova može biti to da je u porodici potencijalne žrtve već bilo misterioznih smrtnih slučajeva.

Na posletku, jedan od glavnih znakova koji upućuju da je po sredi Minhauzenov sindrom preko posrednika, je taj što se simptomi kod žrtve obično naglo poboljšavaju, čim se razdvoji od roditelja ili negovatelja.

Jedan skoriji slučaj tiče se Lejsi Spirs, žene kojaj je svog sina ubila ogromnim dozama soli.

Ona je mesecima sa detetom obilazila lekare iz raznih razloga - od infekcije uva do problema s varenjem, ali uzroci simptoma nisu bili poznati, sve do detetovih poslednjih dana.

Lekari su primetili smrtonosne količine soli u njegovom organizmu, koje su metabolički bile nemoguće. Pa ipak, Spirs nije uviđala ozbiljnost njenih postupaka. Ona nije želela da ubije dete, nego da ono bude bolesno, kako bi mogla da bude u kontaktu s ljudima koji će uvideti njenu patnju, znanje i posvećenost detetu.

Jedna majka je izazivanjem lažnih simptoma i prijavljivanjem lažnih tegoba lekarima, dovela do toga da njeno dete prođe kroz 40 potpuno nepotrebnih operacija, pre nego što su lekari shvatili o čemu je zapravo reč.