Lula – čovek koji je pobedio bedu

Rođen je 1945. godine kao sedmo od osmoro dece u nepismenoj seljačkoj porodici i veoma rano bio je primoran da počne da radi. Naučio je da čita tek sa deset godina, a dve godine kasnije dobio je prvi posao u perionici veša. Radio je i kao kancelarijski potrčko i kao čistač cipela, a sa 14 godina upisao je trogodišnji kurs posle kojeg je imao zvanje mehaničara i metalostrugara.

Radio je kao metalostrugar u jednoj fabrici i šezdesetih godina u nesreći na radu izgubio je mali prst. Iako prvobitno nije bio zainteresovan za politiku, Lula prvi sudar sa javnim životom doživljava ulaskom u sindikat metalurških radnika.

Nakon što mu je prva žena preminula od hepatitsa 1969. godine, ozbiljnije se posvećuje radu u sindikatu i 1975. postaje njegov predsednik, odgovoran za 100.000 ljudi.

To iskustvo biće dragoceno za Lulin budući politički angažman – prirodnu harizmu i govorništvo nadgradio je u sindikatu, umeo je sa ljudima i znao je kako da ih motiviše za borbu. Pod njegovim vođstvom Brazil je 1979. prvi put u deset godina video štrajk radnika, kada je 170 hiljada metalurških radnika obustavilo rad.

Policijska represija u suzbijanju štrajka (Lula je u zatvoru proveo 31 dan), kao i činjenica da na političkoj sceni niko nije artikulisao i predstavljao interese radnika, nagnala je Da Silvu da formira Radničku partiju (Partido dos Trabalhadores). Osim radnika, ona je obuhvatala i intelektualce, predstavnike društevnih pokreta, kao i seoske i religijske vođe.

Početni revolucionarni zanos zamenjen je realnijim, socijaldemokratskim ciljevima, ali Lula je često pravio kompromise koji se nisu dopadali ni mnogima u njegovoj stranci – npr. koalicija sa malom desničarskom partijom, uključivanje pojedinih biznismena u stranku i obećanje da će sarađivati sa Međunarodnim monetarnim fondom.

Ipak, takva pragmatičnost bila je neophodna kako bi Lula sproveo ono za šta se njegova stranka suštinski zalagala, a to je društvena jednakost. Posle tri bezuspešna pokušaja, Lula je 2002. napokon dobio predsedničke izbore i obećao je da će vratiti ponos naciji.

Brazilu je Lula povratio međunarodni ugled, tokom njegova dva mandata zemlja je doživela najduži ekonomski rast u tri decenije, ali najviše će ostati upamćen po socijalnim programima koji su ga u očima najsiromašnijih učinili gotovo svecem.

“Program Bolsa Familia, koji se sastoji od novčane pomoćio porodicama koje decu upisuju u školu i vakcinišu, pomogao je mnogima da napuste bedne uslove u kojima su živeli (tim programom pomoć je dobilo oko 44 miliona ljudi, prim. aut). Takođe, program Fakultet za sve (Universidade para Todos) promenio je život mnogima jer je omogućio i deci iz siromašnih slojeva da steknu visoko obrazovanje“, kaže za B92 ekonomista Felipe Baljestero de Asis.

Zbog gorenavednog najviše ga vole na severoistoku Brazila, ali i nešto bogatiji ne sećaju ga se kao lošeg predsednika. Ipak, zamera mu se što nije više radio na strukturalnim problemima čije je siromaštvo posledica, kao što je npr. kvalitet obrazovanja. To nije jedina kritika na njegov račun.

“Zemlja je bila u ekonomski dobrom stanju i Lula je to trebalo da iskoristi da napravi sveobuhvatne reforme – prevashodno u političkom i poreskom sistemu, pošto je Brazil opterećen brojnom birokratijom“, kaže nam De Asis, a nama ne može da ne zvuči poznato.

Takođe, korupcionaški skandal iz 2005. godine malo je poljuljao Lulin rejting. U aferi “Mensalao“, što u bukvalnom prevodu znači “velika mesečne isplate“, mnogi Lulini saradnici optuženi su da su podmićivali poslanike. Ipak, Lula nije bio direktno umešan u skandal, pa je relativno lako i 2006. godine pobedio na predsedničkim izborima.

Nema sumnje da bi Lula osvojio i treći uzastopni mandat, ali to je Ustavom zabranjeno. Da Silva je za svoju političku naslednicu izabrao Dilmu Rusef, jasno je stavio narodu do znanja da čvrsto stoji uz nju, a narod je naravno poslušao. Zato Lula, između ostalog, i jeste savršen primer populističkog vođe.