Vladimir Radmanović – dragulj bez punog sjaja

Svi mi koji volimo košarku ulagali smo ogromne nade u momka rodom iz Trebinja. Da nas je početkom 21. veka neko pitao gde zamišljamo Radmanovića 13 godina kasnije, odgovor većine glasio bi nalik sledećem: “Polako silazi sa velike scene nakon što je bio jedan od nosilaca igre u svojim klubovima, a iz reprezentacije se povukao pre godinu-dve osvojivši nekoliko medalja na velikim takmičenjima“.

To su bila maštanja, potajna nadanja, kod nekih i očekivanja, ali nisu se ispunila.

Radmanović je visok 208 cm, poseduje izvanredan šut za tri poena, izuzetan skok i bio je veoma eksplozivan.

“Radmana sam upoznao 1995. godine, kada sam došao u Beograd. Svojom pojavom sa 15 godina delovao je impresivno, bio je superioran u mlađim selekcijama. Imao je fantastične fizičke predispozicije i odličan šut“, kaže Miloš Vujanić, Radmanovićev saigrač u Crvenoj zvezdi i potom u nacionalnom timu.

Vlada je veoma poštovan u NBA krugovima, bio je dobar klupski igrač, ali nikada nosilac u svojim timovima. U reprezentaciji nije ostavio dublji trag, poslednji meč za nacionalni tim odigrao je one sumorne večeri 2005. u Novom Sadu protiv Francuza. Jedina medalju koju je osvojio sa Jugoslavijom, u Indijanapolisu 2002. godine, oduzeta mu je zbog sukoba sa selektorom Pešićem.

Kada se sve navedeno uzme u obzir, prvi zaključak koji se nameće jeste da je Radmanović “morao više“. Ipak, sa time nije saglasan Igor Kokoškov, srpski trener koji je u NBA ligu došao dve godine pre Radmanovića. Odmah su se sprijateljili i rado se sećaju prvih zajedničkih koraka koje su pravili preko Atlantika.

“Nepravedno je reći ’morao je da uradi više’ – svako od nas živi svoj život i donosi odluke o svojoj budućnosti, a Vlada je uvek bio dosledan sebi. Imao je lepu, zapaženu karijeru u NBA ligi, nije nimalo lako opstati na ovom tržištu i na ovom nivou, a on i dalje ima kvalitet da igra tu. Mislim da je uradio mnogo“, naglašava Kokoškov.

Posle nešto više od tri sezone u prvom timu Crvene zvezde i kratkog perioda u FMP Železniku, Radmanović je kao 12. pik na draftu otišao u Sijetl Supersonikse. Imao je solidnu ruki sezonu (šutirao je odličnih 42% za tri poena) i 2002. godine izabran je u drugu postavu novajlija.

Starsportphoto

Period u Soniksima bio mu je najbolji u NBA karijeri – imao je definisanu ulogu u timu, bio je značajan za ekipu i u periodu od 2003. do 2005. igrao je prosečno tridesetak minuta i beležio 12 poena po meču, iako je najveći broj utakmica počinjao na klupi.

“Za njega je tokom bavljenja profesionalnom košarkom samo u obzir dolazila NBA liga. Mislim da se ne bi snašao u evropskoj košarci i da je za njega idealno bilo igranje u SAD. To je vrlo dobro naplatio, imao je dobre ugovore i napravio značajnu ulogu tamo. Iz mog ugla, napravio je dobru karijeru“, kaže Vujanić.

Dok je u SAD doživljavao zvezdane trenutke, u reprezentaciji nije sve išlo tako glatko. Nažalost, ono čega se najveći broj ljubitelja košarke u Srbiji seća jeste incident sa Svetislavom Pešićem 2002. godine na Svetskom prvenstvu. Radmanović nije imao veliku minutažu na tom šampionatu, na samo tri utakmice ulazio je u igru, a sve je kulminiralo na poluvremenu polufinalnog meča čuvenim “slučajem banana“. Miloš Vujanić bio je prisutan u svlačionici.

“Došlo je do konflikta između trenera i igrača, mnogo takvih situacija se dešava. Atmosfera je bila jako napeta, gubili smo na poluvremenu od Novog Zelanda sa deset razlike, svi su bili nervozni, a bezazlena situacija pretvorila se u veliki incident. Pokušalo se da se nađe zajednički jezik, međutim, u tome se nije uspelo. Mislim da su tu obe strane izgubile, žao mi je što se to desilo, i to u celokupnoj situaciji osvajanja zlatne medalje u Indijanapolisu“, priseća se Vujanić.

Starsportphoto

Radmanović je ostao bez medalje, a ona je dodeljena Aleksandru Smiljaniću (Saša Đorđević pre godinu dana izjavio je da je Vlada plakao jer je ostao bez zlatne medalje). To je bio samo početak lošeg niza Radmanovića u reprezentaciji. Sledeće leto je propustio i vratio se za Olimpijske igre 2004. godine. Iza sebe je imao briljantnu sezonu u Sijetlu, a povratak Željka Obradovića na mesto selektora probudio je ogromni entuzijazam kod svih.

Radmanović je odigrao fantastično prvu utakmicu na turniru, ubacio je 21 poen Argentini, ali nas je neverovatan šut Đinobilija u poslednjoj sekundi naterao da se uhvatimo za glavu u neverici.

Igrali smo na jednu loptu sa budućim prvakom Argentinom, pobedili smo budućeg vicešampiona Italiju, ali smo narednih dana crveneli od sramote – poraz od Novog Zelanda, zatim od Španije i na kraju od Kine u meču za prolaz dalje.

Smanjili su se minutaža i učinak Radmanovića, a duel u Atini sa Angolom poslednji je meč koji je naša selekcija odigrala na olimpijskim igrama.

Tu smo stigli do dna, ali kopali smo dalje na Evropskom prvenstvu u Srbiji naredne godine. Vlada je u presudnom meču sa Francuskom šutirao trojke 4-5, ali ga selektor Obradović nije držao na parketu kada se utakmica lomila.

Na famoznoj konferenciji za novinare selektor je “opleo“ po svim igračima, a mnogi su Radmanovića videli kao aktera mnogih priča, iako Obradović nikoga nije imenovao. Jednostavno, u očima mnogih navijača u Srbiji Radmanović je postao i ostao “loš momak“ od onog incidenta sa Pešićem.

“Za to je u neku ruku i on kriv jer se nikada nije trudio da se promeni negativna i pogrešna slika javnog mnjenja u Srbiji. Stvari koje su se dešavale u mladosti jesu deo njegovog odrastanja i ne može se vezivati samo za pojedine događaje. Ljudi su kreirali mišljenje samo na osnovu nekoliko takvih situacija, ali svi koji ga poznaju znaju da je on zaista dobar momak. Ne bih voleo da se njegova karijera gleda samo kroz takve situacije koje smo svi mi imali u životu, čime god se bavili“, kaže Igor Kokoškov.

Zbog loše slike koja ga je pratila Radmanovićeva humana dela van terena nekako nisu dolazila u prvi plan, kao kada su ih činili omiljeniji sportisti. Poklonio je školi “Nikola Tesla“, koju je pohađao, 11 tada najsavremenijih kompjutera, pomagao je po rodnom Trebinju, ali i drugde. I jedno od prvih mojih sećanja na Radmanovića jeste “Sinalko“ turniru u basketu u novobeogradskom bloku 70, kada je bio srdačan sa klincima, strpljivo potpisivao autograme i šalio se.

Starsportphoto

Gorak ukus ostao je svima u ustima posle EP 2005. godine, a Radmanović nikada više nije zaigrao za reprezentaciju. Bio je čovek koji je trebalo da predvodi tim u godinama koje su dolazile, ali olako smo ga se odrekli.

“Radman se izuzetno dobro ponašao na treninzima, dobro je trenirao. Istina je da možda ima malo kraći fitilj nego što treba, ali sigurno nije zabušavao i ono čega se ja sećam korektno je odrađivao. Mislim da je tu Radman mogao da napravi veću ulogu u reprezentaciji. Šteta što poslednjih godina nije igrao jer bi sigurno bio prevaga na svojoj poziciji“, uveren je Vujanić.

Sve što se događalo tog leta uticalo je i da se Vladin negativni imidž u Srbiji dodatno pokvari. Zamerali su mu da se ne trudi dovoljno, da nije posvećen košarci i da će zato proćerdati talenat. Ipak, kada smo o Vladinoj “lenjosti“ upitali Zazu Pačuliju, njegovog saigrača iz Atlanta Hoksa koju godinu kasnije, Gruzijac je bio iznenađen.

“Nisam to video. Često smo ostajali posle treninga da radimo na šutu i ostalim aspektima igre. Možda u poznom delu karijere nije trenirao kao kada je imao 20-21 godinu, ali posle tridesete odmor je najbolji trening. On definitivno voli košarku, često je dolazio prvi na treninge, nikako nije bio lenj, ne znam otkud to. Zaista sam iskren kada kažem da je Vlada veoma disciplinovan momak i izvanredan saigrač, lako ga je trenirati. Možda u Srbiji to ljudi misle jer se odmara između sezona, ali dok sezona traje, to nije tačno“, objašnjava Pačulija.

Posle tužnog leta sa reprezentacijom 2005, Radmanović nije blistao u Sijetlu, minutaža mu se smanjila, a prethodno je odbio da potpiše šestogodišnji ugovor vredan 42 miliona dolara. Ipak, preporodio se posle trejda i odlaska u Los Anđeles Kliperse. Tu je na 30 utakmica prosečno ubacivao 10,7 poena, uz 5,7 skokova i 2,1 asistenciju.

Izvrsne igre preporučile su ga Los Anđeles Lejkersima, u kojima je proveo tri sezone – bio je ispomoć sa klupe zadužen najviše za šut za tri poena. Ostao je upečatljiv incident sa početka 2007. godine, kada se Radmanović tokom Ol-star pauze povredio na snoubordingu, zbog čega je kažnjen sa 500 hiljada dolara.

Uprkos tome, Vlada je bio značajan deo igre Lejkersa i Fil Džekson želeo je da ga zadrži. U februaru 2009. prešao je u Šarlot Bobketse, a koji mesec kasnije Lejkersi su osvojili titulu. Vlada je tako propustio priliku da osvoji prsten, ali i da u godinama koje su dolazile bude iz senke važan deo tima. Izvanredan šut za tri poena to bi mu omogućio.

“U jednom trenutku je imao prekretnicu u karijeri, da ostane u Los Anđelesu i možda da osvoji još nekoliko titula ili da potraži sredinu u kojoj bi se osećao komfornije i gde bi igrao više. O tome smo dosta razgovarali, Fil Džekson je želeo da ga zadrži, ali Vlada je želeo više“, priča Igor Kokoškov.

Od tada, pa do kraja karijere Radmanovićeva karijera bila je u padu, uglavnom je bio pomoć sa klupe u svim timovima za koje je nastupao – Šarlot, Golden Stejt, Atlanta i Čikago.

Starsportphoto

Ipak, tokom vremena Radmanović je razvio druge kvalitete. Zaza Pačulija kaže da je mnogo naučio od Vlade.

“On je neverovatan momak, slagali smo se odlično jer ima mnogo sličnosti u tradiciji srpskog i gruzijskog naroda. Bila je to sjajna godina, već na prvim treninzima prozvali smo ga ’Air Serbia’ jer je zakucavao sve. Naučio sam mnogo od njega, on je veoma pametan igrač, igrao je za sjajne timove i sarađivao je sa vrhunskim trenerima. Imao je mnogo korisnih priča i saveta za mene i mlađe u ekipi. Uživao sam igrajući sa njime“, ističe Pačulija.

Možda ne treba da budemo prestroge sudije i da tražimo previše, ali to je deo našeg mentaliteta. Baš kao što su i neke druge stvari, koje spominje Igor Kokoškov govoreći o svom prijatelju Vladi Radmanoviću.

“Talenat je sublimacija mnogih stvari, a mi ga često sagledavamo samo kroz fizičke predispozicije, precizan šut i slično. Igrač treba da se sagleda u celini, Vlada je uvek bio Vlada. On je jako dobar momak, to svi njegovi saigrači znaju. Sigurno da ima crtu i balkanskog mentaliteta – na kraju krajeva, Vlada jeste Srbin, a naš mentalitet je specifičan, hteli mi to da priznamo ili ne. Da je bio malo fleksibilniji, možda bi napravio više, ali čovek mora da bude ono što jeste“, zaključuje Kokoškov.

Nema spora, Vladimir Radmanović imao je karijeru o kojoj najveći broj klinaca mašta kada kroči na košarkaški teren. Ipak, uvek će nad njegovim imenom visiti ono setno “mogao je da bude veliki“.