Odlazak azijskih selekcija na tromesečnu pauzu pred završnu seriju kvalifikacionih utakmica za plasman na Svetsko prvenstvo došao je u pravom trenutku za najveće favorite. Posle trećeg kola četvrte faze Australija, Japan i Južna Koreja stekli su pristojnu prednost i kroz pet mečeva sledeće godine biće im dovoljno da budu ravnopravni sa rivalima, da bi stigli do Južne Afrike.
Azijske selekcije su do završne, četvrte faze prešle na prvi pogled komplikovan put, ali ozbiljnije razmatranje pokazuje da nikakvih iznenađenja u prve tri faze nije bilo. Sistem je bio zaista jedinstven, ali ogromni kontinent (pojačan Australijom, koja je napustila Okeanijsku fudbalsku federaciju u potrazi za rivalima približne snage) i zaslužuje nešto takvo.
U prve dve runde velika petorka (Australija, J.Koreja, S.Arabija, Japan, Iran) bila je slobodna. Preostalih 38 prijavljenih ekipa bilo je podeljeno u dve grupe za prvo kolo kvalifikacija, a od 19 pobednika, 11 najbolje rangiranih bilo je slobodno u drugoj rundi, koju su sačinjavala samo četiri para.
Najjače selekcije uključile su se u trećoj rundi, koju je činilo 20 ekipa – 5 najboljih, 11 bolje rangiranih pobednika prve runde i četiri uspešnija iz druge runde. Oni su podeljeni u pet grupa sa po četiri tima, a posle dvokružnog sistema (šest mečeva) po dve ekipe iz svake grupe išle su u četvrti krug. U toj fazi, koja je u toku, deset timova podeljeno je u dve grupe. Po dva najbolja idu direktno u Južnu Afriku, dva trećeplasirana igraju baraž, a zatim se bolji iz tog dvomeča sastaje sa Novim Zelandom, pobednikom Okeanijske zone.
U teoriji ovaj neobični sistem je omogućavao da, uzmimo za primer Siriju, odigra čak 22 utakmice na putu ka Južnoj Africi (po 2 u prve dve runde, 6 u trećoj, 8 u četvrtoj, po 2 u oba baraža). Ispostavilo se da je Sirija za jedan gol ispala u trećoj rundi, pa sad imamo pet kandidata da do Svetskog prvenstva stignu kroz 20 mečeva (Uzbekistan, Katar, Bahrein, Severna Koreja, UAE). Ako neka od tih ekipa kroz baraž prođe do Južne Afrike biće to i zvanično tim koji se najviše pomučio na putu (Južnoamerikanci imaju po 18 mečeva).
Prve dve faze – kontinent različitih svetova
Azija je u današnjem fudbalu prepuna ekstrema, na koje smo u potpunosti zaboravili u Evropi, i kakvi su sve ređi na ostalim kontinentima. To se sjajno videlo u ovim kvalifikacijama. Od 46 članica AFC tri se nisu ni prijavile za kvalifikacije (Brunej, Laos, Filipini), a posle žreba odustali su i Guam i Butan, pa je Indonezija u drugu, a Kuvajt čak u treću rundu stigao bez borbe. To u Aziji nije ništa novo, na putu ka Nemačkoj 2006. Guam i Nepal su se povukli posle žreba, iako je trebalo da se sastanu u prvoj rundi, pa je Laos prošao dalje kao lucky loser!
Neobičnosti ima još – čak pet selekcija igralo je domaće mečeve van svoje zemlje. Iračani su Pakistance čekali u Siriji, Avganistanci Siriju u Tadžikistanu, neredi u Mjanmaru pomerili su meč te selekcije sa Kinom u Maleziju, a Istočni Timor je sâm tražio da selekciju Hong Konga ugosti na indonežanskom ostrvu Bali. Nesrećni Palestinci su meč sa Singapurom igrali u Dohi (Katar), a izraelske vojne vlasti ih pred revanš nisu pustile da napuste pojas Gaze, pa su izgubili službenim rezultatom.
Kolike su razlike u kvalitetu između azijskih selekcija najbolje svedoče rezultati prve runde. Čak četiri ekipe (Kina, Uzbekistan, Hong Kong i Tajland) postigle su dvocifren broj golova u dvomečima, zatim je Sirija isto učinila u drugoj rundi (decenijama unazad u Evropi je zabeležen samo jedan sličan primer, u dvomeču SRJ – Mađarska 1997. godine, 7:1 i 5:0).
Zapravo, od 17 odigranih dvomeča prve runde samo su četiri završena ukupnom razlikom ispod četiri gola, a samo je jedna ekipa iz donje polovine žreba pobedila bolje rangiranog rivala (Singapur protiv Palestine, 4:0 i 3:0, ali je i visoki rang Palestinaca bio posledica nekih čudnih rezultata u prethodna dva ciklusa više nego realna snaga tog tima). Ozbiljan otpor rivalima pružili su samo Kirgistan (na penale izbačen od Jordana) i Maldivi.
Selekcija tog koralnog atola jugozapadno od Indije je vredna pažnje, jer je za desetak godina stigla od rekordera (0:17 od Irana 1997. godine) do regionalne sile – verovali ili ne Maldivi su na listi FIFA najbolje plasirana selekcija u svom regionu, u kojem su im rivali Indija, Pakistan, Bangladeš i još četiri države. Maldivi su najmanja azijska zemlja (oko 300 km²) sa samo 300 hiljada stanovnika, Pakistan i Bangladeš su prešli 150 miliona, a Indija milijardu! Maldivci su se hrabro nosili sa Jemenom i izgubili ukupnim rezultatom 3:2, pa se čini da njihovom fudbalu više preti globalno zagrevanje i porast nivoa mora nego rivali u Aziji.
Treća faza – debakl Kineza, ispao i šampion kontinenta
Kada su očekivani timovi stigli do žreba za treću fazu (od prvih 20 članica Azijske konfederacije na listi FIFA samo je Palestina izostala, a zamenio ju je upravo Singapur (veliku zaslugu za uspeh ima Radojko Avramović, bivši golman čačanskog Borca i Rijeke, već pet godina selektor Singapura), koji je u drugoj rundi potukao Tadžikistan, ekipu rangiranu na mestu 21) valjalo je očekivati neizvesnije borbe. Grupa 1 sa Australijom, Kinom, azijskim šampionom Irakom i Katarom bila je prava grupa smrti, grupa 4 je omogućila Saudijcima šetnju (Uzbekistan, Liban, Singapur), a grupa 3 donela je veliki okršaj dve Koreje, u čijoj pozadini su iznenađenje priželjkivali Jordan i Turkmenistan.
Prva grupa je praćena sa najvećom pažnjom i donela je priču za naslovnice. Kineska selekcija, koju su sa klupe vodili Ratomir Dujković i Vladimir Petrović, ispala je kolo pre kraja grupe, sa samo tri boda i dva data gola u pet mečeva. Posle uvodna tri remija taj tim je doživeo dva uzastopna poraza (od Katara i Iraka), oba u Tjanđinu, koji im očigledno nije doneo sreću kao svojevremeno Šenjang. Australijanci su rutinski prošli kroz grupu, a Katar je iskoristio priliku i u direktnom duelu za prolazak (igranom u UAE) porazio Irak. Tako su bez mesta u završnoj fazi kvalifikacija ostali supersila i šampion kontinenta.
Grupa 2 predstavila je dva tima sa suprotnim karakteristikama – Japan i Bahrein – i dva jasna autsajdera Oman i Tajland. Japanci se odlično poznaju sa Bahreinom: igrali su sa njima produžetke u polufinalu Azijskog kupa nacija 2004. i sastali se sa njima u kvalifikacijama za SP 2006. Posle tri teške pobede protiv najčvršće azijske ekipe došao je red na poraz u Manami, ali je razlika u klasi u odnosu na dva preostala tima bila dovoljna za miran prolazak. Ipak, potvrdu uspeha Japan je dobio tek kroz još jednu tešku pobedu nad Bahreinom. Dve ekipe dobiće priliku za još duela – ne samo da su u istoj grupi četvrte faze ovih kvalifikacija, nego su zajedno i u borbi za plasman na sledeći Azijski kup.
Grupa 3 je po očekivanju donela veliku borbu dve Koreje, okončanu sa dva remija bez golova (ekipa sa Severa dočekala je južnu braću u Šangaju). Jordan je sve nade u iznenađenje izgubio porazom od Severne Koreje kod kuće na samom startu, a Turkmenistanu je i jedan bod bio dovoljan.
U četvrtoj grupi Liban nije osvojio ni toliko, zabeleživši šest poraza u ne naročito jakoj konkurenciji. Razlika u kvalitetu između Saudijske Arabije i Uzbekistana na jednoj i Singapura i Libana na drugoj strani bila je ogromna, a dva favorita ostatku grupe nisu prepustila ni bod. U međusobnim duelima igralo se svom snagom – u Taškentu su Šackih i drugovi naneli težak poraz rivalu od 3:0, ali su u poslednjem kolu grupe Zeleni sokolovi ostvarili osvetu sa kamatom – 4:0.
Peta grupa bila je prilično ujednačena. Činili su je favorit Iran, tim sa velikim iskustvom i kvalitetom, i tri arapske selekcije. Kuvajt i UAE su tokom devete decenije XX veka igrali na šampionatima sveta, a posle godina krize sada opet idu ka vrhu fudbala u Aziji. Velike korake ka vrhu pravi i selekcija Sirije, što je stvorilo preduslov za potpuno izjednačeno takmičenje. Iranci su, mimo svih očekivanja, počeli sa tri remija, baš kao i Kina, a Kuvajćani su izgubili oba gostovanja kod arapskih rivala, pa je bilo jasno da ispadaju iz trke. Iranci su uspeli da stabilizuju formu tokom juna i dobiju tri meča za 15 dana, prestigavši rivale na taj način. Sirija je posle dva poraza poslednjeg dana stigla u Al Ain na završni meč sa UAE, znajući da im treba pobeda od tri gola razlike da prođe u sledeću rundu. Pobedili su 3:1, i za jedan gol domaćin je otišao dalje (iako je imao slabiji međusobni skor).
Tako su u završnu fazu ušli svi nosioci, tri ekipe iz drugog i po jedna iz trećeg (UAE) i četvrtog šešira (Katar). Žreb će spojiti čak četiri para koji su se sastali u trećoj fazi. U grupi A Japan igra sa Bahreinom, a Australija sa Katarom, dok su u grupi B dve Koreje, kao i Iran i UAE. Kuglice su razdvojile samo Uzbekistan (A) od Saudijsku Arabiju (B), ekipe koje su se tako žestoko borile u prethodnom krugu.
Četvrta faza, grupa 1
Iza nas su četiri kola u četvrtoj fazi takmičenja, samo su Katar i UAE nastupali u svakom, a već sada su se favoriti izdvojili. U grupi A apsolutna prednost je na strani Australije i Japana, a dve zalivske zemlje boriće se sa Uzbekistanom za mesto u baražu.
Prvo kolo: Bahrein – Japan 2:3 Katar – Uzbekistan 3:0 Drugo kolo: Uzbekistan – Australija 0:1 Katar – Bahrein 1:1 Treće kolo: Australija – Katar 4:0 Japan – Uzbekistan 1:1 Četvrto kolo: Bahrein – Australija 0:1 Katar – Japan 0:3
Australijski tim je u ceo ciklus kvalifikacija ušao kao najbolje rangirana ekipa Azijske zone, na osnovu dobrih rezultata na SP u Nemačkoj i niza baraža pre toga. Igrama u grupi oni su kvalitet potvrdili – koristeći brojne igrače iz evropskih klubova Pim Verbek je stvorio tim koji na strani grabi minimalne pobede, a kod kuće gazi rivale. Tim se sastoji od desetak premijerligaških igrača, zvezda Seltika i Palerma, bitnih članova PSV-a i Olborga u LŠ. U tri meča oni su osvojili sve bodove i nisu primili ni gol. Pobeda u Bahreinu ove srede verovatno je ključna u ovom ciklusu, jer je ostvarena na terenu ekipe koja je najozbiljniji konkurent tandemu velikih rivala. Australijanci na svojoj strani imaju i tradiciju, jer su dobili svih sedam mečeva ikad odigranih sa rivalima osim Japana. Upravo bi međusobni duel dve AFC-supersile 11. februara u Jokohami mogao da ponudi još odgovora.
Japan je posle poraza od Bahreina u trećoj fazi naučio lekciju, pa je ovog puta slavio i to ponovio i na drugom gostovanju u zalivu. To je Japance udaljilo od prvih rivala, ali ih je remi u Saitami sa Uzbekistanom vratio korak nazad. Azijski trener godine Takeši Okada, koji je na klupi zamenio Ivicu Osima posle moždanog udara prošle godine, uživa u plodovima 15-godišnjeg razvoja J-lige. Iako posle velikih očekivanja 90-ih nije stvorila mnogo zvezda, niti je privukla veliki broj vrhunskih stranih fudbalera (1994. dva svetska prvaka sa selekcijom Brazila – Ronaldo i Leonardo – igrali su u Japanu), liga je uspela da stvori ono najvažnije – širok izbor kvalitetnih fudbalera koji čine okosnicu nacionalne selekcije. Zato Okada ima dovoljno igrača za izuzetno zgusnut ritam nacionalnog tima – za 19 utakmica u 2008. godini on je zvao ukupno 55 fudbalera. Sproveo je i podmlađivanje, lagano povukavši u pozadinu veterane Cuboja, Onoa, Nakazavu, Kađija, Narazakija, Suzukija, ostatke tima koji je od 1992. do 2006. povezao tri svetska šampionata i osvojio tri titule prvaka Azije. Umesto njih priliku sve češće dobijaju mlade superzvezde među kojima se izdvajaju bekovi/krila Acuto Učida (Kašima Antlers) i Mičihiro Jasuda (Gamba Osaka) i vezni igrač Šinđi Kagava (Serezo Osaka), sva trojica 20-godišnjaci sa bogatim iskustvom iz mlađih selekcija. Iskustvom ih podržavaju legendarni golman Jošihacu Kavaguči, plejmejker Šunsuke Nakamura (koji se iz Seltika vraća u Japan u januaru) i napadač Keiđi Tamada, zvezda Piksijeve Nagoje.
Zapad kontinenta znatno je ujednačeniji od istoka, gde Japan i Južna Koreja daleko odskaču, dok sve ostale selekcije po kvalitetu dolaze ispod zalivskih država. Selekcija Katara predstavlja regionalnu silu u nastajanju i odličan je primer novih tendencija u fudbalu u okolini Persijskog zaliva. Tim koji od septembra predvodi Francuz Bruno Mecu, poznat po tome što je svoju nacionalnu selekciju potukao sa Senegalom 2002. godine na otvaranju SP, gradi se oko Urugvajca Sebastijana Sorije i fenomenalnog 20-godišnjeg Halfana Ibrahima. Radi se o verovatno najtalentovanijem igraču ikad rođenom u regionu Persijskog zaliva, azijskom igraču godine kada je imao 18, čoveku koji već ima 15 mečeva i 13 golova za reprezentaciju, iako je godinu dana pauzirao zbog teške povrede. Značajnu ulogu u njegovom razvoju odigrao je i legendarni bosanski trener Džemaludin Mušović, selektor Katara do prošle godine. Katarski fudbal je ogromnim ulaganjima u nacionalnu ligu podigao nivo kvaliteta sopstvenih igrača. Već desetak godina brojne zvezde svetskog fudbala završavaju tamo karijere, a dresove najvećih klubova (Al Sad, Al Rajan, Katar, Al Garafa...) nosila su petorica članova francuskog tima iz 1998, braća de Bur, Ijero i Guardiola, Batistuta i Kaniđa, Abedi Pele i Džej Džej Okoča, Romario i Soni Anderson, Basler i Efenberg, Ali Dei i Karim Bageri, iračka zvezda Junes Mahmud. Tokom 2008. pod ugovorom sa katarskim ligašima bili su (ili su i dalje) Mpenza, Fenduno, Zarate, Đemba Đemba... Kada neko od njih (kao Sorija) uzme i državljanstvo (a do sada su za Katar igrala 24 stranca iz 13 država), to dodatno podigne kvalitet nacionalnog tima.
Pre samo godinu dana Uzbekistan je važio za selekciju u velikom usponu. Posle nesrećne (hajde da je tako nazovemo) eliminacije od Bahreina u baražu za Nemačku 2006. najsnažnija fudbalska nacija Centralne Azije igrala je odlično na kontinentalnom šampionatu, gde je pregazila domaću Maleziju i favorizovanu Kinu na putu ka četvrtfinalu. U ovom kvalifikacionom ciklusu Uzbeci su krenuli od prve runde i dobili sedam uzastopnih mečeva, uz gol-razliku 26:3. Najlepši dan za tu selekciju bio je 26. mart ove godine, kada su deklasirali Saudijsku Arabiju 3:0. Međutim, upravo je revanš sa tom selekcijom 22. juna bio početak dramatične serije, koja se sada proteže na sedam utakmica, tokom kojih nisu pobedili (dva remija, pet poraza), a postigli su samo jedan gol. Glavna zvezda Uzbekistana je Maksim Šackih, čovek koji punu deceniju igra za kijevski Dinamo, i koji je u ovim kvalifikacijama već dao osam golova. Pored njega najveće zvezde su Vitalij Denisov, koji takođe igra u Ukrajini (Dnjipro) i Server Džeparov, napadač iz domaće lige i najbolji igrač godine u Aziji. Džeparov je prošlog leta iz Pahtakora (finalista Azijske lige šampiona 2005) prešao u Bunjodkor (doskorašnji Kuruvči) i sa tom ekipom ušao u polufinale ovogodišnjeg ciklusa u ALŠ. Glavna zvezda tog tima je legendarni Rivaldo, a nekoliko vrhunskih fudbalera posećivalo je Taškent u sklopu promocije tog kluba. Bunjodkor bi u bliskoj budućnosti trebalo da bude osnova velikog fudbalskog uspona Uzbekistana.
Bahrein je napravio ozbiljno ime u azijskim uslovima tokom ove decenije. Mala ostrvska zemlja sa oko milion stanovnika na svega oko 660 kvadratnih kilometara stvorila je sasvim solidnu selekciju, koja je 2004. dobila nagradu FIFA kao tim koji je najviše napredovao. To su ostvarili zahvaljujući odličnim igrama na kontinentalnom šampionatu u Kini, gde ih je u polufinalu posle produžetaka izbacio kasniji uspešni branilac titule Japan. Heroj turnira bio je Ala Hubail, najbolji strelac turnira (po dva gola u četvrtfinalu i polufinalu), ali je zapravo uspeh bio posledica disciplinovane igre celog tima u defanzivnoj fazi. Tome su prethodile sasvim solidne kvalifikacije za SP 2002, a usledio je odličan nastup na putu ka Nemačkoj 2006. Bahrein je izborio mesto u azijskom baražu, u kojem je pod kontroverznim okolnostima izbacio Uzbekistan, ali je poklekao na poslednjoj stepenici i ispao od Trinidada i Tobaga. Ekipu čini mešavina domaćih talenata i naturalizovanih igrača, uglavnom iz Afrike. Međutim, bahreinska liga mnogo je slabija od one koju imaju prve komšije u Kataru, pa pola nacionalnog tima igra u inostranstvu (uglavnom u Kataru i Kuvajtu). Najdalje je stigao Džon Džejsi Okvunvane, 23-godišnjak rođen u Nigeriji, koji nastupa za belgijski Muskron. Uz pomenutog Hubaila ekipu predvodi Salman Isa, iskusni i izuzetno efikasno krilo (obojica igraju za katarske klubove). Selektor je Čeh Milan Mačala, koji već duže od decenije radi u Zalivu i trenirao je još četiri tamošnje selekcije.
Četvrta faza, grupa 2
Druga grupa je mnogo neizvesnija – selekcija UAE je gotovo ispala iz konkurencije, sa samo jednim bodom iz četiri meča, ostali timovi pred sobom imaju još po pet nastupa, a deli ih jedna jedina pobeda. U takvim okolnostima pobede na strani, kakvu je Južna Koreja ostvarila u Rijadu, apsolutno su ključne.
Tokom poslednjih četvrt veka Južna Koreja je izrasla u ozbiljan faktor na svetskoj fudbalskoj sceni. Još od kada je Ča Bum-Kun tresao mreže u Bundesligi, a nacionalni tim postao redovni učesnik najveće svetske smotre fudbala, ekipa sa južne strane 38. paralele važila je za jednu od najjačih u Aziji. "Azijski tigrovi" su učestvovali na 7 prvenstava sveta – debitovali su 1954, a igraju na svim šampionatima od 1986. do danas (to je uspelo samo još Nemačkoj, Italiji, Brazilu, Argentini i Španiji). Iskustvo stečeno na taj način povezano je sa stranim stručnim radom i donelo 2002. plasman u polufinale Svetskog prvenstva na domaćem terenu. U poslednjih desetak godina južnokorejski tim je u prijateljskim mečevima uspevao da pobedi ozbiljne rivale, kakvi su Brazil, Meksiko, Nemačka, Hrvatska, a na pomenutom šampionatu i Portugal, Španiju i Italiju. U poslednjih nekoliko godina veliki broj igrača preselilo se u evropske klubove, a kapiten nacionalnog tima Park Đi-Sung sa uspehom igra za Mančester Junajted. Posle sedam godina korišćenja stranih uticaja s klupe ekipu u ovim kvalifikacijama vodi Huh Đung-Mu, svojevremeno heroj nacionalnog tima (njegov gol odveo Korejce u Meksiko 1986), koji već šesti put radi za nacionalni savez. On se najpre oslanjao na iskusne igrače, ali se ubrzo odrekao nekoliko članova evropskih ekipa i okrenuo novoj generaciji, koju predvodi Park Ču-Jang, 23-godišnji član Monaka. Jang, koji je postigao poslednji gol za selekciju u 2008. godini, bio je najbolji mladi igrač Azije pre četiri godine, a njegov IQ od 150 zaista nije uobičajen među fudbalerima. Uz njega mnogo se očekuje od mladih Šin Jang-Roka i Ki Sung-Jonga, koji još uvek igraju u Koreji, ali imaju ogroman potencijal.
O timu severno od granice iz 1953. u Evropi se zna se mnogo manje, s obzirom na to da od 1966. nisu igrali na svetskoj sceni. Tadašnji uspeh i plasman među osam na svetu do danas je drugi najbolji skor jedne azijske nacije. Sadašnji tim Severne Koreje izgleda veoma progresivno, jer ga uz domaće čine i neki fudbaleri koji su korejskog porekla, ali su rođeni i odrasli u Japanu (u Japanu živi oko 600 hiljada Korejaca). Među njima je i ključni vezni igrač An Jang-Hak, koji nikad nije ni živeo u zemlji Kim Il-Džonga, kao i odlični strelac Đong Te-Se, koji je samo zahvaljujući velikoj upornosti dobio priliku da nosi dres Severne Koreje. Za "Čolimu" (krilatog konja) redovno igra i Hong Jong-Đo, kojeg je svojevremeno Partizan doveo, pa prosledio na pozajmicu u Bežaniju, a sada nosi dres Rostova. Tim koji vodi Kim Đeng-Hun ima fenomenalnog golmana Ri Mjong-Guka, igra veoma čvrsto u odbrani i opasan je iz kontranapada, koje predvode 30-godišnji Mun In-Guk i četiri godina mlađi Rjang Jong-Gi, još jedan od "Zainičija" (Korajaca iz Japana). Činjenica da je rat između dve Koreje u praksi završen pre 55 godina, ali na papiru još traje, onemogućava normalne mečeve dve selekcije, pa je i u trećoj i u četvrtoj fazi tim sa severa južnu braću čekao u Pangaju i time gubio prednost domaćeg terena.
Između dve Koreje na tabeli je selekcija Irana, koja je standardna azijska fudbalska sila. Iranci su još u doba šaha bili trostruki prvaci Azije i solidno igrali na SP 1978. u Argentini, a povratnički meč 20 godina kasnije igrali su u Sent Etjenu protiv SRJ (Mihajlović za 1:0). Od tada fudbaleri iz Irana redovno igraju u Evropi, posebno u Bundesligi, i poznajemo ih dobro. Najveća zvezda među njima – Ali Dei – sada je selektor svoje zemlje. Legendarni "Šahrijar" (kralj) preuzeo je selekciju u martu, u trenutku kada je vezala pet mečeva bez pobede, imao je poteškoća na startu, ali sada se Iran nalazi u dobroj poziciji i realno može da očekuje plasman na SP. Iranci su sada u dobroj formi, nisu izgubili deset mečeva, osvojivši u međuvremenu četvrti put šampionat Zapadne Azije (od 2000. održano pet turnira). Ključ uspešnih nastupa je u dobroj uigranosti, koja je postignuta velikim brojem utakmica (čak 25 u 2008. godini, zaključno sa duelima sa Ekvadorom, Baskijom i Andaluzijom u decembru). Do sada su odradili dobar posao u grupi – dva remija na strani i pobeda kod kuće, mada se remi u Emiratima ne može smatrati uspehom. Ključni igrači tima su Mehdi Mahdavikija, Džavad Nekunam i Andranik Tejmurijan, koji igraju širom Evrope, i nova napadačka zvezda Golamreza Rezei, 24-godišnjak koji se nametnuo pve godine. Legendarni 35-godišnji Karim Bageri, koji se povukao iz reprezentacije pred SP 2006, vratio se iz penzije da bi bio kapiten nacionalnog tima protiv UAE. Mlađu generaciju predvodi bek Hosein Kaibi, koji je sa 16 godina debitovao za reprezentaciju, a pred 23. rođendan ima već 66 mečeva za "Tim Meli". Kaibi je pokušao da ira i u Engleskoj, ali je za Lester odigrao samo tri meča. Uz njega tu je i 18-godišnji Eshan Hajsafi, dve godine najbolji mladi igrač u zemlji, buduća zvezda i kreator igre nacionalnog tima.
Najava za zlatne godine fudbala u Saudijskoj Arabiji stigla je sa kadetskog prvenstva sveta 1989. godine u Škotskoj, kada je ta selekcija osvojila titulu. To je malo ko registrovao, pa je Arabija šokirala svet nastupom na SP 1994. godine, kada su Mohamed Al-Deja, Said Ovajran i drugovi pobedili Maroko i Belgiju i stigli u osminu finala. Dve godine kasnije Arabija je treći put postala šampion Azije, ali je posle toga dominacija trajno prešla na istočni deo kontinenta. U međuvremenu "Zeleni sokolovi" nisu ponovili uspehe sa sredine 90-ih, ali su igrali na svakom šampionatu sveta, a dva puta su gubili finala Kupa nacija Azije. Danas Naser Al-Džohar vodi ekipu u kojoj više nema starih zvezda, posle oproštaja Samija Al Džabera. Ekipu čine igrači iz domaćih klubova (uglavnom iz veilke četvorke – Al Hilala i Al Šababa iz Rijada, dvostrukog prvaka Azije Al Itihada i Al Ahlija iz Džede), plus član Ksamaksa Husein Sulimani. Prva zvezda i kapiten je Jaser "Robin Hud" El Kahtani, spektakularni 26-godišnji dribler, prvi strelac Azijskog kupa nacija 2007. godine. U timu nema mnogo mladih igrača, a među njima se izdvaja 20-godišnji vezni igrač Ahmed Al Fraidi, koji za sada redovno dobija priliku sa klupe, ali je već postigao dva gola za selekciju, uključujući i pobedonosni na gostovanju UAE.
Fudbalska selekcija UAE zablistala je u kvalifikacijama za SP 1990. godine i dobila priliku da se na smotri u Italiji prikaže protiv Nemačke, Jugoslavije i Kolumbije. Od tada sedam emirata ne uspeva da sakupi selekciju koja bi ponovo uspela da se plasira među najbolje, iako su na klupi nacionalnog tima bile trenerske zvezde sa svih strana sveta – Zagalo i Pareira, Lobanovski i Mišel, Keiroš i Ivić, Advokat i Bruno Mecu. Upravo je dugokosi Francuz uveo Emirate u ove kvalifikacije, ali ga je niz loših rezultata koštao posla (tri dana kasnije preuzeo je Katar, pa još uvek ima izglede da zaigra na ovom SP). Tako je njegov asistent Dominik Batene dobio priliku da vodi nacionalnu selekciju, čiji je ključni igrač Ismail Matar (25). "Kišni čovek" Matar je ogroman talenat pokazao na SP za mlade 2003. godine, kada je odveo svoju selekciju do četvrtfinala i izabran za najboljeg igrača turnira. Prošle godine on je bio najbolji igrač Zalivskog kupa, čiji trofej je prvi put pripao Emiraćanima (mada su okolnosti bile veoma bizarne – igralo se na terenu skraćenom za 20m!). Ipak, ni on nije dovoljan da ekipu sastavljenu od igrača domaćih klubova pretvori u ozbiljnog kandidata za plasman na šampionat sveta.
Put do Južne Afrike
Grupa 1
11. februar Japan – Australija Uzbekistan – Bahrein 28. mart Uzbekistan – Katar Japan - Bahrein 1. april Bahrein – Katar Austrralija – Uzbekistan 6. jun Uzbekistan – Japan Katar – Australija 10. jun Australija – Bahrein Japan – Katar 17. jun Australija – Japan Bahrein – Uzbekistan
Grupa 2 11. februar Iran – Južna Koreja Severna Koreja – Saudijska Arabija 28. mart Severna Koreja – UAE Iran – Saudijska Arabija 1. april Saudijska Arabija – UAE Južna Koreja – Severna Koreja 6. jun Severna Koreja – Iran UAE – Južna Koreja 10. jun Iran – UAE Južna Koreja – Saudijska Arabija 17. jun Južna Koreja – Iran Saudijska Arabija – Severna Koreja
AFC plej of (treći A – treći B) 10. i 14. oktobar
Interkontinentalni plej of (pobednik AFC plej ofa – Novi Zeland) 14. i 21. novembar
Poslednja prepreka
Za kraj, kratko predstavljanje selekcije Novog Zelanda, koja će u novembru biti poslednja prepreka petom timu iz Azije na putu ka šampionatu sveta.
Novi Zeland igrao je na svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine, a tokom prethodnih decenija borio se sa Australijom za dominaciju u Okeaniji. Sada je Australija članica AFC, pa "All Whites" nisu imali ozbiljnu konkurenciju na putu do interkontinentalnog baraža.
Novozelanđani su u kvalifikacijama za SP 2010. godine bili slobodni u prvom krugu, pa su sačekali tri najbolja tima sa Pacifičkih igara. Na tom takmičenju, čiji domaćin je bila Samoa, dogodilo se veliko iznenađenje: Solomonska ostrva, najjači tim u ostatku Okeanije, i ekipa koja je sa Australijom igrala za mesto u baražu pred SP u Nemačkoj, završila su prvu fazu kao najbolja u grupi, ali su zatim izgubila preostala dva meča i već tada su eliminisana iz kvalifikacija. Mesto u završnoj fazi izborili su Vanuatu, Fidži i Nova Kaledonija, što je značajno olakšalo posao timu Rikija Herberta, nekadašnjeg fudbalera Vulverhemptona.
Sudbina kvalifikacija odlučena je već u prva dva meča, koja je NZ dobio u gostima Fidžiju i Vanuatuu. Usledile su još tri uzastopne pobede, pre neuspeha u naknadno odigranoj poslednjoj utakmici sa Fidžijem. Najbliži rival, Nova Kaledonija, ostao je sedam bodova iza Novog Zelanda.
Ekipu sa dva ostrva na kraju sveta predvodi Šejn Smelc, prosečno najbolji strelac kvalifikacija sa osam golova na pet mečeva. Smels je u Engleskoj igrao za klubove u četvrtom rangu i ispod njega, a u sledećoj sezoni igraće za Gold Koust, člana australijske A-lige.
U timu se nalazi i jedno zvučno ime – Rajan Nelsen je kapiten Blekburna, a za reprezentaciju nije igrao pune 4 godine do ovih kvalifikacija. U Evropi igraju još i Kris Brajt (Kristijansund, Norveška), Kris Kilen (Seltik) i Kris Džejms (Tampere Junajted), nekada član mlađih engleskih selekcija i strelac za finski klub protiv Budućnosti u kvalifikacijama za LŠ.
Iskustvo iz američkog MLS-a ima Sajmon Eliot (poslednji klub Fulam, pre toga Kolambus Kru), u finalu lige ove godine igrali su Endru Bojens (Njujork Red Buls), Dankan Oton (Kolambus), a Džerod Smit će sledeće sezone igrati za Sijetl Saunderse sa Fredijem Ljungbergom i Kejsijem Kelerom.
Sve mečeve za selekciju odigrali su samo desni bek Dejv Muligan, nekad član Barnslija, danas u Velingtonu, i njegov klupski drug štoper Ben Sigmund, koji je celu karijeru proveo na Novom Zelandu. Meč manje zabeležili su Smelc i Toni Lohhed, nekadašnji koledž igrač u SAD i član Nju Inglanda, sada takođe u Velingtonu, jedinom novozelandskom klubu koji igra u A-ligi.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Rat u Ukrajini – 1.005. dan. Skoro 22.000 stanovnika evakuisano je iz Harkovske oblasti od maja ove godine, a plan vlasti je da nastavi evakuaciju ljudi iz naselja u blizini linije fronta, izjavio je guverner oblasti Oleh Sinjehubov.
Utvrđenja se grade u blizini grada Zaporožja u pripremi za potencijalnu rusku ofanzivu, iako ukrajinski komandanti smatraju da Rusija još nije spremna za veliki napad u ovom području, piše Ekonomist.
Rat u Ukrajini – 1.006. dan. Sjedinjene Države su promenile stav o ukrajinskoj upotrebi ATACMS raketa i potvrdile dozvolu Kijevu da dalekometnim oružjem gađaju vojne ciljeve u Rusiji, saopštila je Bela kuća.
Republički hidrometeorološki zavod Srbije objavio je u 20.20 časova na svom sajtu novu najavu za Srbiju u kojoj se navodi da nas očekuje kiša, pad temperature, a potom i sneg.
Republički hidrometeorološki zavod Srbije objavio je u 20.20 časova na svom sajtu novu najavu za Srbiju u kojoj se navodi da nas očekuje kiša, pad temperature, a potom i sneg.
Američki predsednik Džo Bajden obratio se javnosti i potvrdio da su Izrel i Liban prihvatili sporazum o primirju, koji počinje u sredu u 4 sata ujutro po lokalnom vremenu.
Suđenje po tužbi princa Harija i drugih poznatih Britanaca protiv novinske kuće "Dejli mejl" zbog hakovanja telefona biće održano početkom 2026. godine, saopštio je Visoki sud u Londonu.
Bivši britanski premijer Boris Džonson izjavio je da bi verske vođe trebalo da se pozabave "duhovnom prazninom" umesto da se bave reparacijama za ropstvo, jer, kao je rekao, duhovna praznina tera ljude da "žderu".
Načelnica jedinice za imunizaciju Zavoda za javno zdravlje Ivana Begović Lazarević izjavila je da se od 2012. godine susrećemo sa problemom odlaganja ili potpunog odbijanja vakcinacije kod dece, kao i da to povećava rizik od zaraze.
Klint Istvud je tokom karijere pokazao daleko veću raznolikost nego što mu kritičari često priznaju. Preuzimao je brojne rizike kao glumac i reditelj, od snimanja vesterna, mjuzikla do akcionih filmova.
Književnici Ljiljani Habjanović Đurović uručen je Orden kneginje Olge, koji dodeljuje patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril, saopštio je PR tim spisateljice.
Nakon što su legendarni dečiji animirani filmovi poput Vini Pua i Miki Mausa dobili horor adaptacije koje su šokirale i nisu baš oduševile publiku, sada je na red došao Popaj, dobrodušni mornar koji svoju snagu duguje spanaću.
Kako bi razumeo ozbiljnost situacije i pronašao rešenja, upravni odbor Mercedesa nedavno je posetio Kinu, gde su analizirani izazovi i procenjene razvojne prednosti konkurenata.
U najnovijem izraleskom napadu na Bejrut, troje ljudi je poginulo, a 20 je povređeno. Izraleski i libanski zvaničnici trebalo bi da razgovaraju o 60-dnevnom prekidu vatre sa Hezbolahom.
Britanska oprema vredna blizu dva miliona evra prodata je kompanijama povezanim sa Rusijom, uprkos sankcijama, pokazuju podaci carine u koje je BBC imao uvid.
Komentari 5
Pogledaj komentare