Autoput za istoriju

Još jedna hudinijevska partija Novaka Đokovića u kojoj su živeli u opseni da će ga videti poraženog, a iz koje je izašao kao što je sve navikao, kao pobednik.

Stajali su i u kraljevskoj loži, aplaudirao je i Dejvid Bekam. Brojan glumački svet. I gospođa sa kartonom na kom je na engleskom pisalo „Ja volim Noleta. Idemo po 20.“

A Novak, još jednom, uspravne glave pred njima, sa osmehom sreće, baš tako, kao pobednik.

Kakve god da su ka njemu usmerene vibracije, koliko god bile silom prilika okrenute na drugu stranu, rezultat je isti.

Ima neke simbolike da je baš protiv mlađanog Denisa Šapovalova zabeležio tu jubilarnu 20. uzastopnu pobedu na Vimbldonu, od 2018. godine.

Dvadeseta pred dvadesetu!

Kako bi to bilo lepo da ovo u nedelju dobije potvrdu i smisao!

Može li biti drugačije? Zakoni sporta i logike uvek govore da je sve moguće, ali problem za sve te druge, koji se nadaju je u tome što Novak ne veruje da je to moguće.

Ustvari, on uvek sve čini da to bude nemoguće na terenu, u praksi.

Gde ćete bolji primer od ove partije protiv razmahnutog Kanađanina u kojoj je „Denis napast“ stvarno bio napast, u kojoj je grizao svom snagom da prekine tu Novakovu pobedničku nit koja se vuče travnatim tepihom već tri godine i koju nijedna teniska oštrica kao da ne zna kako da prekine!

Šta sve nisu probali, koliko su prilika imali, ali ne vredi – zid je zid i nadajmo se da će odoleti i tom poslednjem, nedeljnom izazovu sa Apenina u vidu Matea Beretinija.

Protiv Novaka nije dovoljno imati glad i želju. Nije dovoljno biti ni supertalentovan, kao Šapovalov, ni supersnažan kao Nadal, teško je biti na tom nivou da biste se našli kao pobednik protiv Novaka. Uzeti mu u jednom meču tri seta? Mnogo, zaista mnogo zahtevno.

Ipak, Šapovalov će dugo osećati taj gorak ukus divljeg badema u ustima, jer mu se činilo da je povlačio sve konce, a na kraju je on završio kao ta marioneta kojom je Novak upravljao nevidljivim koncima.

„Uvek sam ga terao na rizik, na udarac više. Znao sam šta treba da radim“, kompjuterski hladno je konstatovao Novak po završetku meča.

Vimbldon odavno na ovim terenima ne gleda servis-volej majstore, oni su utihnuli i otišli u senku istorije ovdašnjih terena, ali mogao bih da se zakunem da smo u onim Novakovim izletima napred, kada bi slao loptu u bekhend stranu Šapovalova, videli reminiscenciju izlazaka napred Stefana Edberga, Borisa Bekera, Džona Mekinroa. Egzekucije koje se ni oni ne bi postideli!

„Goran mi je posle meča rekao da sam igrao voleje kao Rafter“, nasmejao se Novak kad sam ga upitao o tom segmentu meča.

Pobedio je i ušao u finale na dan kada je njegov trener pre 20 godina dobio u tom čuvenom finalu na istom mestu baš tog Patrika Raftera.

Pa dobro, Pat Rafter. Sjajan momak, jednako dobar kralj-voleja kao i gorepomenuti.

Pogledajte podatak - Novak koji važi za majstora defanzive, ima izrazito uspešan procenat dobijenih poena na mreži.

Od početka godine, dobio je tako 110 od 142 poena, dakle 77 odsto.

Protiv Šapovalova, dobio je 28/33 poena na mreži, ili nekih 85 odsto!

U čemu je dakle ta snaga igre Novaka Đokovića? Pre svega u tome što na terenu može da proizvede baš sve, kako god igrao.

Defanziva. OK. Kao riba u vodi. Servis-volej? Može, po potrebi. Fizički efikasno, mentalno superiorno, taktički besprekorno.

„Izvukao je tepih ispod nogu Šapovalova“, slikovito je Džon Mekinro opisao taj povratak Novaka u meč posle dobijenog taj-brejka početnog seta.

Sve ostalo bilo je deža-vi, i što se tiče nekih prethodnih, svežijih mečeva sa Šapovalovim, i što se tiče ostalih, jer Novak kad dobije taj početni set na grend slemu u poslednje vreme, gotovo i da ne gubi.

Znate, godinama se ispisuje hiljade novinskih stubaca na račun igre Đokovića, ali mnogi i dalje nisu uspeli da proniknu u tajnu njegove superiornosti nad protivnicima, naročito u tom mentalnom pogledu.

Mekinro kaže ne ne zna nijedan bolji primer od Novaka i Serene Vilijams u tim teškim momentima, kada su u stanju da sve okrenu na svoju stranu i zaprepaste sve na stadionu.

Ali zašto je stvarno Novak najbolji kad je najteže? To je to pitanje na koje mnogi analitičari teško daju odgovor, ali on može biti jednostavan – zato što je od početka navikao na najteže, da to budu okolnosti u kojima će odrastati, u kojima će njegova igra stasavati, njegov duh se na tome čeličiti, vatra njegove igre rasplamsavati.

Vidite, mnogi i dalje ne razumeju da Novak nije bio u poteri za Federerom i Nadalom.

On je samo kasnije krenuo, kasnije upalio, njegov put ka istoriji krenuo je minut-dva docnije, zato što su oni krenuli pre singala iz startnog pištolja i počeli da prolaze prolazne ciljeve i kupe titule, dok on još nije imao vremena da se osvrne i shvati gde se nalazi.

Kada je shvatio gde je i ko je i naročito koliko može, počeo je da ih brzinom tigra pristiže, i evo sada je tu rame uz rame sa njima. Iako su imali mnogo, mnogo fore ispred njega, pre samo desetak godina.

Oni su išli svojim stazama, on svojom. Oni sada staju, on se ne zaustavlja. Tennis traffic. Put ka večnosti. Njima je crveno, Novaku zeleno.

„Nisam nikoga jurio, ja sam imao svoj put“, rekao je pre nekoliko dana čisto i samouvereno, podvlačeći još jednom kolegama sa zapada da nikako nije „loš momak“ kako ga pojedini tamo vide.

U Novakovim rukama sada je zaista klupko teniske istorije. On komanduje koliko će se pletivo rastegnuti, gde će stati. Federer i Nadal sve više postaju posmatrači, voštane figure iz londonskog muzeja „Madam Tiso“, nemoćne da ga zaustave u nadiranju.

Nedeljna pobeda i iza njega ostaje veličanstvo Bjerna Borga na Vimbldonu. I na vidiku Pit Sampras i njegovih nestvarnih sedam. Ni Rodžer Federer sa osam, zakleo bih se da potom, ne bi bili nedostižan san.

Ipak, finale je finale. I ono je posebna stvar, jer kažu da je taj poslednji korak, uvek najteži.

Italija će u nedelju biti jedan orgroman vulkan iz kog će kuljati lava emocija ka ostatku kontinenta.

Ne bih imao ništa protiv da se i Italija raduje – ali samo fudbalski, da se sva ta lava i pepeo iz Etne i Vezuva rašire po travi Vemblija.

Neka ne diraju svetu vimbldonsku travu.

Tamo je mesto na kom će, nadamo se, još jednom proključati vulkan srpskih emocija.

Sa onim njegovim stisnutim pesnicama na kraju i urlikom vuka – pobednika.