Rolan Garos ili – "Rolan Serbos"

U istoriji takmičenja dugoj 130 godina, dešavalo se da i teniseri iz naše zemlje podignu pobednički pehar i tako se upišu u istoriju, a istovremeno, ti šampioni su u svojim karijerama uspeli da dođu i do prvog mesta na ATP i WTA listi.

Ako računamo da je Monika Seleš, iako je igrala nekada pod zastavom Jugoslavije, a posle toga i SAD, otvorila krug uspeha tenisera na prostoru od Horgoša do Dragaša, onda možemo da kažemo i da je prošlo tri decenije otako su igrači sa ovih prostora počeli da ispisuju stranicu srpskog Rolan Garosa.

Selešova je u svojim najboljim danima, na početku karijere, praktično kao tinejdžerka, zapanjila teniski svet fantastičniom igrom i probojem u sam vrh.

Iako su u njeno vreme bila aktivne i takve šampionke kakve su bile Martina Navratilova i Kris Evert, te Monikina najveća rivalka, Nemica Štefi Graf, Selešova, koja je rođena 2. decembra 1973. u Novom Sadu, prva je probila led.

Ona je tri puta zaredom uspevala da osvoji titulu na čuvenoj pariskoj šljaci, i to 1990, 1991. i 1992. godine. Dakle baš nekako u to vreme kada se raspadala nekadašnja zajednička država, SFRJ.

Čudesna Monika je u prvom velikom finalu 1990. uspela da pobedi Nemicu Štefi Graf, 7:6 (6), 6:4. Imala je tada samo 16 godina i šest meseci i u istoriju se upisala kao najmlađa šampionka čuvenog turnira u Parizu.

Klasu je potvrdila i godinu dana kasnije, kada je u finalu pobedila još jednu veliku rivalku, Aranču Sančez Vikario, 6:3, 6:4.

Godinu dana kasnije, u novom okršaju sa Štefi Graf, Selešova je u dramatičnom meču u tri seta uspela ponovo da podigne pobednički pehar, tada je bilo 6:2, 3:6, 10:8.

Svet je zapamtio Monikino ime, ona je harala tada svetskim tenisom i ko zna šta bi se desilo da nije bilo one tragedije koja se dogodila 30. aprila na turniru u Hamburgu.

Tada je u četvrtfinalu protiv Manuele Maleeve iz Bugarske, dok je sedela na stolici u pauzi između gemova, dobila nož u leđa od navijača Štefi Graf, izvesnog Gintera Parhea, koji je kasnije priznao da je to uradio jer nije mogao više da podnese da njegova ljubimica gubi od Selešove.

Za Moniku posle tog ranjavanja više ništa nije bilo isto. Svi su saglasni da je jedan poremećeni čovek uspeo da prekine jednu sjajnu karijeru. Iako je i posle toga osvajala titule, Monika ni izbliza nije bila kao tih dana kada je kao tinejdžerka blistala posebno na Rolan Garosu.

Monikinom pričom nije se završila niska uspeha tenisera sa terotorije Srbije.

Tačno 16 godina posle njegog trijumfa, trofej iz Pariza u Srbiju donela je još jedna sjajna devojka, kojoj je Monika bila idol u tinejdžerskim danima.

U pitanju je svakako Ana Ivanović, koja je titulu u Parizu osvojila u tom finalu 2008. godine protiv Ruskinje Dinare Safine.

Bilo je 6:4, 6:3 za Ivanovićevu koja je tako godinu dana posle svog prvog grend slem finala, ispunila san – osvojila je svoju prvu, ispostavilo se i jedinu grend slem titulu u karijeri.

Belgijanka Žistin Enan, u to vreme jedna od najboljih igračica planete, uspela je da pobedi Anu godinu dana ranije u finalu, prilično lako, 6:1, 6:2.

Ipak, Ivanovićevu to nije pokolebalo, naprotiv, naučila je dragocene lekcije i naredne godine, kada se Enanova prvi put povukla sa terena, uspela da je osvoji veliki pehar.

Dve godine posle Ane Ivanović, Srbija je dobila i svog šampiona u dublu.

U pitanju je bio Nenad Zimonjić, koji je do grend slem pehara na pariskoj šljaci došao u kombinaciji sa Kanađaninom rođenim u Beogradu, Danijelom Nestorom.

Zimonjić, bivši selektor Dejvis kup tima Srbije i dugogodišnji igrač našeg tima u ovom popularnom takmičenju, zajedno sa Nestorom je te 2010. godine pobedio Čeha Lukaša Dlouhija i Indijca Leandera Paesa, 7:5, 6:2.

Nenad Zimonjić ima i dve titule u miksu na ovom turniru, iz 2006. i 2010. godine. U oba navrata njegova partnerka bila je Slovenka Katarina Srebotnik.

Prvi put su pobedili Jelenu Lihovcevu i Danijela Nestora, 6:3, 6:4, a drugi put Jaroslavu Švedovu i Džulijana Noula, 4:6, 7:6 (5), 11:9.

On i Katarina su još dva puta igrali u finalu miksa u Parizu, 2007. i 2008.

Nenad je godinama bio jedan od najboljih svetskih dubl igrača, a osim Rolan Garosa ima i dve dubl titule na Vimbldonu, 2008. i 2009.

Slavio je u miksu i na Australijan openu dva puta i jednom na Vimbldonu.

Priču o trijumfima srpskih tenisera na terenima u Bulonjskoj šumi zaokružuje, naravno, svetski broj jedan, Novak Đoković.

O Novakovom pohodu na istorijski grend slem napisane su i knjige, ali ta 2016. godina ostaće zlatnim slovima upisana u istoriju srpskog tenisa.

Posle tri neuspeha u finalima, 2012, 2014. i 2015. godine, kada je u mečevima za titulu gubio dva puta od Rafaela Nadala i jednom od Stana Vavrinke, Novak je konačno uspeo da osvoji jedni grend slem koji mu je u tom momentu nedostajao, Rolan Garos.

I ne samo to, bio mu je to četvrti grend slem trofej u nizu, a kako ga nije ostvario u kalendarskoj godini, nazvali su ga „Đoko slem“.

Novak je tako posle Roda Lejvera postao jedini igrač koji je uspeo da veže četiri grend slem trofeja uzastopno.

Ujedno, postao je i prvi teniser u istoriji koji je uspeo da osvoji nekalendarski grend slem i to na tri različite podloge.

Đoković je i 2020. godine igrao u finalu, svom petom na Rolan Garosu, izgubio je od Španca Rafaela Nadala, međutim, niko ne može da kaže da je trijumfom 2016. podvučena crta ispod uspeha naših igrača na ovom čuvenom turniru.

Novak i dalje konkuriše za pehare, a upravo su njegovi, ali i raniji trijumfi Monike Seleš, Ane Ivanović i Nenada Zimonjića dali mnogim mladim igračima sa ovih prostora primer da ništa nije nemoguće. Da se uz naporan i marljiv rad i veliki talenat može doći i do najvećih teniskih visina i osvojiti, po mnogima, najteži grend slem, kakav je svakako ovaj u Parizu.