Varnice

Iskakanja iz šina primetna su na svakom uglu.

Krenulo je sve sa Naomi Osakom i njenom epizodom koja je uskovitlala crvenu parisku prašinu, onda su organizatori pokušali da oduzmu akreditaciju jednom engleskom novinaru zbog toga što je pitanje postavio iz supermarketa, da bi Fabio Fonjini u petak, prvo raskrvario sopstvene prste, pa potom bukvalno zbrisao sa video konferencije.

I kao da sve to nije bilo dovoljno, mnoge je uz jutarnji kroasan iz pariskih pekara i obaveznu kafu, sačekala vest o hapšenju Ruskinje Jane Sizikove pod sumnjom da je učestvovala u nameštanju dubl meča, prošle jeseni na Rolan Garosu!

Primetan je neki čudan naboj, u vazduhu se oseća neka napetost, ko će tačno znati zbog čega, biće da je to posledica ovih ludih godinu i nešto dana kako se ovaj svet vrti na ringišpilu pandemije.

Mnogi su nervozni, depresivni - igračice, igrači, novinari, organizatori, publika, svima su laki prsti na obaraču, uvek se prvo puca, pa tek onda razmišlja, a ne bi trebalo da je tako.

Stalno iskaču neki problemi, produbljuje se ionako dubok jaz među glavnim akterima u teniskoj areni.

Šta može da zavarniči danas, sutra? Ne znam, ali može biti svašta.

Katastrofa je svakako, ali o klađenju u tenisu ne vredi pričati – to su stvari za policiju, detektive, sudske organe, neka se bave time i dokazuju šta i kako mogu.

Šta se tu može, nek vrcaju iskrice i varnice na sve strane, ja bih o standardnim teniskim stvarčicama, makar kratko.

Laslo Đere je imao šansu za set protiv Aleksandera Zvereva, i ne samo to, imao je i solidnu igru, doduše bez pomoći prvog servisa, tri set lopte da na svoj servis izjednači na 1:1 i meč uvede u maglu dalje neizvesnosti, ali je popustio.

Jednom kada favorita ispustiš iz šaka, teško ga je ponovo naterati u stupicu.

To Laslo dobro zna, ali je isto tako jedan od retkih, koji smogne snage, ma koliko da mu je teško, da posle meča prizna – „Ne može to da se dozvoli protiv ovakvog igrača, tri vezane set lopte na svoj servis… Zasluženo sam izgubio”.

Imao je i Džon Izner u onom kasnom večernjem izdanju, kada su Parižani uveliko zaključani po svojim stanovima, umesto da gledaju mečeve sa tribina, šansu da iznenadi Stefanosa Cicipasa, ali mu je nešto vlažniji teren usporio korak i brzinu servisa, a i Grk se pokazao kao sjajan čitač misli, bolje rečeno u koju će stranu gorostasni Amerikanac poslati servis.

Jedna od anomalija u tenisu je da u meču možeš da osvojiš veći broj poena, a da meč izgubiš i to se dogodilo Norvežaninu Kasperu Rudu, momku koji je delovao kao jedan od onih igrača iz senke koji bi mogli duboko da stignu u glavnom žrebu.

Imao je Kasper 15 osvojenih poena više od sjajnog Alehandra Davidoviča Fokine (188-173), ali lepota ove igre je upravo i u tome što nije bitno ko je osvoji više, nego ko je osvojio one najvažnije poene.

Setite se onog finala Vimbldona 2019. između Đokovića i Federera. Rodžer je zbog lakše osvajanih setova imao više poena na kraju, ali je Novak dobijao taj-brejkove, one najbitnije poene (Rodžer imao dve meč lopte), pa je na kraju stigao do pete vimbldonske krune.

Davidovič Fokina je žilav momak, ove i prošle godine je često imao prilike da danima trenira sa Novakom u Marbelji i biće da je štošta pokupio od broja jedan. Što je najvažnije, samopouzdanje mu raste kao kvasac, iz meča u meč, a kako je potkovan tom španskom, šljakaškom školom tenisa, mogao bi biti jedno od prijatnijih iznenađenja turnira.

Subota je, eto opet dan za GOAT momke, bolje rečeno prekaljene teniske asove, Đokovića, Nadala i Federera.

Nadal će igrati protiv Kamerona Norija, Novak sa Ričardasom Berankisom i po svim procenama ne bi trebalo da imaju previše problema, iako je na grend slemu nezahvalno davati prognoze iz mnogo razloga.

Nekako će mi biti interesantnije da vidim kako će se Rodžer Federer posle dva odlična testa na startu turnira, snaći protiv levorukog Nemca, Dominika Kepfera.

Momak je prošle godine u Rimu, setite se, naterao Novaka Đokovića da igra treći set i sada i sam ističe da će mu taj susret biti glavna inspiracija i za Federera.

„Ne želim samo da igram protiv njega, želim da to bude bitka i da nekako dođem do pobede. Biće to veliki momenat za mene, da igram sa jednim od tih sjajnih momaka. Dobro je imati na umu da sam sa Novakom igrao ranije i da je to bio tesan meč, tako da mi to oduzima nervozu i napetost koju bih inače osećao. Verujem u sebe, mogu da mu zadam probleme, ko god je sa druge strane, verujem da imam šanse“, ambiciozan je Kepfer.

Bez vere u sebe se ništa ne postiže u životu, pa ni na teniskom terenu.

Opet, s druge strane je magični Federer, koji je pomalo iznenadio sve prikazavši drugačije lice u onom meču sa Čilićem.

U razgovoru za švajcarske medije, Rodžer je podvukao da je jasno želeo da stavi do znanja svima da neće da trpi nepravdu.

„Šta sam tim gestom hteo da poručim? Da neću to da trpim! Takve stvari i upozorenja su mi važni. Želeo sam da pokažem da nisam samo srećan što igram u Parizu. Da, dobro sam prošao, sve to sam uspeo da pretvorim u pozitivnu energiju“, rekao je Rodžer dodavši i ovo:

„Uvek sam govorio, kada razgovaram sa sudijom, ne smem biti previše zaokupljen time. To mora biti u ležernom tonu. Moraš da mu pritrčiš i kažeš, ’hajde da sada o svemu razgovaramo na miru’. Ne možete u to ući tako emotivno kao da želite da ga srušite sa stolice“.

Rodžer, jasno, kao džentlmen svetskog tenisa, ne može, ali zašto mi u ovakvim situacijama padaju na pamet neka druga imena svetskog tenisa poput Nastasea, Mekinroa, ili od ovih novijih Fonjinija, Kirijosa...Šta bi oni radili?

Čudno ili ne, ali eto i Danil Medvedev je počeo da pobeđuje u Parizu, Rodžer Federer opet kaže da tereni na šljaci više nisu tako spori i da ima betonskih koji su mnogo sporiji, što valjda više odgovara i njemu i njegovoj ofanzivnoj igri daha, bljeska, onog tenisa čija je filozofija da na prebaci lopticu 30 puta preko mreže za poen.

Ekspeditivnije, brže, efikasnije, to je Rodžer, ali svi su saglasni u jednom – današnji tenis je toliko brz i svi su izuzatno spremni. Valjda i ta izdržljivost čini da imamo sve više tih blistavih razmena, tog nadgornjavanja u znanju, strpljivosti, veštini, uostalom, svega onom što daje tu specifičnu aromu pariskoj šljaci.

Igra kontrasta, igra svetlosti i senke, noći i dana. I koliko god pokušavali igračke slabosti da sakrijemo, šljaka nas izdaje – u njoj ostaju svi tragovi.

Ništa se, baš ništa, tu ne može sakriti. Surova lepota tenisa.