Biće bolje, u metaverzumu

I ne, nije se Rodžer Federer još povukao u penziju. On igra za titulu, sa Rafom.

I sva publika u Australiji je srećna! Šta srećna, presrećna!

Eh, samo što to neće biti da odgovara realnosti, jer realnost u Melburnu već godinama unazad, osim one prošle, kada su mu zalupili vrata treskom ispred nosa, je Novak Đoković.

I nadajmo se da će tako biti i u nedelju, od 9.30 kada igra svoje jubilarno, deseto australijsko finale.

Nije ni čudo što su kreatori tog "metaverzuma", šta god to bilo, još prošle godine, počeli da petljaju sa tim virtualijama po grend slem turnirima.

Razumljivo je to, bio im je to jedan vid bega od teniske realnosti, a ona kaže da mnogo pozitivnih vetrova, nekako duva baš sa Istoka...

Uostalom, zar i ovaj Australijan open nije potvrda baš toga?

U finalu muškog singla igraju Srbin Đoković i Grk Stefanos Cicipas, kom je majka Ruskinja.

U ženskom finalu gledali smo Moskovljanku Jelenu Ribakinu, koja igra pod zastavom Kazahstana i Beloruskinju, Arinu Sabalenku.

Kod finala juniorki, dve Ruskinje, Andrejevu i šampionku Kornejevu. Eto, ima i mladih izdanaka koji i dalje potvrđuju da se sa tenisom na Istoku dešava nešto zaista dobro. Ne godinama, već sada će biti i decenijama.

I eto potrebe za metaverzumom, onih koji su navikli da se velike titule dele igračima koji dolaze sa Zapada, u tom nekom širem smislu.

Taj večiti antagonizam Zapada i Istoka, vidljiv je, nažalost i u tenisu.

U svetu sporta, ne bi trebalo da bude važno ko je odakle. I ko šta misli. Sport bi trebalo sve da spaja, ne da razdvaja. Tako bi barem teoretski trebalo da bude. Ali očigledno je da nije.

Valjda je pravo na slobodno mišljenje i njegovo izražavanje, nešto u šta se kunu na zapadu, tekovina civilizacije, slobodnog sveta?

Ali biće da kod njih to znači nešto drugo - ako misliš isto što i mi, dobrodošao si, ako ne misliš, treba te proterati. Zabraniti. "Kanselovati". "Banovati".

Čudna neka demokratija.

Zamešatelji svog tog zamešateljstva stari su politički islednici. Kažu da neće politiku na turnirima, a sami politiku sprovode na istim. Setite se Vimbldona.

Kažu da neki ne mogu da igraju zbog ovoga ili onoga, skidaju mu zastavicu pored imena i ime zemlje, a onda kada neko ima drugačije mišljenje, to je nedopustivo, to je zabranjeno, to nije demokratski.

I što je najprljavije, u igru uvlače one koji nisu ni pomislili da će biti uvučeni u sve to.

Na svu sreću, Novak Đoković crta mapu svoje vladavine tamo gde je najpotrebnije, na terenu. Mada mu nije lako sa svim tim bremenom, koje mu se godinama tovari na leđa.

Čovek koji je na pragu apsolutno svih rekorda u svetu tenisa i dalje se osporava. I dalje nailazi na smicalice, ove ili one, uglavnom smućkane u mozgovima medijskih trustova, koje ne umeju drugačije nego da bacaju klipove pod točkove.

Ali na njihovu žalost, Novakov "valjak" sve to nemilice mrvi, njegov buldožer krči put kroz tu šumu i on piše istoriju, na veličanstven način.

Zar zaista misle da će to mrljavo olovo svih tih "Ejdžova", "Heralda" i ostalih gluvih tribuna biti zaista prepreka za takvog šampionskog vuka?

Opet kažem, ništa svih ovih godina nisu naučili. Pa neka to Novaku i u nedeljno jutro po našem vremenu, bude dodatno pogonsko gorivo. Iako mu ne treba, on već ide na turbo pogon, pravao ka istoriji.

Cicipas je drugi put sa druge strane mreže u finalu jednog slema sa Đokovićem.

I Novak ga neće podceniti, niti to sme.

Grk je apsolutno zasluženo zaradio tu priliku da bude izazivač, a on u ovom grotlu Melburna, ima svoju "sirtaki", "buzuki", ako ćemo i da se našalimo, "suvlaki brigadu", jer po prodavnicama u Melburnu ima i onih koji godinama unazad prodaju svoje čuvene mesne proizvode pod njegovim imenom.

I jeste, popravio je izvesne elemente u svojoj igri, pre svega u defanzivi, ali u nedelju će opet biti na najtežem mogućem testu.

Novak u Melburnu, može li biti šta teže?

Pa neka to bude još jedan praznik tenisa, još jedno finale snova, kako to lepo reče Boris Beker.

Na svu sreću, nisu svi sa Zapada tako kratkovidi i uskogrudi kad je Novak u pitanju.

Oni koji poštuju isključivo zakone teniske igre, koji dobro znaju da cene vrednost svake prolivene kapi znoja na terenu, i te kako vide svetlost koju isijava Novak Đoković.

"On je najbolji igrač na svetu već nekoliko meseci. Imao je divlju, tešku godinu, ali isplivao je", iskren je Džim Kurijer.

"Mladi momci ga napadaju, ali još nisu tu, deluje da je za ramena i glavu iznad svih njih. Nestvarno je koliko je dobar, koliko je impresivan", dodaje Australijanac Pat Keš.

Čak je i vremešni Ken Rouzvol, na pitanje mogu li nekako pobediti Novaka u Melburnu, jednostavno sročio:

"Ne, osim ako ne istegne zadnju ložu u drugoj nozi. Tek tada bi mogao da izgubi".

Što u prevodu znači - on pobeđuje i sa jednom zdravom nogom!

Šampioni znaju šta govore i Novaku je zaista i najvažnije da ga poštuju tu, gde je najvažnije, u svetu tenisa.

A, uostalom, kakvu im je drugu opciju i ostavio svojim rezultatima, nebrojenim uspesima svih ovih godina? Mogu li staviti crni povez preko očiju i sve to prevideti, prećutati?

Jasno je da ne mogu. Sport je oduvek pripadao sportistima i tako bi trebalo i da ostane.

Za sve one kojima se ne sviđa ono što je trenutno na repertoaru u svetskom tenisu, uvek ima alternativa.

U tom njihovom "metaverzumu". Tamo možda i pobeđuju, neki drugi.