Bolnica na kraju grada

"Bolnica na kraju grada", "Klinika Švarcvald", "Novi Amsterdam", "Čikago med", "Bolničarke"… Mogao bih nabrajati u nedogled.

Sve to je u redu, ali ova "Bolnica u Melburn parku", koju svi sada gledamo nije nimalo interesantna.

Posebno kada vasceli medijski svet, glumi doktore i bolničarke, pa pod posebnom lupom zagleda u abdominalni deo tela, naročito kod Novaka Đokovića.

Nedostaje samo da nađu negde snimak sa pregleda i objave ga u medijima.

Nisam očekivao, zaista, ali ima tu nečeg zaista malicioznog. Sa mnogo, mnogo preterivanja.

Jedno malo pojašnjenje: Novak nije doktor, pa da je odmah po izlasku sa terena na meču sa Fricom u mikrofon na konferenciji mogao da izdiktira svoju dijagnozu. Rekao je da je “mislio da se radi o naprsnuću mišića”. Dakle, obratite pažnju, “mislio”, ne “znao”.

Misliti i znati su sasvim različiti glagoli. I to je rečeno pre bilo kakvog pregleda, vruće glave i tela po izlasku sa terena.

Neukusno je onda prozivati Novaka za “čudesno ozdravljenje”, kada čovek, kao što je sasvim jasno, još nije ozdravio.

I posebno ako je jasno da svakim narednim izlaskom na teren, do kraja turnira, rizikuje da ozbiljno pogorša stanje povrede.

Nekorektno je, ako ništa drugo, i zbog toga što se niko od tih koji drže te posebne lupe u rukama, kako bi posmatrali svaki Novakov potez, isto to ne čine kada je u pitanju njegov najveći rival, Rafael Nadal.

I njega je nešto bolelo ovih desetak dana, zar ne? Pa jednako dobro igra i pobeđuje. I u četvrtfinalu je, kao i Novak.

Nemam apsolutno ništa protiv Rafe Nadala, kao ni bilo kog drugog igrača, samo mislim da bi svi igrači trebalo da imaju jednak medijski tretman. Ili grešim?

Ispada da su neki privilegovaniji od drugi, ali dobro, to je bolest našeg doba i to se ne može rešiti nikakvim posebnim medikamentima na jednom teniskom turniru.

Novak, s druge strane može da uzima prave medikamente, ali do određene granice.

Postoji kranji rok koliko dana zaredom može da uzima određene lekove za bolove, jer sve preko toga nije dobro za njega i njegovo telo. To su, dežurni lekari, izgleda, zaboravili.

No, dobro, tenis je takva vrsta igre, malog rata, van terena i na njemu, sve ide ka tome da se protivnik pobedi, ostavi iza sebe.

Naročito ako ceo svet priča mesecima unazad o toj trci za titulu GOAT.

Rafa može da kaže da nije opsednut time i da to radi na svoj način, i to je apsolutno u redu.

Ali da li je u redu kada njegov bivši trener i stric, Toni Nadal, uskoči da pošalje vetar sa Mediterana u Rafina jedra i pritom, nimalo slučajno, potkači Novaka?

“Đoković bi da odustane od turnira, a onda povreda nestane preko noći”, kaže Toni.

Ovo, verujte, ne može da bude slučajno. To sve ide u prilog onom što sam rekao koji red iznad, o malom teniskom ratu. A Rafa i Toni su, prirodno, saveznici.

Tonija možemo samo da pitamo – a kako to da je Novaku nestala povreda? Kako zna da je nestala? Čarobni štapić? Nešto drugo? Ćiribu-ćiriba?

Ili, šta je sa Rafinim leđima? Sigurni smo da je upućen, mada sumnjam da ćemo dobiti odgovor.

Zašto bi onda Novak bio dužan da, njemu i svim drugim zainteresovanima, pruži odgovor i otkrije svoje karte? Ne drugari, ne ide to tako.

Ima i onih koji su Toniju, nesvesno, ruše kulu od karata, poput novinara Njujork Tajmsa, Kristofera Klarija, koji je jasno poručio ovo:

“Đokovićeve moći oporavka zaista izgledaju zadivljujuće, ali teoretičari zavere još nisu odgovorili na pitanje zašto bi on imao nameru da simulira povredu sa komfornih 2:0 u setovima protiv Tejlora Frica? Nijedan igrač ne želi da prekine sebi momentum”.

Vidite, nije teško biti logičan i realan.

Rafi Nadalu se, desilo nešto zanimljivo na meču osmine finala sa Fabijom Fonjinijem. U pauzi između gemova, uleteli su na teren fizioterapeuti koje je neko pozvao zbog ukazivanja pomoći igračima.

Ispostavili se da su se greškom našli na Rod Lejver areni.

“Izvinite, ne radi se o meni! Nisam tražio medicinski”, nasmejao se Nadal gledajući ka zbunjenim fizioterapeutima.

Čak i da manemo više ovu priču o misterijama povreda, žalosno je što se završnica Australijan opena zaista pretvorila u ono što rekoh na početku teksta, bolnicu u Melburn parku.

I šta je toliko uticalo da stradaju pogotovo mišići abdomena?

Novak Đoković, Kasper Rud (predao meč Rubljov posle drugog seta), Mateo Beretini (nije ni izašao na teren), Aleksander Zverev, ima ih verovatno još, pitanje je samo leva ili desna strana abdomena…

Karantin, dve nedelje smanjenog intenziteta rada? Na red dolaze stručnjaci za anatomiju i fiziologiju, neka objasne šta se to dešava sa brojnim teniserima u Melburnu.

Jer od ove osmorice koji su preostali, u četvrtfinalu, barem polovina oseća da ima izvesnih zdravstvenih problema.

To će, svakako pokušati da iskoriste oni malobrojni preostali, a koji su zdravi.

Može li Nadal da bude u problemu što njegov naredni protivnik, Stefanos Cicipas, nije igrao prošlog jutra, jer mu je Beretini predao meč?

Svakako da može, jer Cici će biti odmorniji, svežiji, a Rafa, kao što već znamo, oseća cele nedelje tu nelagodnost u donjem delu leđa.

Pitanje je i koliko daleko može čudo turnira, Arslan Karacev, koji je kao kvalifikant stigao do četvrtfinala.

Ili Su-Vei Še, verujte, teniserka posebnog kova i radnih navika.

Nestvarno mi deluje priča vezana za nju i to kako se uopšte takmiči.

Njen trener, Australijanac Pol Meknami, otkrio je niz fascinantnih detalja o 35-godišnjoj teniserki koja igra svoje prvo grend slem četvrtfinale u singlu, a poznato je da je broj jedan u dublu.

Naime, teniserku iz Kineskog Tajpeha prati priča kako ne menja uopšte žice na reketima! Na turniru u Istbornu jednom je nekoliko poena odigrala zaredom tako što je lopticu poslala tri metra u aut, što se njoj ne dešava.

“Primetio sam da igra sa puknutim žicama. Nije promenila žice tri godine! Recite mi bilo kog igrača koji koristi isti reket tri godine i ne menja ga uopšte? Pre ovog Melburna smo imali traumu jer je morala da zategne žice na reketu pre turnira. To je jednom godišnje. Igrači menjaju rekete tokom meča nekoliko puta, zar ne? Ona igra istim reketom godinama”, otkrio je Meknami.

Ovakve i druge teniske priče, vraćaju osmeh na lice. Recimo poput one, sa Iljom Marčenkom, koji je, dok se biju glavne bitke u Melburnu, pobedio Endija Marija na čelindžeru u Bijeloj, u Italiji i posle finala, zaspao sa trofejom na uzglavlju.

Nešto razmišljam, kako bi to radio pobednik Australijan opena, jer trofej Norman Bruks niti je mali niti je uzak.

Prostor na uzglavlju mora biti mnogo veći, širi.

A da pitamo Novaka Đokovića, on to najbolje zna, pošto ga je najviše puta držao u rukama?

Ako bude imao sreće da nastavi turnir kako treba, ko zna, možda dođe i do tog devetog.

Pa da proba da kopira kolegu Marčenka. Što da ne?

About last night pic.twitter.com/Vt31e7wyr7

— Illya Marchenko (@imarchello) February 15, 2021