Duplo N

Tih 85 sekundi, koliko je trajalo intoniranje srpske himne “Bože pravde” sublimiralo je u osmehu Novaka Đokovića najveću nagradu za remek delo u vidu drugog iskovanog Kupa musketara.

Hrabri teniski musketar iz Srbije, svojim viteškim mačem probio je Ahilov štit, ispisao jednu od najvećih stranica u istoriji tenisa, i redove nove, moderne grčke tragedije, a da se ne potpisuje kao Homer.

Možda mnogi nisu videli, ali on je video. Možda se neki nisu usudili ni da sanjaju, ali on je sanjao. Neki nisu verovali, ali on jeste verovao. Ne, za Novaka Đokovića, gospodo draga, nema nemogućeg. To je valjda sada svima jasno.

Dok je stajao na pobedničkom podijumu, dok se srpska zastava podizala na jarbol na stadionu “Filip Šatrije”, nema čoveka kojem nije zatitralo srce i zaiskrila suza sreće u oku, da ga nisu prošli žmarci od glave do pete, a da je odavde, sa ove grudve napaćene zemlje, koja je je videla sve i svašta, ali koja je ponosna što ima takve šampione.

Koga? Pa Novaka i Nikolu.

Jer da li je Novak mogao da ima veću inspiraciju od vesti koja je preko svih meridijana prostrujala u prošlu sredu, 9. juna, da malena Srbija ima momka koji je MVP u velikoj Americi, u carstvu NBA? Teško.

Da li je sjajni Nikola, pre toga, mogao da ima bolji primer proteklih godina od Novaka Đokovića i njegovih pobeda?

I sada ujedinjeni u toj nedelji sportske sreće, koja nas je sve obasula, bili smo svi pomalo Nikola i Novak, nešto milo i toplo nam se razlivalo po srcu kada smo gledali Novaka u dresu Nikole, u Parizu i sećali se kako je Nikola bio srećan zbog brojnih Noletovih pobeda.

Joker is MVP 😤 Congratulations Nikola, volim te brate. All the best in playoffs @nuggets @NBA pic.twitter.com/aWEs9gG21h

— Novak Djokovic (@DjokerNole) June 10, 2021

Vidite kako je to lepo? Kada se volimo, kada smo zajedno, kada se ne delimo, kada se podržavamo, koliko smo tada jači?

"Volim te, brate", bila je poruka Novaka, centru Denvera. To gađa pravo u metu, u srce. Nema odbrane.

Eto na kojim izvorima se još Novak punio za ove mečeve teške kategorije, na najbrutalnijoj teniskoj pozornici ma svetu, na čuvenoj šljaci Rolan Garosa, na kojoj su se ostvarivali najveći snovi i istovremeno ostajali zakopani duboko u crvenkastoj prašini, od onih koji su pobacali mačeve.

Istrajavaju samo najveći, samo najžilaviji i najsrčaniji, kao Novak Đoković.

Kada su svi pomislili da će posle gladijatorskog okršaja sa Rafaelom od Majorke izdušiti u ovom finalu, kada je i ona šaka kočopernih petlića poskala po uzoru na one ranokukurikajuće, vimbldonske, od pre dve godine, kada je i sudinica Oreli Ture počela da pravi kikseve na štetu Novaka, on se iz pepela svoje igre čudesno vazdigao!

Kako je moguće? Zar nije delovao kao da je već tada grogiran, dok je Cicipas, onako malo nezrelo, dečački, hodao prerano uzdignute glave, pomalo i arogantno, kao da je već dotakao pobedu. Zar nije gledao taj film u kojem su stradalnici bili mnogi drugi, koji su mislili da ga imaju u šakama, ali su se gorko, gorko prevarili i grizli zbog toga na kraju? Mladalački propust, nije mu zameriti.

A Novak kao da je u sebi u tim trenucima pada, ponavljao one Homerove stihove iz “Odiseje”:

“Budi jak, reče mi srce, ja sam vojnik;
video sam i gore od ovoga”.

Setite se atmosfere: Cicipas vodi, graja na stadionu je jaka, osećaju se te vibracije koje idu na stranu izazivača, mladog Grka, što je donekle i očekivano i normalno, bar po onom “za slabijeg se uvek navija”. Da, i to je u redu, samo kada ne prelazi granicu korektnog i dobrog ukusa.

Ali kako je Novak u trećem setu, u tom četvrtom gemu, iskoristio petu brejk loptu za 3:1, mogli ste tačno da osetite tu oseku emocija sa strane, kako su svi počeli da se utišavaju, kako se senka sumnje uvukla u njihove misli, kada je Novak počeo da se uspravlja i stvari postavlja na svoje mesto.

“Noleaux realisme”, evo ga, novi teniski umetnički pravac, iz ruku najboljeg mogućeg reprezenta, “a la Belgrade”. Cici igra, ali paralisan je već otrovom Novakove igre, nema više one skočnosti, svežine, drčnosti, oseća da mu je reket u ruci teži, promašuje, nervira se, grize usne, mršti se. Novak smiren, u tonusu, razvija konce igre u željenom pravcu, sa platnenom pozadinom u glavi, na kojoj je samo dva dana ranije svojom “teniskom kičicom” oslikao jedno od najvećih umetničkih dela tu, dole malo jugozapadnije od umetničkog Monmartra. Na buržujskom zapadu Pariza, na Port D’Otoju.

Neko je to lepo prokomentarisao, da u petak matador Novak na kraju nije ni morao da završava posao, bik se sam stropoštao na tlo velike koride.

Sada je i mladi lav iz Mikene polomio čeljusti. Tvrd je orah naš Novak.

Posle još jednog simetričnog meča u 48 sati (neverovatno, po četiri sata i 11 minuta za pobede protiv Nadala i Cicipasa!) pitamo - gde se kriju ti nevidljivi, neiscrpni, Novakovi kosmički rezervorari, snage, vere, mentalne čvrstine, da čak i oni koji su naklonjeni najvećim mu rivalima, nemaju druge nego da priznaju – “on je najkompletniji igrač svih vremena” (Patrik Mekinro). Jeste, odavno, ovim je samo to podvukao. Ramom reketa, debelo, u šljaci i vidi se iz aviona. Takav trag se ne može obrisati. Nema tog vetra.

Federer, Nadal - 20
Djokovic - 19@djokernole making the Grand Slam race EVEN closer 😮 pic.twitter.com/G48vyzU3Ea

— Tennis TV (@TennisTV) June 13, 2021

I gde smo sada, posle ove dve čudesne nedelje? Na korak od Rafe i Rodžera, jedan vida rane na Majorci, drugi prebacuje lopticu u Haleu, nadajući se, valjda, da će duboko u 40. na Vimbldonu, moći da zaustavi ovaj nalet srpskog cunamija u pohodu ne samo na grend slem u 2021. godini, već, što da ne i “Zlatni slem”?

Ako Novak kaže da je tako nešto moguće, onda, što da i mi ne verujemo da je moguće? Zar u ovom poslednjem izvođenju pobedničke formule pred svima nije dokazao da ne postoji nemoguće rešenje za njega? Profesorski precizno.

I tako, sada se sa oboda Pariza širi strah teniskim svetom, onaj davno prepoznatljiv strah da će Novak nemilosrdno nastaviti već za dve nedelje ka svom krajnjem cilju, da bude prvi u istoriji po svim bitnim parametrima.

Osećaju, slute, pa pojedini nisu ni časa zadocnili u onim svojim patetičnim opservacijama koji sat posle finala, kako eto, možda i jeste najveći, ali kako nikad neće osvojiti njihova srca.

Pa i ne mora, gospodo, da osvaja vaša, ima ga dovoljno u drugim srcima. Dok ima Srbije, biće i voljen.

Jer što on reče Nikoli, to njemu kaže Srbija – “Volimo te, brate”.

Kud ćete lepše od toga?