Balkanci i patuljci, ostavke i istorija

Vikend koji je za nama izazvao je tektonske poremećaje nezapamćene u evropskom fudbalu, sa tri otkaza selektorima balkanskih država (a stolica se ljulja Penevu, Terimu, Hidinku, Kapelu) i nezapamćene uspehe fudbalskih „patuljaka“.

Farska ostrva (u Grčkoj) i Lihtenštajn (u Moldaviji) zabeležili su prve pobede na strani u istoriji kvalifikacija za EP, a San Marino je protiv Estonije osvojio prvi bod u istom takmičenju, tek u šezdesetom nastupu. Tačku na briljantan vikend malenih zaokružila je Malta, bodom u Bugarskoj. Od 6 najslabijih ekipa na UEFA listi bodove ovog vikenda nisu osvojili samo Andora i debitnt Gibraltar, koji ipak može smatrati solidnim postignućem „samo“ 0:4 u Nemačkoj.

Promena sistema na Evropskom prvenstvu i proširenje na 24 učesnika značajno je promenio okolnosti i izvesno uticao na seriju neobičnih rezultata u dosadašnja četiri kola kvalifikacija.

Standardni favoriti Španija, Nemačka i Holandija, koji po običaju nemilosrdno gaze kroz kvalifikacije, već su se suočili sa porazima (Holanđani čak dvaput u prva tri meča), a Slovaci, Česi, Englezi i Izraelci (uz meč manje) jedini imaju stoprocentan učinak.

Novu 2015. na čelu grupa dočekaće: Češka, Izrael, Slovačka, Poljska, Engleska, Rumunija, Austrija, Hrvatska, Danska. Teško je izračunati kvotu koju bi svih 9 pogodaka donelo.

Jedini tim iz prvog šešira koji trenutno vodi u svojoj grupi je Engleska, koja je sa 6 bodova više od prvih pratilaca već skoro obezbedila mesto u Francuskoj.

Tri tima (Danska, Češka i Hrvatska, koja je kao 14. najbolje rangirana na FIFA listi od svih lidera) su došla iz drugog šešira.

Ostalih 5 je na žrebu izvučeno iz trećeg šešira, u kojem je najbolje rangirana bila Srbija (dvadeseta), smešteni od 23. (Izrael) do 28. mesta (Poljska).

Crni petak srpskog fudbala

Starsport

Pogled na sve ovo stavlja nas u neobičnu situaciju – sa jedne strane šokantne neuspehe su beležili i najjači (Španija u Slovačkoj, Holandija na Islandu), a koliko god Srbima teško palo da priznaju to, Danska je po svakom rangiranju iznad Srbije i poraz od takvog tima ne spada u iznenađenja.

Sa druge je položaj reprezentacije oko čijeg kvaliteta nema dileme postao neodrživ. Jedan bod iz tri meča (kako god da je došlo do tog skora), uz veoma težak raspored do kraja (dva meča sa prvim nosiocem, put na noge lideru i put na najvrelije gostovanje), stavljaju pod znak pitanja mogućnost Srbije da se plasira bar u baraž.

Sistem takmičenja nam ovom prilikom ide na ruku – Danska i Portugal možda u ovom trenutku izgledaju nedostižno (mada nijedna od tih selekcija realno nije nepobediva), ali zato je Albanija na samo tri boda udaljenosti, uz mnogo slabiju gol-razliku (minus 3 od UEFA stoji, ali stoji i pobeda Srbije 3:0 u tom meču, i upravo to može igrati veliku ulogu na kraju grupe). Naš tim je bez i najmanje dileme bolji od albanskog i ima šansu da za 90 minuta fudbala u Elbasanu to i dokaže, kada opšte ludilo u Humskoj to već nije dopustilo.

Ako to reprezentacija Srbije ne može, onda joj i nije mesto na EP.

Dik Advokat je od prvog dana bio osuđen na neuspeh. Srpskom timu, u okolnostima u kojima je dočekao kvalifikacije, trebao je ozbiljan profesionalac sa autoritetom, a izbor uglednog stručnjaka iz Holandije u teoriji garantuje upravo to.

Međutim, od prvog dana bilo je jasno da je Advokat Srbiju bukvalno preuzeo da bi odradio posao. Odluka da u zemlji ne provodi ni minut više nego što je neophodno, nepojavljivanje na utakmicama u zemlji i inostranstvu gde igraju najbolji srpski igrači, slabo poznavanje alternativa za zatečenu grupu igrača ograničili su mu opcije.

Pogrešan čovek na pogrešnom mestu

Starsport

Advokat se od starta odlučio da se osloni na tri tipa igrača – malu grupu nesumnjivih zvezda (Matić, Kolarov, kapiten Ivanović), starim adutima reprezentacije (Z.Tošić, Stojković, Petrović) i igračima koje poznaje iz holandske lige (Tadić, Gudelj, Lazović, Đuričić). U odnosu na Mihajlovićeve timove jedina prava razlika su „Holanđani“ (osim i ranije standardnog Tadića) umesto Italijana.

Poslednji meč pokazao je stvari koje obično ne možemo da vidimo u vrevi koju sa sobom donosi fudbalska utakmica. Izostanak publike omogućio nam je da jasno čujemo svaki savet sa klupe i vidimo koliko ga igrači primenjuju na terenu.

Članovi tima snose veliku odgovornost za neuspeh u ovom meču. Iako je nekoliko poteza u taktičkoj postavci i izboru igrača svakako na duši Holanđanina, bilo je više nego očigledno da se jasne i logične instrukcije uopšte ne poštuju, da ekipi nedostaje volja i požrtvovanje. Od dvadesetog minuta do kraja utakmice Srbija gotovo da nije dobila nijedan 50-50 duel, gotovo nijednom nisu pokupili drugu loptu posle skoka, konstantno su kasnili pri danskim kontrama, pa ni 6 golova u Stojkovićevoj mreži ne bi bilo nezasluženo.

Ako je nedostatak koncentracije razumljiva stvar u fudbalu (i Portugalci i Danci su to pokazali tokom ovi kvalifikacija), nedostatak borbenosti se ne može opravdati, a svakako ni staviti na dušu Advokatu.

Vilijam Kvist, stub danskog tima, objasnio je svojim novinarima posle meča kako je izgledalo poluvreme. Danska je u prethodne dve godine ispuštala bodove u mnogim mečevima u kojima je protivnika potpuno nadigrala i frustracija na 0:1 bila je logična.

„Bili smo veoma frustrirani, igrali smo dobro, ali nismo mogli da damo gol. Onda smo se dogovorili da budemo jedinstveni na terenu, da damo tih dodatnih 10 posto. Nemamo pravo da se štedimo, ne igramo mi tamo za sebe, nego za Dansku“.

Na kraju, Advokat jeste morao da ode, jer se stvari nisu razvijale kako treba, ali njegova odgovornost za očajnu poziciju Srbije na tabeli grupe I je mnogo manja nego što domaći tabloidi pokušavaju da vas ubede. Ključni problem i jedina tri unapred upisana boda iz dosadašnjeg toka takmičenja bacili smo mi, navijači, mediji, država Srbija, dozvolivši onoj šačici budala, kako ih je nazvao Nemanja Matić u četvrtak, da još jednom pljune u lice svima. Igrači su za ta 3 izugbljena boda krivi još manje, oni su zapravo bili istinski heroji tog dana.

Zato je licemerno da ih sada javnost vređa.

Srbija ima četiri meseca da se sredi, pre putovanja u Portugal, gde je ostajala neporažena i kada su Portugalci bili mnogo jači nego to su sada. Da bi se to dogodilo i ovog puta potreban je pametan izbor selektora, i ozbiljan dogovr igrača da zaista daju sve od sebe, na način na koji su to odradili košarkaši posle prve faze SP u Španiji.

Naravno, sve dok je u Savezu ovo rukovodstvo, za sve dobre stvari moramo se uzdati u puku sreću i samoorganizovanje igrača. Da je dobro nije, ali opcije su veoma sužene.

Adio Pape

Starsport

Baš kao Srbija selektora je ni 24 sata posle utakmice izgubila Bosna i Hercegovina. Ako je Advokat od samog starta dočekan sa skepsom i naslonio se na nedovoljno dobre rezultate svojih prethodnika, Safet Sušić je pre samo godinu dana slavljen kao nešto najbolje što se desilo u sportu našeg zapadnog suseda. Pape je „Zmajeve“ bez baraža i dodatne nervoze doveo do Svetskog prvenstva i izgledalo je da je pitanje selektora rešeno na duže staze. Na kraju krajeva, Sušić je verovatno najbolji b-h fudbaler XX veka i zvezda sa imenom koje nešto znači i u najjačim fudbalskim zemljama kontinenta. Sa odličnim napadom, vrhunskim golmanom i sasvim solidnim veznim redom mnogi su očekivali da BiH ostavi ozbiljan trag na SP, a grupe za turnir u Brazilu i kvalifikacije za EURO 2016. ulivale su dodatni optimizam.

Međutim, ova godina nije ni malo podsećala na slavnu 2013. Kako to obično biva na Balkanu, prvo su nestali timski duh i podrška javnosti, a uzrok su bile odluke selektora Sušića pri izboru igrača i taktike. Na ovom mestu zanemarićemo verske i etničke podele, koje su u BiH nezaobilazne (a „slučaj Pandža“ ih je uvukao i u ovu priču), problema je bilo dovoljno i među onima koji su bezrezervno podržavali selekciju.

Pre osam godina odluka Ilije Petkovića da pozove sina Dušana kao zamenu na SP potpuno je razbila jedinstvo poslednjeg zajedničkog tima SCG posle briljantnih kvalifikacija, u kojima je najboja odbrana kvalifikacija na planeti (Vidić, Krstajić, Gavrančić, Dragutinović – 1 primljeni gol na 10 mečeva doneo im globalno poznati nadimak Fab 4) donela prvo mesto u grupi ispred Španije.

Dušan je pozvan kao zamena za povređenog Vučinića, što je bilo sporno i formacijski, a posebno zbog toga što se radilo o igraču koji je privodio kraju ne naročito spektakularnu karijeru (do kraja će odigrati samo još 11 utakmica u dresu ruskog kluba Saturn Ramenskoje i penzionisati se sledeće godine). Taj poziv se bez dileme može podvesti pod nepotizam, ali pravi problemi koji su doveli do nezapamćenog raspada naše selekcije su imali sasvim drugačiju prirodu.

Grupa je zaista bila grupa smrti, a Fab 4 odbrana nije se ni sastavila na turniru (Vidić bez nastupa, Dragutinović 1, Krstajić 2 utakmice i prelom ruke u 13. minutu treće), pa je tim primio 10 golova na 3 utakmice. Petković je za sopstveni nedostatak vizije i autoriteta krivicu pokušao da prebaci na javnost i medije (čuveni „ofanzivni fudbal protv Argentine“). Ipak, atmosfera je nepovratno izgubljena pre početka šampionata.

Dobro je poznato da u ovim krajevima pri selektiranju na bilo kom nivou i u bilo kojoj oblasti veze i poreklo igraju bar jednaku ulogu kao stručnost. Kada jednog dana u srpskom fudbalu prestane da važi omerta i akteri zbivanja ispričaju javnosti šta se sve zapravo dešavalo tih majskih i junskih dana (ili u bilo kojoj sličnoj situaciji) ostaćemo šokirani, bez dileme, i shvatićemo da su Petkovići bili najmanji od problema.

Tino Sven Sušić, sinovac dojučerašnjeg selektora BiH, pozvan je u tim za martovski duel sa Egiptom, a zatim se našao i na spisku za Brazil. Tino, sin bivšeg Zvezdinog igrača Seada, igra standardno za Hajduk i mogao je da bira između Belgije (odrastao tamo, igrao 9 puta za mlađe selekcije), Hrvatske i BiH, ali je insistirao da nosi dres Zmajeva. Drama u javnosti je kulminirala sa njim, ali je krenula i ranije, od Anela Hadžića, ili bilo kojeg drugog igrača koji su u prethodnom periodu bili povezivani sa Seadovom menadžerskom agencijom.

Mnogo smo isti

Starsport

Ali, bilo bi izuzetno naivno videti u nepotizmu suštinu problema bosansko-hercegovačkog fudbala. Suština njegovog problema je u potpunoj neravnoteži različitih delova tima, prouzrokovanoj sa jedne strane velikom razlikom u kvalitetu između ofanzivnih i defanzivnih igrača. Međutim, posao selektora je upravo da obezbedi tu stabilnost, a Sušić je imao sasvim dovoljno vremena – skoro punih pet godina, pristojan period za balkanske prilike.

Pozicija levog beka bila je najupadjiviji problem i tokom prethodnih ciklusa, kao i na Svetskom prvenstvu, kada su Argentinci i Nigerijci bukvalno mogli da se ušetaju u gol po toj strani. Svoju nesposobnost za posao koji obavlja Sušić je pokazao ne uspevajući da reši taj problem ni za ovaj ciklus, pa su i Kipar i Izrael baš na taj način razbili njegov tim i ostavili ga samo sa teoretskim šansama da vidi Francusku.

Problem je u velikoj meri i u jednoj osobini koju dele narodi bivše Jugoslavije, posebno ona četiri koja govore više ili manje istim jezikom. Ako ste u b-h medijima od prošle jeseni do ovog leta čitali o njihovoj reprezentaciji, mogli ste da pomislite da se radi o timu koji je po kvalitetu odmah iza Nemaca i Španaca. Nije mnogo drugačije ni ovde – od tima koji ima dva odlična beka, sjajnog zadnjeg veznog i vrlo dobrgo plejmejkera ovdašnja javnost (uključujući mnoge u medijima) pravi ekipu za napad na najmanje polufinale EP.

Kada se stigne na veliko takmičenje sve se promeni. Debakl BiH i Hrvatske u Brazilu samo je produžio ex-YU agoniju, jer su ekipe sa ovih prostora od 2000. igrale ukupno 13 puta na velikim takmičenjima, a samo dvaput prošle grupu (i ispale oba puta na sledećem koraku). Stvar još pogoršava činjenica da je grupa sa Argentinom, Nigerijom i Iranom bila prilično lagana za Sušićeve debitante na velikoj sceni, mnogo lakša od onih u kakve obično ulaze ekipe iz ovih krajeva.

Najgore oko tog debakla je što smo svi znali još posle žreba da će odluka pasti u duelu BiH sa Nigerijom, a upravo u toj utakmici su „Zmajevi“ odigrali najslabije. Stiven Keši odžao je taktičku lekciju Sušiću, što i ne treba da vas iznenadi – Pape je dovoljno pre prvenstva obznanio da ga ne zanima da gleda Nigerijce u 4 pripremna meča za SP (Meksiko, Škotska, Grčka, SAD).

Važnost dobre pripreme

Starsport

Nedostatak dobre pripreme je još jedna osobina koja se tako lepo preliva preko granica nastalih devedesetih. Za svoja četiri meseca na klupi Srbije Advokat je pokazao zapanjujuće nerazumevanje okolnosti u koje je došao. Šokantno je koliko se Holanđanin nije spremio za ono što ga čeka, s obzirom na to da se radi o treneru koji se tokom karijere suočavao sa veoma različitim kulturama, posebno u Koreji, Emiratima i Rusiji.

Već od starta njemu mnoge stvari nisu bile jasne, iako bi i površno poznavanje situacije ukazivalo na to da je stolica na koju je seo ekstremno nestabilna. Poslednji selektor koji nas je odveo na neko takmičenje napustio je funkciju usred sezone, a od tada, za ove 4 godine, imali smo 5 selektora na 45 utakmica (17-17, uz 11 remija).

Kada se Srbija iz Jerevana vratila sa teško iščupanim bodom Holanđanin je bio šokiran zbog reakcije javnosti – pobeda kod kuće i bod na strani su način za siguran prolaz kroz grupu, ako već niste Nemačka, Španija ili Holandija.

Na odjavnoj konferenciji, desetak minuta posle poraza od Danske, Advokat je najmanje 4 puta pomenuo odluku UEFA o kazni Srbiji zbog prekinutog meča sa Albanijom. On je iskreno bio ubeđen da je kazna iz Niona potpuno psihički poremetila njegove igrače. Ne razume čovek da smo mi već decenijama šokirani kada prođe utakmica posle koje nas ne kazne zbog nečega.

Nije Advokat prvi nespremni stranac u ovim krajevima. U modernom fudbalu Zdenjek Zeman važi za izuzetnog inovatora i bukvalno ima status taktičkog i motivacijskog gurua u itlaijanskom fudbalu. Njegov Kaljari je pravo čudo, kao što su nekad bili njegova Fođa, njegov Lacio, njegov Leče ili njegova Peskara. Njegovo učenje i njegovi sledbenici smatraju se u stručni krugovima najvećom nadom u preporod italijanskog fudbala, koji prolazi kroz krizu na svakom nivou.

Da bi ostvario te rezultate Zeman potpuno menja filozofiju igrača koje vodi i zato sa sobom iz kluba u klub vodi mnoge od njih. Ta promena filozofije traži od celog tima potpunu posvećenost, ona donosi odlične rezultate, ali svako posustajanje otvara prevelike rupe. U sastavu kakav je imao u leto 2008. Zeman nije mogao ni da se nada takvom pristupu, što se najbolje videlo u produžetku meča Zvezda – APOEL, kada je srpski tim imao igrača više, a izgledalo je da je na terenu mnogo više Kiprana. Zato je Zeman proteran sa Marakane posle 5 mečeva i vratio se stvaranju čuda na Apeninima.

Značaj pripreme video se i u meču Srbije i Danske. Golman srpske selekcije najavio je očekivanja od meča u nekoliko rečenica, objasnivši da su spremni na duge lopte i čvrstu igru Danaca. U poslednjih pola sata meča u petak, dok su mleli srpsku ekipu, Danci su to činili serijama kratkih pasova i ubojitim kontrama.

Gledam Dansku tri decenije, a nisam propustio nijednu njihovu utakmicu u prethodne tri godine. Nijednom za to vreme nisu igrali na duge lopte, čak ni kada jure rezultat. Poznavanje fudbala je moj posao, očekivao sam da slično rezonuju i igrači. Posle izjave jednog uglednog domaćeg trenera da njegovi igrači „ne gledaju Ligu šampiona jer ih ne zanima“ shvatio sam da možda imam prevelika očekivanja.

A da su umesto Danaca bili Farani?

Beta/AP

Ako Srbija i BiH imaju pravo da se ljute na svoje dosadašnje selektore, šta tek reći za Grčku, koja je na samom dnu svoje grupe, posle nestvarnog poraza od Farskih ostrva, u meču za koji je Italijan rekao da je tako i morao da se završi, jer su severnjaci igrali bolje i stvorili više prilika.

Bazična statistika najbolje će pokazati razmeru debakla Ranijerijeve ekipe – do septembra oni su u evropskim kvalifikacijama odigrali 30 mečeva i izgubili tri. Od septembra doživeli su 3 poraza na četiri utakmice.

Grke od mesta koje vodi u baraž deli celih 6 bodova i treba im dramatičan uspon forme da bi mogli da se nadaju u njega.

Zeman i Ranijeri su primer lošeg snalaženja stranaca na trenerskom polsu u ovom regionu. Neki drugi su zapamćeni kao neuspešni, ali statistika govori drugačije odnos pobeda i poraza Havijera Klementea na klupi Srbije (7-2) najbolji je od Santrača, a procenat poraza (12.5%) najmanji je još od Miljanićevih 9%.

Naravno. stranci u regionu mogu da budu pun pogodak. Oto Rehagel doneo je Grčkoj neverovatnu titulu prvaka Evrope, Lotar Mateus uveo Partizan u LŠ, a Valter Zenga vodio poslednji vrhunski tim Zvezde.

Primeri Mihajlovića, Peneva, Sušića, Štimca potvrđuju da domaća igračka i trenerska zvezda ne garantuje ništa dobro.

Sjaj i užas San Sira

Beta/AP

Opet, Hrvati su veliki iskorak napravili upravo na isti način. Ekipa Nika Kovača pokazala je od starta kvalifikacija, a posebno u prethodnih nedelju dana, da je napravila ogroman korak napred u odnosu na Štimčevo vreme.

Hrvati su najpre sa rezervama (dobrim delom mlađim od 21 godine) bili potpuno ravnopravni sa najjači timom Argentine, a u Milanu su potpuno dominirali protiv Italije (i dalje bez poraza od Drugog svetskog rata), i verovatno bi i pobedili da ih divljanje sopstvenih navijača nije sprečilo u tome.

Glavnu rušilačku snagu na San Siru činili su Bad Blue Boys, koji su utakmicu koristili kao protest protiv Mamića. Kompletna hrvatska javnost složna je u osudi i ogradila se od ponašanja bučne manjine (koja je ipak stotinak puta brojnija od ovdašnjih nasilnika).

Na stadionu su se, kod iste grupe, opet pojavila i ustaška obeležja. Bizarno – Hrvati su se od ustaša uglavnom distancirali upravo zbog ustupaka Italiji, a jedini poraz njihova reprezentacija od Azura je doživela upravo u doba NDH. No, što reče kolega, zar postoji razuman ekstremizam?

Hrvatskoj svakako sledi teška kazna, jer je ceo svet ispratio zbivanja u Milanu, a Italijani će svakako dati sve od sebe da ponovo od sebe naprave žrtvu, kao u Đenovi.

Da je sport na Balkanu regulisan kako treba, verovatno bismo umeli da iskoristimo svoj ogromni sportski potencijal. Sve dok se države u ovom regionu ograđuju od sporta kada nešto treba uraditi, a njeni predstavnici su prvi na dočeku osvajača medalja, sport u ovim državama biće talac društva.

Kao i do sada, svako od nas ima svoj deo posla, ukoliko mislimo da društvo postane normalno. Bez toga, propuštanje EP u Francuskoj biće najmanji u nizu problema.