Predrag Stojaković – kraj blistave karijere

Peđa je rođen 9. juna 1977. godine u Slavonskoj Požegi. Zbog građanskog rata njegova porodica izbegla je u Beograd, a Stojaković se sa 15 godina našao u Crvenoj zvezdi. U Beogradu je proveo dve godine, sa ’crveno-belima’ je osvojio i titulu nacionalnog prvaka, a zatim je otišao u solunski PAOK.

U Grčkoj je već postalo jasno da Stojaković izrasta u šutera koji se retko viđa. Postepeno je napredovao, a u poslednjoj sezoni je prosečno imao 23.9 poena i 4.9 skokova. Tada je PAOK prekinuo petogodišnju dominaciju Olimpijakosa izbacivši ga u polufinalu plej-ofa, a ključni koš u poslednjim sekundama dao je upravo Stojaković.



PAOK je u finalnoj seriji izgubio od Panatinaikosa sa 3-2 u pobedama, a Peđa je kvalitetom prerastao Grčku i zato se zaputio preko Atlantika. Na NBA draftu 1998. godine kao 14. pika birali su ga Sakramento Kingsi. Sa visinom od 208cm i rukom ‘mekom’ kao u najboljeg beka, Stojaković je bio idealno pojačanje. Posle solidne ruki sezone, već kao sofmor Peđa je u proseku ubacivao više od 20 poena i 2001. godine bio je drugi na listi igrača koji su najviše napredovali. Polako ali sigurno, ‘Kraljevi’ su stvarali pobednički, ali, nažalost će se ispostaviti, ne i šampionski tim. Najbliži prstenu Kingsi su bili 2002. godine. Džejson Vilijams, lucidni ali nepouzdani plejmejker, menjan je za Majka Bibija, što se ispostavilo kao prava odluka. Petorka Bibi-Kristi-Stojaković-Veber-Divac, uz pomoć Džeksona, Turkoglua i Polarda, ‘zapalila’ je NBA ligu. Stranice teksta i sati razgovora potrošeni su na hvalospeve o njihovom timskom duhu i lepršavoj igri, a Arko Arena je te godine bila neosvojiva tvrđava.



Na svom parketu Sakramento je dobio 36 od 41 utakmice i bio je prvi u Zapadnoj konferenciji sa skorom 61-21. Stojaković je te sezone imao 21.2 poena po meču, ali ga je u plej-ofu zadesio neverovatan peh – iskrenuo je skočni zglob u polufinalnoj seriji sa Dalasom, pa je u finalu Zapada propustio prva četiri meča sa Lejkersima. Na ostala tri meča Peđa je igrao rovit, znatno ispod svog tadašnjeg nivoa. Iako nije direktno odlučio pobednika, svima je u sećanju ostao Peđin ‘er-bol’ u završnici sedmog meča sa Lejkersima.

Brojni stručnjaci kasnije su konstatovali da je Peđin izostanak bio presudan za poraz od Lejkersa, uz nekoliko nesrećnih okolnosti. Kingsi su vodili sa 2-1 u seriji, imali su 20 poena prednosti u četvrtoj utakmici, ali su na kraju izgubili trojkom Roberta Orija u poslednjoj sekundi meča. Njegovom pogotku prethodili su promašaji Brajanta i O’Nila i Divčevo izbijanje lopte pravo u Orijeve ruke.

Takođe, u šestoj utakmici ‘jezerdžije’ su slavile uz obilatu pomoć sudija, koje su ih u poslednjoj četvrtini čak 27 puta poslale na liniju slobodnih bacanja.

Bilo kako bilo, šansa je propuštena, a očajanje u Srbiji bilo je jednako kao u Sakramentu. Kingsi su tih godine bili kao danas Novak Đoković – svugde se govorilo samo o njima, Peđinoj povredi, sudijskoj krađi... Sećam se da je i u školi sasvim legitiman izgovor bio da si zakasnio jer si celu noć bio budan gledajući Peđu i Divca.

Stojaković je postao idol svima koji su voleli košarku, naročito mlađim generacijama. U mojoj školi u Novom Beogradu nije mogao da prođe čas fizičkog, a da neko nema Peđin dres iz Kingsa, kupljen na obližnjoj buvljoj pijaci. Svoj dres, iako je ofucan, još čuvam.

Analizirali smo utakmice, slobodno mogu da tvrdim, detaljnije od skauta, oponašali smo Stojakovićevu tehniku šuta i na basketu iznova ’dobijali Lejkerse’ uz neizostavno „booooomba“ Ilije Kovačića. Neretko se dešavalo da nas nekoliko, posle utakmice u kasnom terminu (4.30h po srednjoevropskom), direktno odjurimo u školu i igramo basket u sali. Eto, tolika je manija vladala za Peđom, Divcem i Kingsima.

I u sledeće dve godine ’Kraljevi’ su zaustavljani u sedmim utakmicama, samo u polufinalu Zapada, prvo od Dalasa, a zatim i od Minesote. Serija sa Meveriksima bila je ’luda’ – izuzetno brza i tečna košarka sa mnogo šuteva i kontri (treći meč završen je pobedom Dalasa 141:137 posle dva produžetka). Veber se povredio u drugoj utakmici, a bez svoj najboljeg igrača Kingsi nisu mogli više od eliminacije u sedam mečeva.

Stojaković je bio fantastičan u plej-ofu te sezone – 23.1 poen (46% za tri poena), 6.9 skokova i 2.5 asistencije po utakmici. Drugu godinu u nizu Peđa je bio u Ol-star timu Zapada i drugu godinu u nizu pobedio je na takmičenju u brzom šutiranju trojki.



Sa prosečno 24.2 poena u sezoni 2003/2004. Stojaković je bio drugi strelac NBA lige, završio je na četvrtom mestu u glasanju za MVP-ja i izabran je u drugu najbolju petorku lige. Međutim, Minesota je u polufinalu Zapada bila bolja sa 4-3 u pobedama. Ljubiteljima košarke u Srbiji u sećanju je ostala treća utakmica i pobeda Minesote posle produžetka 114:113. Kingsi su gubili tokom većeg dela meča, ali Stojaković je pokrenuo mašineriju – 22 od svojih 29 poena postigao je posle treće četvrtine, Kingsi su gubili sa 14 poena razlike na četiri minuta do kraja, ali je Stojaković pogodio trojku za produžetak.



U dodatnom periodu Timbervulfsi su slavili sa 114:113 pogotkom Garneta. U poslednjem napadu Trenton Hasel je očigledno faulirao Stojakovića, ali su sudije ostale neme, što je izazvalo burnu reakciju Kingsa.

Ostalo mi je u sećanju da smo nekoliko drugova i ja posle Stojakovićeve trojke za izjednačenje izašli na terasu i urlali iz sveg glasa. Slični urlici iz susednih zgrada stavljali su nam do znanja da nismo jedini koji u gluvo doba noći gledaju košarku. Tako je bilo tokom čitave serije – nikada nije bilo tiho kada Kingsi igraju.

Nažalost, nismo im pomogli – Garnet, Sem Kasel i Latrel Sprivel zaustavili su Sakramento u još jednom pohodu na titulu. Ta serija ostala je upamćena kao poslednja šansa Kingsa da se dokopaju prstena. Potom je počelo renoviranje tima, a Stojaković je ostao još godinu i po dana u Kaliforniji.

Iako je i u Indijani i Nju Orleansu pružao solidne partije, Peđa više nikada nije bio košarkaš kakvog smo gledali u Kingsima. Povrede su se ređale – operacija leđa, zatim problemi sa kolenom, vrat…

Sve to uticalo je da Stojaković ode u senku, ali svoju labudovu pesmu doživeo je prošle sezone sa Dalasom. U Meveriksima nije bio protagonista, ali je odigrao značajnu ulogu u osvajanju šampionskog trona. Tako je Peđa ostvario san, a jednu od najboljih partija pružio je u seriji sa Los Anđeles Lejkersima osvetiši im se tako za bolan poraz od pre devet godina.



Tokom 13-godišnje karijere u SAD Stojaković se upisao u istoriju NBA lige:

- osvojio je šampionski prsten (2011. sa Dalasom)
- tri puta je igrao za Ol-star tim Zapada (2002, 2003, 2004)
- četvrti je po procentu ubačenih slobodnih bacanja (89.5%)
- četvrti je trojkaš sa 1760 ubačenih šuteva
- šesti je po procentu pogođenih slobodnih bacanja u plej-ofu (90%)
- prvi je u istoriji NBA koji je počeo meč dajući prvih 20 poena za svoju ekipu (u Nju Orleansu)

Reprezentacija

I u nacionalnom timu Stojaković je ostavio dubok trag. Bio je jedan od ključnih igrača u osvajanju dve zlatne medalje koje su zaključile dominaciju Jugoslavije – 2001. u Istanbulu i godinu dana kasnije u Indijanapolisu.

Zbog problema sa državljanstvom, Stojaković je debitovao za nacionalni tim tek 1999. godine na Evropskom prvenstvu u Francuskoj, kada je Jugoslavija osvojila bronzanu medalju. Ipak, tada su ga sačekale nove poteškoće – infekcija kolena sprečila ga je da na pravi način pomogne saigračima, pa je na celom EP odigrao samo sedam minuta.

Godinu dana kasnije reprezentacija je doživela neuspeh na koji u to vreme nismo bili navikli – na Olimpijskim igrama u Sidneju Jugoslavija je bila šesta. Ljudi u Srbiji nisu mogli da se načude kako nas je dobila „neka tamo Kanada“ – tada nam je Stiv Neš ubacio 26, a Tod Mekalok 21 poen.

Bili smo tužni zbog drugog mesta u grupi, koje je značilo da idemo na SAD u polufinalu. Međutim, usledio je još jedan hladan tuš i poraz od Litvanije u četvrtfinalu sa 76:63.

Stojaković je u Sidneju prosečno davao 10.8 poena, uz 4.2 skoka. Protiv Kanade je bio slab – 7 poena (3-10 iz igre), ali je Litvaniji ubacio 20 (8-18 iz igre). Nedovoljno za prolaz dalje, ali radosti su tek sledile.

Prvenstvo koje je odigrala reprezentacija Jugoslavije 2001. godine sa Svetislavom Pešićem na čelu može se smatrati savršenim – svih šest pobeda, a jedino je Turska u finalu savladana sa manje od deset poena razlike (78:69). Uvek ću se sećati komentara Slobodana Šarenca na meču sa Nemačkom – na poluvremenu je Jugoslavija vodila 41:26, al su ’panceri’ uz pomoć sudija dobile treću deonicu sa 28:17. Posle jedne od brojnih sudijskih odluka na štetu našeg tima, Šarenac je iznervirano rekao: „Samo se pitam koja je valuta bila u poluvremenu – dolari, marke...“. Mislim da nema gledaoca u Srbiji koji se tada nije saglasio sa njim, ali naši su tada bili i suviše moćni i slavili su sa 86:73.

Tokom celog turnira protivnici su bili nedorasli, Jugoslavija je superiorno uzela zlatnu medalju, a ja ne pamtim da sam se manje nervirao gledajući nacionalni tim.



Predrag Stojaković proglašen je za najkorisnijeg igrača šampionata (MVP). Prosečno je imao 23 poena, uz odličan procenat šuta – 67% za dva poena i 51% za tri. Mnogo trnovitiji put, ali sa jednako srećnim krajem, Jugoslavija je imala 2002. godine u Indijanapolisu. Porazi od Španije i Portorika značili su da ćemo završiti kao treći u grupi, što posle svega i nije bilo toliko loše jer smo očekivali da ćemo tako izbeći Amerikance.

Zaspao sam spokojan, a koliki sam samo šok doživeo kada sam se probudio i u sedam ujutru saznao da je Argentina dobila SAD i da nas u četvrtfinalu čeka ’drim tim’.

Nisam mogao da spavam celu noć pred utakmicu sa Amerikancima, pa sam gledao kako Novicki i Marko Pešić izbacuju Špance u četvrtfinalu. Jarićeva bacanja nisam smeo ni da gledam, već sam po reakciji ljudi u zgradi zaključivao da li je dao koš i tek onda vraćao sam se na mesto pred televizorom. Legendarna pobeda nad SAD, uz transparente poput „Dream team, dream on“ i Šarenčev komentar „pa ako hoće bolje, moraju da pošalju bolje“, označila je početak euforičnog slavlja na ulicama, a našim momcima dala je dodatnu snagu.

U finalu je savladala Argentina posle produžetka, pa je Jugoslavija odbranila titulu svetskog prvaka. Još jedno slavlje moglo je da počne:



Kao i prethodne godine u Istanbulu, Stojaković je bio vitalni deo tima – imao je u proseku 18.8 poena i 5.3 skoka, pa je izabran u idealnu petorku šampionata zajedno sa Đinobilijem, Novickim, Mingom i kultnim Perom Kameronom, koji će nam doći glave dve godine kasnije na Olimpijskim igrama u Atini.

Poslednje takmičenje koje je Stojaković odigrao za nacionalni tim bilo je Evropsko prvenstvo u Švedskoj 2003. godine. Tadašnja Srbija i Crna Gora sa Duškom Vujoševićem kao trenerom završila je na šestom mestu, što je okarakterisano kao neuspeh uprkos neuporedivo slabijoj ekipi nego lane. Ni slutili nismo da će nam to šesto mesto biti najbolji rezultat sve do 2009. godine i srebra u Poljskoj.

Peđa je u Švedskoj bio peti strelac šampionata sa 18.7 poena po utakmici. Do kraja profesionalne karijere Stojaković iz ovih ili onih razloga nikada više nije nastupio za reprezentaciju.

Zbog čega su mu se divili, a šta su mu zamerali?

Svi Stojakovićevi treneri i saigrači ističu da je Peđa uvek bio jako posvećen treninzima i da je individualno mnogo radio na usavršavanju. To ga je, uz dar od Boga, učinilo jednim od najboljih šutera na svetu. Zbog neobičnog i brzog izbačaja lopte, kao i zbog visine od 208cm, Stojakovića je bilo veoma teško izblokirati. Veoma malo prostora trebalo mu je da uputi šut ka košu, a ni šutevi preko ruke nisu mu teško padali. Odlično je koristio blokove saigrača, ali je pogađao i iz vrlo teških pozicija.

„Kada Peđa šutira, često uhvatim sebe kako samo posmatram“, rekao je Dag Kristi, njegov saigrač iz Sakramenta.

Peđa je imao dva karakteristična načina na koje je gradio poziciju za šut. Prvi je tzv. step-bek šut – korak desnom nogom ka direktnom rivalu kao da kreće na prodor, zatim dugačak korak levom nogom na drugu stranu kojim stvara prostor, a potom privlači desnu nogu levoj i šutira. Pri tome je veoma važno zadržati pravu ravnotežu kako bi šut bio precizan. Specijalista za ’step-bek’ je i Manu Đinobili.

Drugi je fejd-avej, šut sa skokom unazad. Stojaković ga nije izvodio ’džordanovski’, da se obema nogama odrazi i baci unazad. To je više bio skok unazad sa jedne noge koji stvara taman toliko prostora da se uputi šut ka košu, nalik Novickom.

Tokom karijere stručnjaci i treneri smatrali su da mora da poboljša odbranu i da sa svojom visinom mora da bude prisutniji u skoku. Iako je na tim poljima bilo malih poboljšanja, Peđa je bio i ostao ’čisti šuter’.

Najveći prigovor od svih jeste da Stojaković, s obzirom na renome, nije dovoljno često preuzimao odgovornost u neizvesnim završnicama i ključnim momentima utakmica.

Zameralo mu se što je posle povrede Vebera njegove šuteve ’uzeo’ Majk Bibi, onaj ’er-bol ’protiv Lejkersa, a zlonamerni su tvrdili da Peđa svoje poene daje jedino u prvoj četvrtini, a da posle možete da ga zaboravite. Čak i posle Indijanapolisa bilo je kritika – zašto je Jarić, a ne Peđa, šutirao ona bacanja protiv SAD? Kako to da je Bodiroga sam rešio finale protiv Argentine, pitali su, uprkos Stojakovićevoj trojci na početku produžetka i sigurnoj ruci sa penala.

Njegovi obožavaoci smatraju da je sve pitanje ukusa, a protivnici govore da nikada nije dostigao veličinu npr. Saše Đorđevića ili Dejana Bodiroge.

Ipak, kada se podvuče crta i sve se sabere i oduzme, ostaje nam da zaključimo da je Predrag Stojaković imao blistavu karijeru koju bi poželeo svaki klinac kada prvi put zakorači na košarkaški teren.