Parče raja

Pogled u nebo, osmeh na licu, i početak, osmog kraljevog krunisanja.

I sam Rod Lejver, bogu hvala i dalje živ i zdrav, posle još jedne fantastične teniske epopeje magičnog Srbina, gledajući novi legendarni poduhvat teniskog čuda iz Srbije, morao je ozbiljno da se zabrine, da jednog dana ovaj prelepi teniski hram ne preimenuju u “Novak Đoković” arena.

Znam, Australijanci neće to učiniti, ali to ne menja istinu - ovo jeste Novakov turnir, ovo jeste Novakova teniska arena.

U svojim, najčešće gladijatorskim ulogama, borbe sa protivnikom i većim delom publike na stadionu, on je postao vlasnik ovog parčeta australijske zemlje. I ne mogu ništa drugo osim da mu zavide i da mu se dive. Tapija je, kao što znate, odavno u njegovim rukama.

Neverovatno je šta Novak radi ovde na ovom prelepom, dalekom kontinentu. Nestvarno je kakvu istoriju sporta piše svojim čarobnim reketom. Ono što je Rodžer sa osam pehara na Vimbldonu, Rafa sa 12 trofeja na Rolan Garosu, to je Novak sa takođe osam u Melburnu.

Svako ima svoj dom, svoju tenisku kuću gde se oseća najbolje – Australijan Open je Novakova dnevna soba.

Scenario je bio spremljen – danima su škrtarili ovde u dnevnoj štampi da mu pruže prostor kakav kao takav šampion zaslužuje.

Nisu punili ni pres salu za njegove konferencije, čak ni posle pobede nad Federerom. Njemu su poklonili više pažnje, i kada je izgubio i uputio se da leči tugu i mamurluk u vrelini Dubaija.

Priželjkivali su da kralj bude svrgnut sa trona, zamenjen nekim mlađim. Njima prijemčivijim.

O, da ste samo mogli da vidite tu sremnu bežaniju iz medijske lože na “Lejveru” kada je Novak odsvirao kraj meča i bacio Tima na patos!

Razumem ih, njima je dosadno, gledaju isti film svake godine, niko mu ne može ništa jer je nesalomiv, jer je, a što da tako ne kažem, NAJVEĆI.

Jutro sam započeo na Brajton plaži, tamo sam tražio talase smirujuće energije za večernju buru od finala.

Šetao sam potom zakrčenim gradskim arterijama centralnog Melburna u potrazi za odgovorima. Dobio sam ih uveče.

U medija centru naišao sam na ulazu na Matsa Vilandera koji me je pozdravio i pitao me kako sam (?), računajući vajda da je danas finale i da su svi nervozni. Samo sam se osmehnuo, rekao, “dobro, kao i uvek, a vi?” i nastavio dalje.

Na sat do meča, ispunili smo, po dolasku u Melburn park, kako to tradicija i običaj nalažu i taj susret sa našim prijateljima Urošem i Brankom, nazdravili smo budućem šampionu ne sumnjajući ni tren u njegovu novu pobedu.

Priznajem malo se okasnilo, ušao sam na stadion koji minut pre početka meča, taman da me jedan navijač Dominika Tima (otkrio se posle) sa borgovskom trakom oko glave, pomeri sa mesta!

“Nećeš valjda, tek sam se smestio, čekaj, pa ne radi mi to”, mislio sam, ali on je uporno pokazivao broj na karti koji mu je u medija sektoru dodeljen.

Upornjak se polio pivom u žurbi da me skloni (tako to ide), a ja na brzinu gledam kud ću i šta ću.

Nema mesta kraj Vuka i Saleta 1 i Saleta 2, ni kolege Ivana Mrđena u srpskom bloku, pojačanog našom koleginicom Viki.

Baš lepo, poremetili su nam prošlogodišnji plan sedenja, reklo bi se da to nije dobar znak. Našao sam mesta tek u gornjoj zoni, gde je sve vrvelo od zapadnjaka, gde se jasno navijalo na nemačkom, bio sam, jasno, u grotlu “Timovaca”.

Jedna starija gospođa iz Japana opasno me je nervirala derući se usred poena, nikako nije mogla da obuzda emocije i dočeka da Tim dobije poen, vikala bi aut dok još loptica nije ni pala u polje Austrijanca. I posle kažu za nas da nismo teniska publika? Strašno.

Ali Novak je počeo opasno dobro. Brejk u drugom gemu, idemoooo, stisnuta pesnica. Servisi sigurni, precizni, na gemove Tima uvek se razvija borba. Divna bekhend paralela donela mu je gem i 4:1. Delovalo je da igra lako, bez napora, Tim je u tim momentima bio fasciniran i blokiran. I izgubio je prvi set.

Znao sam da je i protiv Nadala i u još nekim mečevima ovde pokazao da ume da zaustavi kola koja idu nizbrdo i da ako uđe u svoj udarački ritam, može da bude baš čupavo. Znao je to i Novak, počeo je Austrijanac da ulazi više u teren, diktira poene. Rastrzan, nervozan meč, kao nekakvo nadvlačenje konopca na blatnjavom tlu.

Tim je uzeo drugi set, a onda je krenulo zabrinjavajuće stanje po Novaka. Najednom je počeo da gubi ritam, drugi servis mu je brzinski značajno oslabio, nije bilo onog pojačanog koji ga je krasio od početka turnira. I očas posla 4:0 za Austrijanca, Novak deluje kao da je u nogdaunu, mršti se, vuče nekako noge, deluje bezvoljno.

Rekao sam sebi – moraš nešto da promeniš! Beži Zorane iz ovog gnezda Austrijanaca. Promeni mesto, a ti Novače, pomislio sam, menjaj nešto u igri, krajnji je čas, imaš 1:2 u setovima.

U pauzi između setova, kao da sa razglasa provociraju Novaka, ili bar tako ja shvatam tu asocijaciju, sa preglasnim Bon Džovijem i “Livin’ on a prayer”.

E, rekoh, ako čuje to dok se tamo u svlačionici presvlači, ovo može da ga razbesni. Mora da nađe onu svoju zlatnu, šampionsku nit.

“Ti moraš TO da pronađeš sam. Niko to neće učiniti za tebe”, setih se i jedne Borgove izjave.

Kao da me je onaj odozgo čuo, ugledah Ivana Mrđena kako mi rukom pokazuje da siđem dole, da se oslobodilo jedno mesto u “srpskom bloku”. Ne razmišljam ni tren, “au fiderzen” gospodo, samo što im ne kažem, srećno vam bilo u ostatku meča.

Strčah dole, sedoh u naš boks gde je bilo dosta mirno i rekoh da me čuju – “Slušajte, ovde još ništa nije gotovo! Biće gotovo samo ako to Novak kaže!”.

Što njemu, naravno, nije ni padalo na pamet. I počeo je da igra bolje, da pogađa više, ono Srba što je bilo na tribinama sokolilo ga je povicima.

Na 2:2 u četvrtom setu, neko ga je podsetio – “Ovo je tvoja kuća, Nole”.

I da vidite tu tranformaciju. Noge su počele da rade bolje, nestade i onaj umor, kao rukom odnesen, Tim je počeo da promašuje, našao se najednom u nebranom grožđu, počeo je da se ljuti na sebe, Novak je uhvatio taj momentum igre, seo u pobednički voz i ćao, adio, zdravo – znalo se kako će se sve to završiti.

Onako kako nas je sve navikao. Stopostotno. U Melburnu u finalima, nema mesta za drugačije ishode, osim za pobede.

Gledao sam ga kasnije, kako sa onim lepotanom od trofeja “Norman Bruks” u rukama korača hodnicima ispod stadiona i ide na kratke intervjue raznim TV stanicama.

Veličanstven, šampionski hod, ponosno podignuta glava, pogled smiren, ali nekako uperen u daljinu.

On je u Melburnu telom, ali mislima je već u budućnosti. Već planira kako da osvoji i tu 18. titulu.

Šampioni ne staju. Uvek su korak dalje i bar metar više od svih nas.

Džaba Timu snaga Herkula i srce od titanijuma. Nema Novakovu glavu. I na njoj krunu.

Još će vladati, zapamtite šta sam rekao.