Paraglajding skok u kanjon reke Tare

Petar je skočio sa 149 metara visokog mosta, napravio zaokret ispod luka mosta i bezbedno se prizemljio u kanjon i to tek pošto je nedavno postavio novi svetski rekord izvodeći ‘infiniti tumbling’ trik u Kapadokiji.

Iako su sa tog mosta ranije izvođeni BASE skokovi, paraglajding skok je daleko rizičniji.

“U paraglajdingu postoji samo jedan način da skočite sa fiksnog objekta, a to je takozvani ‘roll over’, kada paraglajder spustite ispod sebe odnosno objekta i napravite telom salto unapred. Iako to isto možete da uradite i sa BASE opremom, zbog konstrukcije paraglajdera veća je mogućnost za pehove i samim tim je ovakav skok opasniji”, objašnjava Petar.

Taj projekat je Lončar smišljao u prethodne četiri godine i za njega se temeljno pripremao, a u Crnoj Gori proveo je dva dana kako bi ispitao sve uslove pre samog skoka.

“Zaključio sam da je skok moguć samo oko šest sati ujutro zbog uslova na mostu, tada nema ljudi i saobraćaja. Jer, kada bi se na primer desilo da prođe kamion preko mosta i zatrese ga, a ja stojim na ogradi sa 20 kilograma teškom paraglajding opremom, mogao bih da izgubim ravnotežu i padnem. Osim toga vremenski uslovi su takođe morali da budu perfektni što znači da nema vetra. I najmanji vetar mogao je da odloži ovaj projekat, jer u tom slučaju bilo bi suviše rizično i da se popnem na most”, kaže Lončar.

Kada su svi uslovi bili stvoreni, Lončar je imao prozor od minut i po da zapravo izvede svoj skok.

“Veliki izazov bilo je sletanje, jer u kanjonu postoji samo jedna opcija i skok je morao da prođe bez greške kako bih sleteo na planirano mesto. Paraglajder je morao da se otvori na 100 metara od najniže tačke u kanjonu kako bih mogao da napravim zaokret ispod luka mosta i prođem ka mestu sletanja”, objašnjava Petar.

Bez obzira na njegovu neustrašivost i iskustvo, priznaje da nije bilo lako smiriti živce pred taj adrenalinski izazov.

“Najbitnije je da sam došao utreniran i potpuno siguran da mogu da izvedem ovaj skok. No, uprkos tome bio sam nervozan. Nekoliko dana pred skok sam govorio sebi da će sve proći kako treba, jer u suprotnom ne znam kako bi se sve završio. Kod ovakvih poduhvata najbitnije je da razmišljate samo o najboljem scenariju”, naglašava Lončar.

Grandiozni most na Đurđevića Tari smešten je između sela Budeševica i Trešnjica. U pitanju je betonski lučni most koji je građen od 1938. do 1940. godine i kada je napravljen bio je najveći drumski most od armiranog betona u Evropi i jedan od najvećih u celom svetu. Taj most ima tradiciju skakanja bandžija i spuštanja ziplajnom, dok je rafting Tarom koja protiče ispod njega takođe jedna od popularnih aktivnosti, pa onda i ne čudi što je kao stvoren za avanturiste.

“Kada sam prvi put posetio ovaj most pre četiri godine, bio sam siguran da ću se baš tu suočiti sa jednim od najvećih izazova u karijeri. Privuklo me je to što niko pre toga nije skakao paraglajderom sa tog mosta i samim tim bio je idealna lokacija za ovaj projekat. Ranije u paraglajdingu nije bilo tih mogućnosti, a sada skačemo iz helikoptera, aviona, balona, kao i sa fiksnih objekata. Pomeramo granice i to ćemo nastaviti da radimo”, kaže Lončar.

Na našem sajtu možete da pročitate i zanimljiv intervju koji je Petar Lončar dao za B92.