Strpljenje

Ako se po koja greška linijskog ili glavnom i potkrala u nekim, nazovimo ih tako (mada takvih ne bi smelo da ima) „manjim mečevima“, zamislite galimatijas koji bi oko svega nastao da se neki takav previd dogodi i u večerašnjem polufinalu između Đokovića i Nadala.

Kakvo ludilo bi nastalo da bilo ko od njih dvojice bude oštećen kao jedna divna češka devojka, Barbora Krejčikova, u polufinalu protiv Marije Sakari? Nezamislivo.

A Krejčikova je evidentno, i to je i elektronski dokazano, za egzaktno 19 milimetara, oštećena.

U tenisu je taj poneki milimetar ponekad sudbonosan, to je razlika između pobede i poraza, sreće i tuge. Kod hirurga je ponekad taj milimetar razlika između života i smrti pacijenta.

Jeste, sport je bezazlen u odnosu na ovo drugo, ali ako su ti milimetri u odluci da li je aut ili nije, tako važni, hajde onda da se potrudimo da smanjimo mogućnost greške koliko je to moguće.

Ipak, teniski bogovi nisu dozvolili da devojka, koja je oštećena od strane glavnog sudije, a koji je prvo poništio ispravnu odluku linijskog, zamenivši ga tragom koji je bio na liniji, teren napusti pognute glave.

Iako se samo koji minut kasnije pobrinula da ispravi sudijsku nepravdu, šta bi zaista bilo da je izgubila meč?

Ovako devojka je smogla snage da stisne zube, potisne u glavi gnev zbog nepravde i odigra još koji poen i pobedi. Pazite, ključna reč, strpljenje.

Lako je mogla da potone u patetiku, da počne da se samosažaljeva, da krivi druge, ali znala je da to nikud ne vodi – samo stvaranje nove, pobedničke situacije, poništava učinjenu nepravdu.

Dakle, posle svega ovoga ostaje pitanje – šta čeka Rolan Garos? U smislu toga da se uvede tehnologija Sokolovo Oko. Sva tri preostala slema ga imaju.

Da, na šljaci se lepo prima trag loptice, ali šta kada je kao u ovom slučaju pogrešan? A sudije, kao i svi drugi ljudi, su sklone da pogreše. Jer ti tragovi ostaju još dugo posle poena, igrači svojim stopalima ne mogu sve da pobrišu, to rade samo sa onima koji su im tu, blizu, kraj osnovne linije, ako ne zaborave u vrelini trenutka.

Ne mora to biti Sokolovo oko, može biti bilo koja druga primenjiva tehnologija, adekvatna igri na šljaci, ali neka je bude. Baš zbog ovakvih situacija. Da može da se čelendžom sve proveri.

Ne mora čak ljudski faktor ni da se zaobiđe, neka ga, dobro je. Ali neka postoji šansa da se greška ispravi.

Dok u formumima Francuske teniske federacije i Rolan Garosa, ne daju zeleni signal, kao što su ga posle godina trpljenja kritika, dali za podizanje krova na Šatrijeu, ostaje nam da budemo strpljivi.

Jer upravo to, strpljva, bila je i Ruskinja Anastasija Pavljučenkova.

Igrati svoj 52. grend slem u 29. godini, odigrati 122. meča i tek tada uspeti da dođete do prvog grend slem finala. Šta je to nego savršen primer upornosti, istrajnosti i strpljenja?

Možda sam zaista prethodnih dana malo govorio o ženskom tenisu, imao sam i pogrešnu senzaciju da bi mlada Iga Švjontek opet mogla da podigne trofej, ali, bože moj, u tenisu je najlaše pogrešti.

U ženskom tenisu, već neko vreme nemamo igračice za koje sto odsto može da se kaže da će stići do završnice i igrati finale, čak iako su na samom vrhu svetske liste.

Naročito na šljaci nema „specijalistkinja“, igračica za koje možete da stavite ruku u vatru, kao za Nadala kod muškaraca, da je favorit par ekselans. Svaka može da pobedi svaku i otuda je ovogodišnji turnir bio izuzetno nepredvidljiv.

Cenim da će proći još bar nekoliko godina dok se stvari ne iskristališu i dok, kako mi je pre dva dana onako od srca priznala Kris Evert, ne dođe do nekog novog rivalstva u ženskom tenisu, makar nalik na nju i Navratilovu. Ženskom tenisu to tako mnogo nedostaje.

Ipak, jedna stvar mora da se istakne, sve ove devojke koje su igrale u Parizu, naročito ove koje su stigle do same završnice, zaslužuju divljenje.

I Krejčikova, koja je više pravila karijeru u dublu, i Pavljučenkova, koja je uspevala da igra četvrtfinala na svim slemovima, i vatrena Marija Sakari, koja je, kao i njen kolega Cicipas, ponosnim učinila sve u Heladi.

Kada dve devojke igraju tri sata i 20 minuta, to je za aplauz, za divljenje. Zato je to polufinale broj dva imalo svega što tenis čini tako lepim i uzbudljivim, ali i tu brljotinu sudija na kraju.

No dobro, znamo da neko još mora da bude strpljiv. Možda Saša Zverev i Stefanos Cicipas, mada se i oni, onako mladalački pitaju ovih dana, do kada, dokle više? Kad ako ne sad?

Jedan od njih dvojice dobiće priliku da u nedelju igra to veliko finale. Cicipasu bi, što se tiče slema, bilo prvo, Zverevu drugo. I jedan i drugi su apsolutno zasluženo tu, jer su pokazali kvalitet, zrelost, snagu, inteligenciju, i na kraju, ogromnu glad za uspehom.

Čeljusti te gladi mogu biti dovoljno velike da progutaju i najkrupnije ribe i mislim da se ni Novak Đoković ni Rafael Nadal ne zanose da će, kako god se završi njihov večerašnji 58. obračun kod OK korala, staviti pre finala ruku na trofej. Pazite, prsti lako mogu da se opeku!

Namarno sam ostavio za kraj, tih par redova za ovo večerašnje nadmudrivanje dvojice velikana ove igre.

Kada igrate 58. put, kao Novak i Rafa, to vam je kao kada su nekada u šahu igrali velemajstori Gari Kasparov i Anatolij Karpov.

Oni su 180 puta jedan protiv drugog zvanično naprezali vijuge, vukli poteze, gledali da uvek osmisle nešto novo, da iznenade potezom protivnika sa druge strane.

Bili su briljantni u tome.

Tako i Srbin i Španac, stalno se trude da svoju epopeju neverovatnih mečeva oplemene nekim novim izumom, nekom novom trunkom genijalnosti kojom bi pokušali da dobiju meč.

Kada izgube jedan od drugoga, automatski traže gde su to grešili i razmišljaju šta bi sledeći put morali da udare da rezultat bude drugačiji.

Upravo u tome i jeste njihova veličina, a nama ostalima, nemim pratiocima te očaravajuće igre dvojice majstora, ostaje samo da pokušamo da utonemo u tajnu svega i uživamo do maksimuma.

Ko će pobediti? Strpljenje. Bolji plan igre, mentalna snaga, ali i fizička komponenta. Kod njih odlučuje sve na svoj način.

Strpljenje nalaže Novaku da se mane pošto-poto onih drop šotova, iako duboko verujem da je iza tog jesenjeg pokušaja (ukupno 28) stajalo nešto što je primetio da bi tako moglo da poremeti ritam Nadala, koji na Garosu deluje kao kad vatrena stihija zahvati suve stabljike!

Znate kako, generali često prave ratne planove, gužvaju ih i bacaju u vatru, ispisuju nove.

Sačekajmo još malo, budimo strpljivi da vidimo šta su nam pripremili za večerašnju predstavu.

Fokus cele teniske planete biće na tom parčetu pariske zemlje, jer ne zaboravite, u toku je finiš trke za titulu GOAT.

Ishod svakog njihovog meča od danas pa do kraja njihovih karijera, odrediće njihovo mesto u istoriji, ma koliko to nepravedno bilo, jer božanstva je nemoguće odmeravati.

Ali takav je ovo svet, sve je u nekom rangiranju, svrstavanju, a znamo da je ovo fotofiniš u njihovim karijerama.

Koji može trajati još nekoliko godina, ali o kom će se, verovatno, pričati decenijama.