EURO 2008: Šta smo naučili?

Razloga za strah bilo je dovoljno: svima je odlično poznata priča o umoru najboljih igrača, zbog kojeg favoriti podbacuju već godinama na najvećim takmičenjima. Nizak kvalitet domaćih selekcija, kako na terenu, tako i na tribinama, takođe je izazivao skepsu.

Gledali smo 31 utakmicu, među kojima smo tek poneku brzo zaboravili, a najmanje pet ih je za dugo pamćenje. Gledali smo uzbudljive ekipe iz Holandije i Rusije, srčane Hrvate i Turke, stabilne Nemce i konačno vrhunske Špance. Brzo smo se pozdravili sa braniocima titule Grcima i vicešampionima sveta iz Francuske, ekipama koje su igrom zaslužile dno na kojem ih ostavljaju osvojeni bodovi. Portugalci i Italijani otišli su kući pre nego što su mislili, a nejaki Austrijanci nisu osvojili mnogo bodova, ali su zaslužili mnogo aplauza pozitivnim pristupom.

Upoznali smo se sa nekoliko odličnih turskih igrača (Zan, 21-godišnji Turan, Balta, Šenturk, Kazim) i reprezentativaca Rusije (Žirkov, Anjukov, Biljaletdinov) Aragones je zalepio keca upravi Valensije, oslanjajući se na igrače tog tima na putu ka finalu, a Hrvati ponovo držali čas iz borbenosti u dresu svog nacionalnog tima.

Njihovi navijači zaslužuju čestitke za brojnost i odanost, uz logične osude za poršku najmračnijim detaljima iz sopstvene prošlosti. Navijači na turniru su uopšte bili prijatno iznenađenje – svi stadioni bili su rasprodati, svaki tim je imao desetine hiljada pristalica u Austriji i Švajcarskoj, a fudbal je mimo očekivanja zaista bio u centru zbivanja u obe zemlje.

Domaćini su zadovoljili, posebno Austrijanci. Iako imaju po kvalitetu nesumnjivo najslabiju ekipu na prvenstvu, iako već decenijama ne predstavljaju bitan faktor u fudbalu, veoma brzo su se uključili u festivalsku atmosferu, potpomognutu lokalnim Hrvatima i Turcima i brojnim nemačkim navijačima, koji su se spustili niz Dunav. Švajcarci su podržali svoj tim uprkos neuspešnim rezultatima, a Holanđani po tradiciji bili brojni i bučni. Novost na velikim takimčenjima je veliki broj Rusa, koji su sve do polufinala bili uz svoj tim u Insbruku, Salcburgu, Bazelu i Beču.

Najmračniju stranu prvenstva ponovo su predstavljale sudije, čiji je nastup oscilirao između solidnog i katastrofalnog, od samog početka, do završne priredbe, u kojoj je Rosetijeva totalna nedoslednost izluđivala Nemce svih 95 minuta igre. Sve veći uticaj na zbivanja na terenu, uz sve bahatije ponašanje potpomognuto totalnom zaštićenošću, čine „delioce pravde“ najvećim problemom savremenog fudbala. Slepilo ljudi koji odlučuju (Mišel Platini je na polovini turnira ocenio suđenje kao veoma dobro, iako su arbitri direktno iskrojili ne manje od pet rezultata do tog trenutka) dodatno pojačava teškoće sa sudijama, koje su zaštitni znak najlepše igre u XXI veku.

Švajcarska

Pre početka prvenstva Švajcarska je smatrana mnogo ozibljnijim od dva domaćina. Na kraju Švajcarci su de facto imali više bodova, ali sigurno neće biti zadovoljni postignutim. U grupi kakvu su imali, Švajcarci su opravdano očekivali drugo mesto, jer Česi i Turci zaista nemaju ekipe kojih se treba posebno plašiti. Okolnosti su značajno uticale na to da Jakob Kun kraj sedmogodišnjeg perioda na čelu državnog tima okonča prilično neuspešno.

U prvoj utakmici Švajcarska je nadigrala Češku i propustila mnogo prilika, pre nego što je Sverkoš iz prvog ozbiljnog pokušaja pogodio Benaljovu mrežu. Nesreća ne ide sama – pred samo poluvreme ključni napadač Aleksander Fraj doživljava tešku povredu i završava prvenstvo. U drugom kolu Bazel je ličio na Kalkutu u doba monsuna, a po nemogućim uslovima domaći tim je stekao prednost, propustio da je umnogostručio i onda ispustio. U uzbudljivom finišu Švajcarci su ređali šanse, a Turci iz odbitka stigli do pobede u 89. minutu i prvog u nizu dramatičnih preokreta. Švajcarci su tako prvi ostali bez izgleda za prolazak u drugu fazu, pa je treći meč bio revijalni. Sada su portugalski rezervisti promašivali šanse, pogađali prečke i stative, a onda je u poslednjih 20 minuta švajcarski tim postigao dva gola i izborio pobedu. Jedini strelac za Helvete i prijatelje bio je Hakan Jakin, veteran čiji je brat Murat bio član slavne ekipe iz SAD ’94.

Podbacili su mnogi igrači od kojih se očekivalo da zablistaju, kao Barneta, Behrami i golman Benaljo.Međutim, Kebi je za sedam godina sproveo nameru – drastično je podmladio tim, koji ima niz igrača mlađih od 23 godine, pred kojima su brojna velika takmičenja. Švajcarska je učestvovala na tri uzastopna i na pet od poslednjih osam šampionata Evrope ili sveta, što ih čvrsto postavlja u gornji dom evropskog fudbala.

Češka

Češki tim je kroz kvalifikacije pokazao izueztnu čvrstinu u odbrani, i upravo ih je odbrana odvela na korak od plasmana u drugu fazu. Poslednjih 15 minuta koje su proveli na ovom takmičenju dugo će se prepričavati – dva gola prednosti u meču, u kojem im remi donose penale, sa jednim od najboljih golmana na svetu. Međutim, onda se dogodilo drugo tursko čudo, potpomognuto najlošijom intervencijom pomenutog Petra Čeha u poslednjih pet godina, i tim Karola Briknera otišao je kući posle devet dana na prvenstvu.

Ni pre toga Česi nikog nisu impresionirali: provukli su se pored Švajcarske zahvaljujući briljantnim odbranama Čeha i jednoj lošoj intervenciji odbrane rivala, koja je Sverkošu omogućila da postigne prvi gol na turniru; zatim su pružili slabašan otpor Portugalu. Sudbina češkog tima zacrtaa je pre prvenstva – Nedved je odbio da se vrati iz penzije, Rosicki je ozbiljno povređen, pa je kreativnost sasvim nedostajala.

Uz to, nekada opasni u napadu, ovog puta Česi su se mučili pred golom protivnika, bez vrhunskog strelce. Pred ekipom je potpuno podmlađivanje, prvi put pod vođstvom stranog trenera (ako Slovake ne računamo kao strance).

Portugal

Mnogo obećanja na početku, laka grupa i prerano ispadanje kao posledica nemoći u četvrtfinalnom duelu sa Nemcima. Luis Felipe Skolari iz turnira u tgurnir ide unazad – bio je prvak sveta 2002, vicešampion Evrope dve godine kasnije, pa polufinalista u Nemačkoj. Isti rival i umalo isti rezultat završili su portugalsko učešće i ove godine. U prva dva meča Portugalci se nisu ni oznojili, a stigli su do šest bodova. Jednostavno, ogromna prednost u kvalitetu i niz vrhunskih individualaca bili su sasvim dovoljni za Čehe i Turke.

Skolari je iskoristio brzi plasman u četvrtfinale da raspuca rezerve, ali su oni umesto švajcarske mreže pogađali stative i prečke i izgubili poslednji meč prve faze. To ništa nije promenilo, Portugal je ostao prvi u grupi, ali su loše vesti stigle iz Klagenfurta – pobeda Hrvatske nad Nemačkom nateraće Skolarijev tim da već u četvrtfinalu igra meč planiran za rundu kasnije, sa jedinim realnim rivalom u mnogo slabijoj prvoj polovini žreba.

Kada je bilo najvažnije, Nemci su bili na visini zadatka, a Portugal je pokazao sve mane. Prethodni vicešampioni Evrope pokazali su još u kvalifikacijama da teško pobeđuju iole ozbiljne rivale (0-5-1 sa Srbijom, Poljskom i Finskom). Protiv Nemaca njihovu igru vodio je Simao Sabrosa, kojem je Skolari dao prednost u odnosu na Ronalda i Deka. To mu se obilo o glavu, jer plejmejker Benfike nije uspeo da probije odbranu, što ga je frustriralo i teralo na seriju prebrzih i beznadežno nepreciznih šuteva. Kristijano je, kao i prečesto u ključnim mečevima, bio u drugom planu, a ispostavilo se da su golove postigli napadači Nuno Gomeš i Helder Postiga.

Jedan vrhunski napadač potpuno bi promenio sistem igre portugalskog tima i popeo ga na novi nivo, ali u ovom trenutku ta selekcija nema pravu opciju. Ono što je uništilo portugalske nade je katastrofalna odbrana prilikom prekida – kad god su poželeli, Nemci su opasno ugrožavali Rikarda.

Pre meča Skolari je rekao da se boji prekida, a upravo je tako njegov tim primio dva ključna gola. To govori o tome da trener nije dobro pripremio ekipu, a upravo je novi Čelsijev menadžer bio prvi na udaru kritike posle ispadanja. Još jedan novi član Čelsija značajnije je od Balaka doprineo nemačkoj pobedi – sva tri gola išla su direktno kroz Bosingvu, kod prvog je Podolski prošao pored njega bez teškoća, a kod druga dva pravio je faulove bez potrebe. Dobra stvar za Portugal je mladost velikog broja bitnih igrača. Loša su problemi na svom i ispred protivničkog gola.

Turska

Došli su tiho i zaprepastili svet. Turski tim dokazao je da snaga volje ume da nadoknadi tehničke i taktičke nedostatke, napravio tri šokantna preokreta u samom finišu i ostvario najveći uspeh od kada se takmiči na šampionatima Evrope. Došli su kao autsajderi, imali najteži raspored u grupi A i počeli takmičenje porazom u prvom meču uz 0:1 na poluvremenu drugog.

Tada, na bazelskoj provali oblaka, počeo je veliki uspon jednog raznolikog tima, koji je u kvalifikacionom trijumfu u Grčkoj (4:1) pokazao da je sposoban za velike stvari. Kada je Arda Turan u 90. minutu meča sa Švajcarskom šokirao domaćine i izbacio ih, pred Turcima je i dalje bio težak zadatak. Protiv Čeha trebala im je pobeda, a ni 0:2 u 75. minutu ih nije pokolebalo – Altintop je delio asistencije, Nihat je prihvatio Čehov poklon, odmah zatim dodao briljantni udarac i poslao rivale kući. Protiv Hrvata, ekipe slične po fanatizmu, ali kvalitetnije igrački, primili su gol u 119. minutu, i uprkos tome se vratili i izborili penale. Sa bele tačke iskoristili su ogromnu psihičku prednost i nepogrešivo se plasirali u polufinale, gde su ih čekali Nemci.

Bez četiri suspendovana i pet povređenih igrača, sa statusom potpunog autsajdera, uspeli su da povedu, nadigrali rivala u prvom poluvremenu i čak izjednačili u 86. minutu. Ipak, ovog puta protivnik je bio bolji – Filip Lam je u 90. minutu fintom na zemlju bacio Kazima Kazima, predao loptu, otrčao da je primi i zakuca u mrežu. Tada su Turci pokazali i mračnu stranu, nisu umeli da izgube sa osmehom na licu, a Kazim je čak zamerio Lamu što nije izbacio loptu kada je on pao.

I pre toga turski fudbaleri, navijači i funkcioneri ponašali su se u neskladu sa normama pristojnosti, a vrhunac je priredio Volkan Demirel. Ne samo da je bez razloga gurnuo Jana Kolera pri vođstvu svog tima u nadoknadi vremena, nego je odbio da zbog crvenog kartona ode u svlačionicu. Ostanak na klupi tokom preostalih stotinak sekundi koštao ga je dodatnog meča suspenzije, što se možda i osvetilo, jer je Ruštu bio direktni krivac za Kloseov gol u polufinalu. Bez obzira na sve, Turci moraju biti ponosni na svoj tim, jer je u Austriji i Švajcarskoj postigao mnogo više od očekivanog.

Austrija

Ne dešava se često da ekipa koja u grupi osvoji samo jedan bod (a i taj na veoma sporan način) dobije epitet prijatnog iznenađenja, ali su austrijski fudbaleri to u potpunosti zaslužili. Tim koji dve godine u prijateljskim utakmicama nije pobedio nikoga, i čak doživeo poniženje da domaći navijači pišu peticiju protiv učešća na šampionatu, odigrao je hrabro, nadigrao dva rivala i neočekivano došao u situaciju da se bori za četvrtfinale.

Nisu uspeli u tome, nije ni bilo realno da uspeju, ali će za austrijske navijače EP 2008 ostai u lepom sećanju. Iako već godinama važe za jednu od slabijih odbrana na kontinentu, primili su samo tri gola, od toga jedan iz penala, jedan krajnje neregularan i jedan neodbranjivim udarcem Mihaela Balaka. Problem je bio na drugoj strani, ne u stvaranju prilika, naprotiv – bilo ih je mnogo, nego u njihovom korišćenju. Tri zicera protiv Hrvata, četiri protiv Poljaka, ali je jedini gol Austrija postigla iz krajnje sumnjivog penala u 93. minutu meča sa Poljskom.

Ne zvuči prijatno podatak da je jedini strelac na turniru čovek na isteku četvrte decenije života (Ivica Vastić), a bizaran je podatak da je Kristof Lajtgeb, startni vezni igrač Hikersbergerovog tima, jedini učesnik EP kojeg nije uzeo nijedan učesnik Fantasy igre na našem sajtu. Najbolji utisak ostavio je Umit Korkmaz, momak turskog porekla koji je na levom krilu odigrao odlično.

Poljska

Poljaci su na Evropsko prvenstvo otišli zahvaljujući lošem učinku rivala u grupi, mnogo više nego zbog sopstvene fantastične igre. Pobeda nad Portugalom, još pre dve godine, bila je njihov najsvetliji trenutak u ovom ciklusu, a razloga da se raduju bilo čemu sa takmičenja u Autriji jednostavno nema. Benhakerovu ekipu mučile su povrede, a izostanak Blaščikovskog bio je veliki problem, koji nije rešen.

Protiv Nemaca igrali su zastrašujuće naivno, dozvolivši rivalima da im prolaze i po bokovima i kroz sredinu, pa je Artur Boruc bio kao glineni golub. Ništa bolje nije izgledao početak meča sa Austrijom, kada je golman Seltika potvrdio svetsku klasu zaustavivši rivale u četiri čiste situacije. U tom meču Poljska je nekako povela golom iz ofsajda očiglednog svima osim engleskoj sudijskoj trojci, ali je i posle toga igrala preplašeno, za šta je kažnjena prestrogim penalom u sudijskoj nadoknadi.

Da je ostalo 1:0, Poljska bi imala realne izglede da eventualnom pobedom nad Hrvatskom prođe dalje, ali im je remi ostavio samo teoretske šanse. Benhaker je potvrdio da više nije u stanju da radi posao na vrhunski način, predao se i ostavio Smolareka na klupi. Hrvati su to iskoristili, nadigrali i pobedili rivala, iako su igrali sa rezervnom postavom. Iako su igrali na tri od poslednja četiri velika takmičenja, Poljaci su još jednom potvrdili da su daleko od vrhunskog tima.

Hrvatska

Hrvatska je sa prvenstva otišla neporažena, kao pobednik grupe i primivši gol na ulasku u 122. minut četvrtfinala. Pobedom nad Nemačkom privukli su pažnju evropske javnosti, a činjenica da su prvi na prvenstvu stigli do devet bodova u grupi samo im je pospešila ionako odličan imidž. Svi mediji isticali su činjenicu da se radi o veoma mladom timu, čiji igrači nisu evropske zvezde i ne igraju u velikim klubovima, ali kao celina funkcionišu izvanredno.

U savremenom fudbalu verovatno ne postoji bolji primer „ostavljanja srca na terenu“™, „davanja 120 posto mogućnosti za tim“™ i posebno „ponosa u dresu sa državnim grbom“™, a ekipa zaista ispunjava zavet svojih navijača (brojnijih čak i od Turaka i Nemaca), jer svaku utakmicu doživljava kao „boj za narod svoj“. U takvoj ekipi daleko najveća zvezda je selektor. Slaven Bilić i fizički i ponašanjem i sklonostima predstavlja potpuno osveženje na evropskoj fudbalskoj sceni, istovremeno privlačeći pažnju i poštovanje muške i divljenje ženske populacije koja prati fudbal.

Bilić je taktičku zrelost pokazao u meču sa Nemcima, kada je zgusnutim veznim redom i posebno utrajanjem nemačkih bočnih igrača zaustavio najjače oružje rivala. U ostalim mečevima osnovna funkcija hrvatske klupe bila je motivatorska, što nije teško, s obzirom da veći deo stručnog štaba čine heroji iz Francuske ’98.

Na prvi pogled Hrvatska iza sebe ima izvanredno prvenstvo. Na drugi, vide se i loše strane. Osim meča sa Nemačkom, Hrvati su jedva postigli tri gola, u tri meča sa ne baš fascinantnim rivalima – Poljska i Austrija spadaju bez sumnje u tri najslabija tima na prvenstvu, a jedini vrhunski kvalitet Turske je upravo fanatizam u nacionalnom dresu. Prvi od tih golova postignut je iz poklonjenog penala (nije ga poklonio sudija, već Aufhauzer nije imao nikakvog razloga da ruši Olića), još dva su direktni pokloni rivala (Jansen i Ruštu), a jedan isključivo plod velike sreće (Olićev gol Nemcima).

Hrvati igrom nisu fascinirali, naprotiv, igrali su veoma defanzivno, a u svim mečevima osim protiv Nemaca imali su mnogo sreće sa nepreciznim rivalima. Tehnički izuzetno nadaren vezni red (Modrić, Kranjčar, Rakitić) teško je probijao odbrane nejakih protivnika, možda i zato što su svi pomenuti igrači imali neočekivano mnogo defanzivnih zadataka. Fascinirao je Danijel Pranjić, koji je toliko dobro probijao po levoj strani, da se nije osetila očekivana neravnoteža sa desnom stranom, gde je odlični tandem Srna - Ćorluka.

Hrvatski tim igrao je na šest od prethodnih sedam velikih takmičenja, a prvi prolazak kroz grupu posle deset godina nagoveštaj je lepe budućnosti. Najveći izazov pred „Vatrenima“ je zamena ključnog defanzivnog trougla Šimunić – Kovač – Kovač, koji je okončao reprezentativnu karijeru. U ostalim linijama naši zapadni susedi nemaju razloga za zebnju, i treba očekivati da će i dalje biti stalni učesnici šampionata Evrope i sveta. Zbog toga oni mogu poslužiti kao uzor srpskom nacionalnom timu, bilo da je u pitanju pristup igrača, odanost navijača, korektnost i načelnu podršku medija ili ponašanje selektora. A upravo je Bilić pružio najveću podršku kolegi Đukiću, pozivajući javnost Srbije da ima strpljenja i poverenja u njega. Čovek koji je je na tragično ispadanje svog tima reagovao rečenicom „Ali jeste li videli kakav je gol zabio frajer?“ zaslužio je da mu se savet posluša.

Nemačka

Klinsijev tim iz 2006. šokirao je svet ultraofanzivnim pristupom, kojim su Nemci zaradili simpatije mnogih. Njegov asistent Joakim Lev nije mogao da ponovi takvu koncepciju sa ekipom koju je imao. Stvar je krajnje jednostavna: napadači koji su Nemačku vukli ka polufinalu Svetskog prvenstva na Evropskom uopšte nisu radili. Ako zanemarimo Podolskog, kojeg je Lev koristio na levom krilu, napadačka četvorka Klose-Gomes-Kuranji-Nuvil postigla je samo dva gola uz dve asistencije (sve Klose) za 787 minuta na terenu. Isti skor ostvario je Bastijan Švajnštajger za 320 minuta igre.

Nemci su iskoristili veliku prednost koju im je dao raspored – lagana grupa, ne naročito teško ukrštanje u drugoj fazi i praktično otvoren put do finala, za koji im je trebao trijumf nad samo jednim rivalom vrhunske klase. Kada je bilo najbitnije odigrali su najbolji meč i nadigrali Portugal, protiv Turaka su iskoristili prednost u klasi, a protiv Španaca bukvalno su ostali bez gasa.

Nemci imaju ofanzivne vezne igrače koji po kvalitetu mogu da se nose sa Portugalom i Holandijom (Švajnštajger, Balak, Hiclsperger i Podolski) i solidne defanzivne vezne, ali u ostalim linijama je ozbiljno škripalo. Mecelder i Lam su veoma dobri u ofanzivnim akcijama (Lam u igri, Mecelder kod prekida), ali u primarnoj funkciji su preslabi za nivo finala EP. Jens Leman je u poznim godinama, ali nikada nije ni bio čovek na koga biste smeli da se oslonite – možda će odbraniti nemoguće, ali je uvek sklon kiksevima. Na ovom prvenstvu savladan je sedam puta, zaista malo, ako se ima u vidu podatak da je bio potpuno izložen i odbranio čak 29 udaraca.

Šesto finale EP u istoriji (uz sedam na svetskim prvenstvima), poraz kao u svakom parnom do sada, od 2002. tri puta u polufinalima velikih takmičenja, a navodno im je fudbal u krizi. Jedini su od četiri evropska tima iz finala Svetskog prvenstva 2006. stigli među četiri najbolja i ove godine. Već 12 godina nisu ništa osvojili, pa možda Linekerovu legendarnu izjavu treba preformulisati, ali u svakom slučaju, Nemci će uvek biti blizu vrha.

Rumunija

Kada vas žreb ubaci u grupu sa tri velikana, nemate mnogo izbora – morate da krenete hrabro, u susret verovatnoj propasti i sa nadom u veliki trijumf. Upravo je hrabrost najviše nedostajala rumunskom timu, prvom koji je u ovom veku stigao na veliko takmičenje. Oni su u poslednjem kolu držali sudbinu u svojim rukama, ali nisu uspeli da izbore neophodnu pobedu, pa su se sa dva boda vratili kući.

Već u prvom meču bila je očigledna Picurkina zamisao: ostati neporažen, a sve preko toga je čist dobitak. Sa jalovom francuskom ekipom bod čak i nije bio pod ozbiljnim znakom pitanja, ali je ta utakmica opravdano proglašena najslabijom na prvenstvu. Utisak je da su Rumuni tada propustili priliku da naprave istinski šok i steknu priličnu dozu kontrole nad grupom. Protiv Italijana oni su igrali i bolje i hrabrije, poveli, primili gol, a Mutuov promašaj sa bele tačke možde je i odlučio rasplet u grupi. Treba pomenuti da je Italiji na 0:0 poništen čist gol.

Uprkos samo bodu, rumunski tim mogao je pobedom nad nezainteresovanom Holandijom da obezbedi četvrtfinale i kući pošalje oba učesnika finala Svetskog prvenstva. U tom meču van Basten je izveo rezervni sastav, što će na duže staze da mu se osveti, ali je i takva ekipa bila dovoljna za laganu pobedu. Rumunima je ponovo nedostajala hrabrost i morali su kući, dok je dalje otišao neuverljivi italijanski tim. Rival Srbije u kvalifikacionoj grupi biće veoma ozbiljna prepreka u Bukureštu, ali bi pred publikom u Beogradu morao biti pobediv.

Francuska

Doba francuske fudbalske moći odavno su prošla. Drugi put u poslednja četiri turnira selekcija koja je na prelazu vekova istovremeno držala titulu prvaka Evrope i sveta završava na dnu grupe, sa samo jednim bodom. Baš kao i u Koreji pre šest godina francuski tim izgledao je beskrvno, jalovo i lagano je nadigran u dva meča. Prva utakmica sa Rumunima podsetila je na dramatične dane iz Engleske ’96, kada je talentovana francuska ekipa mogla da drži loptu po ceo dan, ali nije umela pošteno da je šutne ka golu rivala. Devedeset minuta prividne nadmoći nije donelo nijednu stoprocentnu priliku.

Drugo kolo izložilo je francuski tim istinskom debaklu. Holanđani su poveli, pa se branili, Francuska je odigrala jedinih 20 minuta dobrog fudbala pre i posle poluvremena, a onda je van Basten na teren poslao Robena i van Persija i razlika je bila nepremostiva (ovog puta su bar postigli jedan gol). Pitanje je kako bi izgledalo treće kolo da se Riberi nije povredio na početku meča, ali je paket penal+isključenje de facto okončao meč pre isteka pola sata. Od kada je isti rival pobeđen u finalu EP 2000. godine Francuska je odigrala samo jedan vrhunski meč – sa Brazilom na SP 2006.

Problemi za francuski tim na ovom turniru kretali su od Domeneka, koji je loše selektirao igrače (Gomi umesto Trezegea!?), loše sastavljao tim (bez Anrija i Evre u prvom kolu, Abidal u srcu odbrane u trećem), nije pogađao izmene. Ni sastav kojim raspolaže nije ni blizu onog od pre deset godina: Benzema je premlad, Anrijevo vreme je prošlo, isto važi za Tirama, Vijeru i Makelelea. Činjenica je da Francuska više nema mnogo igrača svetske klase. To nikako ne znači a je pred selekcijom lak posao u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.

Holandija

Holandski tim doneo je šampionatu Evrope glamur i atraktivnost u prvoj fazi, ali je pao kao žrtva rasporeda. Brutalni žreb postavio je tri supersile u istu grupu, a zatim ukrstio tu grupu sa onom u kojoj su još dva izvanredna tima. Najsuroviji je bio prema Holanđanima, koji su dva ključna meča za ovaj šampionat igrali u prva dva kola. Marko van Basten je morao da tempira formu za treći dan prvenstva, kada je njegov tim igrao sa Italijom.

Učinio je to savršeno, Holanđani su održali predavanje iz modernog fudbala i pregazili „Azure“, a četiri dana kasnije to su učinili i sa Francuzima. U te dve utakmice oni su pokazali sve najbolje što fudbal može pružiti, dali sedam i primili jedan gol u duelima sa finalistima Svetskog prvenstva. Van der Sar je nadoknađivao nedostatke odbrane, Rud van Nistelroj je izgledao nesebičnije nego ikad, a po bokovima je stizala pretnja ko god da se nalazio na tim pozicijama. Kada su u trećem kolu priliku dobile rezerve razlike nije bilo, Rumuni su jednako lako pobeđeni. Problem je bio u tome što je forma holandskog tima lagano opadala, dok je ruska ekipa igrala sve bolje.

Duel dva najatraktivnija tima na prvenstvu potrajao je 120 minuta, a u njima Holanđani su bili u podređenoj ulozi gotovo sve vreme. Aršavin je umeo da pronađe sve do tada pokrivane rupe u holandskoj odbrani i uveo Ruse u prvo polufinale od raspada SSSR-a. Holandski tim je šesti put u nizu igrao četvrtfinala Evropskih prvenstava i prvi put od 1996. izgubio u toj fazi. Jedan od nacionalnih timova koji su konstantno u svetskom vrhu nema mnogo razloga za brigu, jer ima sjajne fudbalere koji će u narednom periodu ponovo konkurisati za najviši plasman.

Italija

Loše su počeli i loše završili prvenstvo. Predvođena neiskusnim Robertom Donadonijem Italija se neočekivano mučila u kvalifikacijama, uz srećan rasplet probila se kroz grupu, ali dalje od četvrtfinala nije mogla. Problemi sa kojima se suočila Francuska mogu se prepisati na italijanski tim. Nekoliko kontroverznih odluka selektora značajno je uticalo da ekipa bude oslabljena.

U prvom meču Donadoni se opredelio za ojačanu sredinu sa Gatuzom i Ambrozinijem oko Pirla, računajući na njihovu uigranost iz Milana. Zanemario je jednu sitnicu – ta trojka u crveno-crnom dresu nije učinila ništa ove sezone, a klub im je podbacio na svim frontovima. Upravo tako je izgledao meč Italije sa Holandijom: posle prvog gola koji je izazvao dosta kontroverzi narandžasti su potpuno dominirali. Činjenica da je italijanski tim primio dva gola iz kontranapada od gola do gola zvuči neverovatno, jer je sastavljen od igrača koji kao petlići uče da prave profesionalne faulove. Druga utakmica donela je nešto bolju igru Italijana, ali su se i u tom meču mučili sa ne mnogo jakim rumunskim timom. Toniju je u prvom poluvremenu poništen gol, pa je do boda Italija stigla tek pošto je Panuči izjednačio, a Bufon u finišu odbranio penal bivšem klupskom drugu Mutuu.

Ispostavilo se da je to bio ključni detalj u grupi, jer je raspored rezultata omogućio Italijanima da u slučaju bilo kog rumunskog poraza u poslednjem kolu remijem dođu do četvrtfinala. Rumuni su izgubili od Holandije, a Italijani neočekivano lako savladali Francusku. Toj pobedi doprinela je povreda Riberija, a još više crveni karton koji je Abidal zaradio praveći penal. U četvrtfinalu Italijani su se suprotstavili razigranom španskom timu. Španci su bili bolji tim tokom celog meča, ali je italijanski tim ipak stigao do produžetaka, a zatim i penala. Iako je Điđi Bufon odbranio penal Guise, loši udarci De Rosija i Di Napolija okončali su snove Italijana o polufinalu.

Još pre nego što su Azuri uspeli da prođu grupu, mnogi su verovali da će se „nekako provući, kako to uvek učine“. Istina je malo drugačija: od 1990. do ovog šampionata nije se dogodilo da Italija igra dva uzastopna četvrtfinala velikih takmičenja. Zapravo, na sedam takmičenja između 1990. i 2006. Azuri su među osam najboljih bili samo na SP 1994. i EP 2000. godine, izgubivši oba puta finala (penalima i zlatnim golom). Italija je, međutim, pravi šampion četvrtfinalnih mečeva – u istoriji je 10 puta igrala u toj fazi na šampionatima Evrope i sveta, prošla je 8 puta, a oba neuspeha doživela je posle penala (na SP 1998. ispala od Francuske). Na to treba dodati još tri plasmana u prva četiri izborena kroz grupe.

Grčka

Pre četiri godine šokirali su svet osvajanjem prvenstva Evrope, a posle neuspeha u kvalifikacijama za šampionat sveta, veoma brzo su obezbedili plasman na ovo takmičenje, sa samo jednim porazom i ispred polufinalista iz Turske. U Salcburgu oni su dodali još tri poraza i kao najslabiji tim na šampionatu otišli u zaborav. Sumnjam da je iko zažalio – Rehagel je pokušao da i ovog puta ponovi recept iz Portugala, sa čvrstom odbranom i gušenjem igre, uz povremene kontre i korišćenje prekida. Na ovom šampionatu to im je donelo samo jedan gol.

Titulu 2004. donela je jednostavna taktika – četiri defanzivca plus dva zadnja vezna direktno ispred njih; jedan napadač koji odvlači dva protivnička igrača i dva vezna koji ometaju akcije rivalskog srednjeg reda; najvažnije: Teo Zagorakis, koji je igrao ispred zadnjih veznih, prateći tok akcije protivnika, kao neka vrsta prednjeg libera.

Ovog puta taktika je potrajala samo sat vremena, a zatim se srušila. Niti je Nikopolidis branio kao 2004, niti je Haristeas davao golove, niti je Zagorakis bio tu. A ni Atina neće ugostiti olimpijce ovog leta. Kažu da to nije važno. Možda i nije...

Švedska

Lars Lagerbek učinio je sve što je mogao. Doveo je svoj tim na šampionat kroz veoma tešku grupu, sigurno najtežu u kvalifikacijama. Ubedio je Henrika Larsona da ponovo obuče žuti dres. Pomirio se sa Zlatanom. Ništa od toga nije bilo dovoljno – Švedska se od takmičenja oprostila u prvoj fazi, uz igru koja je malo koga fascinirala. U sistemu takmičenja koji se sastoji iz tri meča u grupi ne dešava se često da u drugu fazu ne prođe tim koji dobije prvi meč, najčešće samo jednom timu na šampionatu. Ovog puta su osim Čeha to „uspeli“ i Šveđani, tim koji je izložio svog golmana pravoj kanonadi – 24 udarca u okvir gola na samo tri meča.

U prvom meču oni su ostvarili trijumf nad Grčkom posle sasvim negledljivog meča u kojem su se dve ekipe nadmetale u međusobnom gušenju, sve dok žuti nisu iskoristili dva pojedinca svetske klase, čiji je dupli pâs rezultirao spektakularnim golom. Drugi je uguran u grčku mrežu odmah zatim i Švedsku su svi videli u četvrtfinalu. U meču sa Španijom Šveđane je od velikog boda delio samo jedan minut. Igrala se nadoknada, kada je Vilja posle kontre doneo pobedu, koja je Furiji obezbedila drugu fazu, a Šveđane ostavila u poziciji da im se pridruže remijem sa Rusima. Ruku na srce, golu je prethodio čist faul nad Rusenbergom, ali su Španci tokom celog meča potpuno dominirali.

Protiv Rusa švedski tim se potpuno raspao i nijednog trenutka nije izgledao doraslo situaciji. Očigledno prestara ekipa nije mogla da se juri sa dva brza rivala u grupi, Isakson nije imao dovoljno utakmica, Ibrahimović je bio poluspreman, Larson više nije velemajstor kakvog znamo, a Kim Ćelstrem je iz nekog razloga potpuno zapostavljen da bi šansa bila pružena nekorisnom Danijelu Andersonu. Sledi potpuna smena generacija, a pitanje je kako će se snaći tim koji nije propustio ozbiljno takmičenje u ovom veku.

Španija

Posle pune 44 godine španski tim uspeo je u velikoj misiji: umesto večitih gubitnika postali su šampioni Evrope. Prošli su kroz takmičenje bez ijedne greške, koristeći svoje prednosti, mane protivnika i olakšavajuće okolnosti, kada god bi se pojavile. Najviše puta su šutirali na gol (117), najviše puta su postigli gol (12), imali su najviše tačnih pasova (3415). Vezni red Crvene furije vladao je u svakoj utakmici, ne dozvolivši da se slabiji deo tima (odbrana plus Kaslijas kod centaršuteva) uopšte pojavi na nišanu rivala.

Ni u jednoj bitnoj utakmici nisu bili u zaostatku (gubili jedino u meču bez ikakvog značaja sa Grčkom), što im je sa jedne strane dizalo samopouzdanje, a sa druge davalo im priliku da koriste svoja najjača oružja – kontranapad i totalnu kontrolu igre. U grupi su još i primali po gol na svakom meču, u eliminacijama su ostali nesavladani. Svakog rivala pobedili su njegovim oružjem: Italijane su ugušili i psihološki slomili na penalima, Rusima u potpunosti isključili pâs igru i sprečili ih da trče, a Nemce u finišu oterali na protivničku polovinu. Činjenica da im nijedan rival u šest mečeva nije ozbiljno pripretio (3 primljena gola i samo 9 Kasiljasovih odbrana – Čeh ih je imao duplo više na tri meča, Leman čak 29) govori mnogo o kvalitetu koji su Španci pokazali.

Suština španske dominacije je u fenomenalnom zidu od zadnjih veznih igrača, koji su činili Šavi Ernandes, Andres Inijesta i Markos Sena. UEFA i Gazeta su među njima izabrali različite za najbolje igrače turnira (Šavi u izboru UEFA, Sena kod Italijana), a ja se opredeljujem za onog preostalog (Inijestu), jer smatram da je najkompletnije spojio igru u oba smera i bio najkonstantniji u formi.

Ispred njih igrali su Silva i Fabregas, pa Vilja, Tores i Guisa, svi savršeno korisni u svojim ulogama. Držanje Arsenalovog plejmejkera na klupi (246 minuta od 480, koliko je u takmičarskim mečevima igrala Španija) bilo je jedna od velikih kontroverzi, ali je njegov doprinos u dva meča sa Rusijom bio ključan (gol i tri asistencije za manje od 90 minuta).

Španci su tim koji ima kontinuitet učešća na velikim takmičenjima (od 1978. propustili samo jedno od 16 velikih takmičenja – EP 1978. godine). Sada, kada su naučili kako da prođu do samog kraja, imaju priliku da postignu kontinuitet plasmana u samu završnicu. Sa mladim timom kakav imaju (pet startera ispod 25 godina, Santi Kasorla takođe, a Kasiljas kao golman ima 27), pred njima bi mogla da bude uspešna decenija.

Rusija

Počeli su bez Aršavina, sa promašajima, žestoko potučeni od Španije. Završili su sa Aršavinom, nemoćni, totalno dotučeni od Španije. Između dva teška poraza Rusi su ne samo ostvarili tri pobede, već su bili i najprijatnije iznenađenje turnira. Dokazali su nekoliko stvari:

1. puna forma daje veliku prednost nad rivalima kojima je sezona na kraju.
2. jaka liga i uloženi novac obavezno vraćaju rezultate.
3. kompaktan tim, koji nastupa u istoj ligi, predstavlja bitan faktor.
4. Hidink je čudotvorac, i konačno
5. Ni Hidink nije svemoćan i još od 80-ih ne ume da provede ekipu kroz polufinale.
6. Ako dozvolite rivalima 43 udarca u okvir gola na 5 mečeva (Španija 12 na 6, Turska 22 na 5), pre ili kasnije ćete popustiti.

O kvalitetu Aršavina i Akinfejeva nije bilo nikakvih dilema, a Pavljučenko je pokazao da ume da uđe u mnogo prilika, ali ih mnogo i promašuje. Otkriće turnira bio je Žirkov, sjajni levi bek, dobar je bio i Anjukov na suprotnom boku, odbrana se posle uvodne blamaže odlično transformisala, a vezni red (Semak, Semšov, Biljaletdinov, Žirkov, Zirjanov, Torbinski) fantastično se kretao, delio loptei vršio veliki pritisak na rivala. Protiv Grčke pobedili su lako, protiv Šveđana dokazali da mogu da dobijaju bitne mečeve i to na fascinantan način. Utakmica sa Holandijom po mnogima je najbolji meč na prvenstvu, a taktičko znanje Gusa Hidinka totalno je poništilo sav trud njegovih zemljaka.

U polufinalu su Rusi, do tada ljubimci većeg dela Evrope, samo dokazali da su pravi slovenski tim, koji psihički padne čim primi gol. U drugom poluvremenu imali su više neiznuđenih grešaka nego u prethodna četiri i po meča zajedno. Uprkos tome, cena igrača je umnogostrulena, perspektiva tima odlična, a kada mu se pridruži povređeni Pogrebnjak, biće to ozbiljni kandidat za završnu fazu sledećeg svetskog šampionata. Sada kada su prekinuli baksuznu seriju od šest ispadanja u prvoj fazi (od 1988. godine), valja očekivati ostanak na visokom nivou.