Ja sam u Bronksu, tenis je u Kvinsu

Pisao sam već ranije razloge odsedanja u Bronksu, kraju koji nema ama baš nikakve veze sa tenisom, zbog kojeg sam uopšte i došao u Njujork.

Put od otprilike sat vremena, sa jednim presedanjem, može da bude i te kako interesantan.

Čini se da ne postoji grad u svetu gde u kojem se više može videti nego što je to slučaj u "Velikoj jabuci".

Svaka ulica je priča za sebe, živa je, nigde i nikad nije dosadno. Uostalom, glavna parola Njujorka je da njihov grad nikada ne spava.

Otežavajuća okolnost je što broj nebodera, koji su tako slični, a opet različiti, može da izazove bol u vratu.

Ljudi u Njujorku, posebno turisti i oni koji su prvi put ovde, više gledaju uvis, nego preda se, upravo iz razloga što zgrade ostavljaju naročit utisak.

View this post on Instagram

A post shared by B92 Sport (@b92.sport)

Uglavnom, da se vratim na put od Bronksa, poznatog po hip-hopu i "Jenkijima", do Kvinsa, poznatog po US openu – i "Metsima".

Gotovo 90 odsto vremena ide se autobusom Q44-SBS. Ako se gleda u kilometrima, prilično je dugo, ali srećom, tu je autoput sa četiri trake, kojim se "leti".

Prolazi se više petlji nalik Autokomandi, a kada se pređe most „Vajtston“, polako se stiže do "Flešing Medouza", dela u kojem se nalazi kompleks "Bili Džin King".

Kraj u kojem se preseda na "sedmicu" u metrou je nalik nekoj kineskoj četvrti, u kojoj ima bezbroj prodavnica, restorana, tržnih centara, ali gde se ipak osećate bezbedno, koliko je to moguće u ovom gradu.

Ako se poredi npr. sa Harlemom ili Južnim Bronksom, gde imate utisak da nailazite na ljude zombije, ovo se i te kako može svrstati u miran kraj.

Vratimo se metrou, koji funkcioniše kao sat. Gužva na pojedinim stanicama, kao i velika sparina u podzemlju, kvare utisak.

Policajci su, postavljeni gotovo na svakoj rampi za očitavanje karata, utiču na to da se ipak osećate sigurnim, naročito u večernjim časovima.

Karta košta 2,90 dolara, a ako presedate iz autobusa u metro, onda je besplatan, ma koliko se stanica vozili.

Njujork je grad sa toliko nacija i kultura. Pored Afro i Hispanoamerikanaca, dominiraju ljudi poreklom iz Azije.

Kada smo već kod Afroamerikanaca, dvojica su u petak napravili pravi šou u metrou.

Uz muziku, izveli su performans, pokazujući akrobatske i brejkdenserske sposobnosti. Solidno su i zaradili, svako je "uleteo" po koji dolar.

Poslednja stanica pre ulaska u kompleks US opena zove se "Mets-Willets Point station". Nije teško zaključiti da je u blizini bejzbol stadion Njujork Metsa.

Od metroa do US opena ima desetak minuta. Prelazi se drveni mostić i izbija se na ulaz, gde se vrši provera.

Kao i na svakom Grend slemu, postoji tip u "sudijskoj" stolici, čiji je zadatak da usmerava navijače i da im daje uputstva gde, kako i na koji način da pristupe kompleksu.

Jedan momak je od tog dosadnog posla, ponavljanja jedno te istog čitav dan, učinio to dosta zanimljivijim.

Profesionalno je delio instrukcije, ali čineći to kao da peva, sve je delovalo interesantnije i simpatičnije.

Dan na US openu, ovaj poslednji, bio je standardan, a završen je sjajnim mečom Novaka Đokovića i Lasla Đerea.

Posle meča prvog kola, zbog zakasnelog završetka programa, morao je da radi Uber.

Ovoga puta, kolega i ja smo se odlučili za javni prevoz, koji noću ima potpuno iste linije kao i danju, što je olakšalo povrata.

Taj osećaj nesigurnosti lebdeo je u vazduhu, zbog svega što Njujork sa sobom nosi, ali srećom, sve je proteklo kako treba.

Mada, ako bismo mogli da biramo, više bismo voleli da Novak svoje mečeve konstantno u dnevnom programu.

Odgovaralo bi to navijačima u Srbiji, ali i nama – kako bi se nepotrebni stresovi zbog povratka, ipak, nekako izbegli.