Stanica za Vimbldon

Razumem da odavno postoji tunel koji ide ispod Lamanša i povezuje Francusku sa Britanskim ostrvom, ali Garos i Vimbldon su oduvel bili ljuti rivali i dva različita pola.

Dok se na pariskoj narandžastoj podlozi uvek ostajali tragovi divovske borbe, igrali se maratonski mečevi, oni u Londonu su češće bili kao prikladno brzinsko osveženje pred gospodski čaj u pet, naročito u eri servisa i voleja.

Ipak, jednom čoveku je ove godine Pariz zaista bio usputna stanica ka SW19.

Glavni akter „pariske afere 2021“ je glavni entertenjer onih u Londonu. Iako ga na obe strane kanala vole podjednako.

Ipak, zašto su se teniski bogovi poigrali da Rodžerov (najverovatnije) poslednji meč na zemlji Garosa bude monodrama u kojoj je Švajcarac tri sata i 35 minuta jedva progovorio koju reč i uglavnom, poput Šekspirovog junaka vodio unutrašnju borbu sa sobom?

„Ostati ili ne ostati, pitanje je sad...“, nešto je što ga je morilo još tokom meča i u toj noći izmežu subote i nedelje.

Jutro je pametnije od večeri, Rodžer je krenuo od ranih časova da se pakuje i sprema saopštenje o napuštanju Garosa, kada su mnogima, kako su to lepo konstatovali u „L’Ekipu“, zastali zalogaji vafla u grlu.

Pročitavši da je alpski leptir odlepršao sa pariskog korzoa!

Je li iko mogao da anticipira nešto ovako?

Ko je bio pažljiviji, mogao je, ali i ja sam bio jedan od onih koji su (naivno) verovali da se Rodžer ne povlači sa grend slema tek tako.

Niko od nas, naravno, ne zna pravo stanje stvari, ti veliki igrači uvek igraju neku svoju partiju karata i kriju poteze, pa tako i Federer, ali...

Da li je postigao moralni autogol i pokvario utisak o svojoj nedodirljivosti?

Za divljenje je to što Rodžer u preko 1.500 profesionalnih mečeva nijednom nije predao meč.

Ne računam ono nepojavljivanje u londonskom ATP finalu na megdan Novaku kada je samo izašao u belom džemperu da se pozdravi sa svima.

Jedno je jasno - Rodžer se, pre ovoga, nikad nije povukao u toku jednog grend slem turnira. Pitanje je samo, čemu onda ovaj eksperiment sa Rolan Garosom na pragu četrdesete?

Pol Meknami je oštro konstatovao sa „grend slem nije prodavnica slatkiša, pa da biraš koji meč ćeš da igraš, a koji nećeš“. Kris Evert, Patrik Mekinro, Endi Mari, Mats Vilander, mnogi sadašnji i bivši asovi su imali simpatije ka potezu Švajcarca, sumirajući to pod jednz rečenicu, „On je Rodžer Federer, može da radi šta hoće“.

Može li, zaista?

Zamišljam šta bi se dogodilo da se kojim slučajem Novak Đoković u subotu oglasio i rekao kako usred turnira odustaje od takmičenja.

Kakva bi na to bila reakcija dežurnih moralista u svetu tenisa? Mislite li da bi bilo toliko odobravanja i povlađivanja takvoj odluci kao u slučaju Federera? Čisto sumnjam.

I šta znači to, kada kažu, „on je Rodžer Federer, ima pravi da radi šta želi“?

Znači li to da jednako možemo da kažemo, „on je Novak Đoković i može da radi kako hoće“ ili Rafael Nadal, svejedno je?

Ostavlja li im to, kao nesumnjivim gigantima ove igre, pravo da se ponašaju po sopstvenom nahođenju, bez osećaja kakve će to reperkusije imati i kako će uticati na druge?

Ne bi bio problem da se to dotiče isključivo njih samih, u ovom slučaju Federera. Ne bi bio problem da to ne utiče, recimo na žreb, i to što će Mateo Beretini imati meč manje i biti svežiji kad izađe na Megdan Novaku ili Musetiju.

Patrik Mekinro je u pravu kada kaže da razume, ali da mu se to ne dopada.

Neko ko ima 40 godina i toliko iskustva, kao Rodžer Federer, jednostavno ne bi trebalo da se preceni. Baš zbog tih naslaga teniskih godova.

Mogao je jednostavno da otkaže učešće u Parizu pre početka turnira i niko mu na tome ne bi zamerio.

Ali ne, njegov narativ je od početka bio da mu trebaju mečevi kao priprema za Vimbldon.

Ovako, trebalo mu je par mečeva, došao je da trenira kroz mečeve u Pariz i kada je shvatio da je gusto i da to dalje može biti samoubilački čin po njegovu osnovnu sezonsku misiju na travi, povukao se.

Rolan Garos, trening centar, a ne grend slem?

Ne zameraju mu mnogi ni ovako, ali ako ništa drugo, mislim da nije fer prema organizatorima Rolan Garosa. Povući se iz Pariza, da bi se čuvala snaga za Vimbldon? Kakvu to poruku šalje Francuzima, koji su ove dve decenije možda bili i najglasniji Federerovi navijači, kao da je njihov, a ne iz susedne Švajcarske?

To jednostavno nije u šampionskom duhu i odaje utisak Federerove pozne konfuznosti, njegovog raskoraka između želja, s jedne i mogućnosti, s druge strane.

Nesumnjivo, ova „oseka“ na obali Sene, najavljuje plimu na Temzi, na Vimbldonu.

Baca li maestro iz Bazela poslednje karte na sto na tom svetom zelenom parčetu zemlje u jugozapadnom delu Londona?

Vimbldon ili ništa. Za kraj? Labudova pesma? The last dance?

Možda.

Nekoliko dana će u svetu tenisa još pričati o ovome, ali prašina dana prekriće sve, posebno što je London iza krivine.

Videćemo šta će na sve reći njegovi glavni rivali, Đoković i Nadal koji se polako približavaju onom sudbinskom polufinalnom okršaju.

Federer im je prepustio pozornicu još pre turnira, rekavši da nije realno da neko sanja da on može da slavi u Parizu.

Pre nekoliko dana je zaista rekao i da je naivno verovati da će preskočiti Novakovu sekciju u žrebu, dakle u četvrtfinalu.

Održao je obećanje, neće biti tog novog meča sa Novakom na Port D’Otoju.

Ali zato, može ga biti na Vimbldonu i to je ono što švajcarski maestro u svojim najvlažnijim snovima i anticipira.

Biće da ga još progoni onih 40:15 i dve meč lopte iz finala 2019. koje je izgubio.

Sve karte, sve adute na Vimbldon.

Ali neka pazi, tamo nekom tek treba da skine krunu. I u 40. neće mu biti lakše ni za jednu vlat trave...