Ritam srca

Ostala je knedla u grlu i goruća želja da se sve vrati na svoje mesto. Kako teniskom kralju i dolikuje.

Nadal je tamo, u Australiji, otišao korak ispred Novaka po broju slemova, ali ma koliko ta titula za njega bila velika, i koliko god da mu je taj korak bio od sedam milja, nije uspeo da iskorači iz Novakove senke.

Ostala je, u vazduhu iznad teniske planete da lebdi ta nesnosna aura nepravde...

Neki se mogu truditi sve da pokvare, ali teniski vetar, nanese tu finu prašinu sudara ponovo, po nekim svojim zakonima. Nije Melburn, ali jeste večernji, prohladni Pariz. Poslednjeg dana maja ove 2022. godine.

Poglavlje: 59. Među poslednjima? Barem Rafa tako nešto nagoveštava, dok istovremeno znamo da je Novak, u duhu, u glavi, u telu, spreman za još igre.

GOAT ringišpil nije završen, to obojica znaju, a ovaj francuski obračun, u svom desetom izdanju, dobija na specifičnoj težini.

Koliko god mi voleli to i želeli da ova dvojica igraju još mnogo godina, zakoni fizike su neumoljivi, jednom će (kažu skoro) i to prestati. Neko će pre posustati.

View this post on Instagram

A post shared by Sport na B92.net (@b92_sport)

Šta je večeras bitno? I sve i ništa. Biće da najčešće presudi na koju nogu su ustali tog jutra, neko zrnce ludila na terenu, pecanje u mrežu, nestvaran poen, ponekad stvarno i uslovi za igru.

Znamo da Nadal nateže luk na svoju stranu, svesno, taktički, namerno - kukao je tako i one jeseni, u oktobru 2020. kako mu vlaga i hladno vreme ne odgovaraju.

I tad je loptica odskakala nisko, nije imala tu za Rafu željenu visinu i brzinu, pa je isprašio Novaka kao od šale.

Ali pre svega zato što Nole nije bio Nole. I to nije bio njegov dan.

Prošle godine, opet je bilo veče, ali sada stvarno, Novakovo maestralno veče. Veče nesalomivosti duha, igre, ideje, inspiracije. On je bio u svom savršenom balansu, ništa nije moglo to da poremeti.

Setite se onog namrgođenog Rafaelovog lica, one pognute glave dok je napuštao koloseum "Šatrijea", šokiran trećim porazom u istoriji na tom mestu.

Pogledajte samo to - 109:3. To je odnos pobeda i poraza Nadala u Parizu. Ako to nije dovoljno da bilo kom (osim Novaku) zadrhte kolena pre izlaska na teren, onda stvarno ne znam šta je.

Ovo im je, da budemo u tom brojčanom kontekstu, i treće četvrtfinale na Garosu.

Prvo 2006. dobio je Nadal, drugo 2015. godine, Đoković, onda kada je Vavrinka odložio slavlje prve titule u Parizu za godinu dana.

Akumuliralo se u Novakovom hard disku mnogo toga iz devet okršaja sa Nadalom u Parizu, taman toliko da je prošle godine demostrirao celom svetu, savršeno jasno, da ima recept za "kuvanje" Nadala na srpski način, "a la Đoković".

Jeste, Rafa ima 7-2 u pobedama u Parizu, ali su dva od ta tri poraza na Port D'Otoju stigla od Noleta, a jedan, onaj prvi od Šveđanina Robina Soderlinga.

Za one sujeverne, koji možda vide nešto i u toj igri brojki, pomenuću samo jednu stvar - taj Rafin poraz od Robina Huda sa severa Evrope desio se 31. maja 2009. posle niza od 31 uzastopne pobede Španca na Garosu!

I opet, evo ga, taj 31. maj. Devet dana posle Novakovog 35. rođendana, tri dana pred Rafin 36.

Nikada nećemo saznati zašto je Nadal toliko patetisao o tome "da bi ovo mogao da bude njegov poslednji meč u Parizu". Meni to deluje kao dimna zavesa u stilu Sijuksa!

Zašto bi to bilo poslednji put? Manite se te priče o povredi, jer čovek povređenog stopala ne može onako da trči u petom satu igre protiv mlađanog Kanađanina Ožea-Alijasima, da bude onako raspomamljen, ekstatičan gotovo do ivice delirijuma, dižući pesnicu u vis. Te Nadalove "bombice" sa Majorke, verujem da je Novak odavno prozreo.

To što su se organizatori turnira poneli za prajm-tajmom, pa odlučili da ignorišu njegov vapaj za okršajem pod svetlom sunca, takođe ne mora ništa da znači.

Nadal je sposoban da pobedi bilo koga, na bilo kom terenu, pod bilo kojim uslovima, kao i Novak. I tačka. Šampioni nisu šampioni jer su izbirači, već zato što su fleksibilni, mudri, taktični, što su postojani i u najtežim momentima za igru.

"Nole je spreman da igra i meč u deset setova ako treba", rekao je mirne duše u ponedeljak Goran Ivanišević.

A ko ga bolje zna, ko bolje može da opipa taj Noletov puls sada, u Parizu, od onog koji ga gleda u oči svakog trena, koji prati svaki njegov korak ka zajedničkom im cilju.

Obrni, okreni, Novak i Rafa su jedan drugom - najveći rival.

Novak je to uostalom, više puta priznao. I Nadal verovatno to oseća, iako možda iz kurtoazije, gura to ponekad na stranu ka Federeru.

Ovo je sudar titana, ali i sudar različitih ličnosti, pristupa igri, oni su skroz u kontrastu.

I to što niko više u muškom tenisu nije igrao jedan protiv drugog od njih dvojice, može samo da im imponuje.

Šta to uliva Nadu da Novak (i ovog puta) može da stane na Rafin šampionski, kraljevski plašt u Parizu?

Novakova svežina, smirenost, način na koji je dolazio do pobeda u mečevima pre ovog, sa malim utroškom snage, izuzetno racionalno. I to što je njegova forma od Monte Karla do sada u konstantnom usponu, o čemu svedoči i niz od 22 uzastopno dobijena seta i devet pobeda.

I još nešto - inat. Jer ovo što mu rade poslednjih godinu dana, da ne idemo ranije, dovoljno je da iz njega izbije gomila lave!

Publika u Parizu oduvek je imala hirovit karakter. Ono sramotno zviždanje Đokoviću, pri izlasku iz tunela, na teren u meču sa Dijegom Švarcmanom, samo je potvrdilo da neki mogu biti u Parizu celog života, ali šarm i kulturu samog grada, nikada neće usvojiti.

Tome su, potpisujem to oberučke, mogli da se nauče svi oni stranci koji su došli u aprilu na Serbia open. To je bila beogradska škola sportskog šmeka, takmičarskog duha i korektnosti prema svakom, ma sa koje strane on dolazio.

Novak će negde u mislima, imati na umu taj "specijalan doček" Parižana, i ne samo taj, nego i neke od ranije. Znate ono kada stavi prst na uho i poruči im, "da vas sad čujem".

Čuli su te njegove reči na svim meridijanima, i u Melburnu, i na Vimbldonu i u Njujorku. Stari lisac Džon Mekinro dobro zna kada kaže, "to je Novakovo gorivo". Ali razni bukači, oni koji misle da time pomažu Novakovim rivalima, nikada nisu naučili lekciju, tako da reči Amerikanca odlaze za njih u prazno.

Utorak, je i po francuskom (mardi), dan Marsa, dan boga rata, dan ratnika u svakom pogledu. Pašće još jedan strašan teniski gladijatorski okršaj, koji će prikovati oči svih ljubitelja tenisa za to parče crvenkaste zemlje u Parizu.

Ne može drugačije, ovaj sudar nadilazi sve teniske sudare, njegova magnituda ne meri se poznatim skalama.

Već po Noletovoj i Rafinoj skali, a to ozbiljno, ozbiljno udara u sva čula.

Toliko da i Mats Vilander, koji je tri puta pobeđivao u Parizu, držeći u koverti dve narukvice (propusnice) za ulazak na teren u finalu, može samo da konstatuje:

"Mogao bih da ih prodam za više novca nego što sam ovde dobio za titulu 1982. godine!".

Možeš Mats, možeš, ali nema novca koji može da plati sve te emocije, sva ta čuda kojim smo prisustvovali u proteklih 17 godina kada bi ova dvojica izašli na teren.

To su teniski hijeroglifi koji se klešu u obelisk vremena, to su dragocenosti koje ostaju za sva vremena.

Iako povetarac u Parizu ima neodoljivu svežinu novog talasa, u vidu Karlosa Alkarasa i Holgera Runea, oni će, makar ovo veče (a znamo svi da je četvrtfinale preran susret za Novaka i Rafu) ostati u senci velikih šampiona. Za njih ima, ima vremena.

Dajte da ovo veče bude nešto posebno, da uživamo mi koji smo i dalje privilegovani njihovom pojavom. Ova era je, baš zbog njih, i onog koji će ih gledati iz Bazela, jedinstvena, neponovljiva.

Zato, ovo je još jedna bela stranica tenisa, koja će biti ispisana njihovim savršenim teniskim rukopisima.

Ovo je kreiranje novog umetničkog dela, po njima svojstvenim obrascima, drugima neuhvatljivim.

Prošlo je nevažno, prošlo se briše.

Važno je samo ono što će biti večeras, kada padne novčić u prašinu i jedan od njih dvojice ode na servis crtu da uputi tu prvu lopticu ka onom drugom.

U toj vremenskoj amplitudi jednog meča, jednog suludog pomeranja klatna u ritmu teniskih srca širom planete, krije se odgovor.

Šta god bude, pobediće tenis. Tako je uvek bilo, biće i večeras.

A mi, na ovoj tački Evrope, bićemo u jednom otkucaju svi zajedno, u ritmu igre, u ritmu Novakovog srca.

Neka ga to pogura do novih visina, do nove pobede.

Zoran Kecman