Kolone ljudi počele su da dolaze u Srbiju, Radio B92 je organizovao prikupljanje pomoći, a apel za prikupljanje mleka i pelena za bebe prerastao je u veliku akciju. Odazvali su se građani Beograda i okolnih mesta, taksisti, novinari, pekari i svi koji su shvatali potrebu da se pomogne.
Tako iskazana solidarnost aktivno je trajala oko dve nedelje. Baza je bila u Domu omladine, gde se tada nalazio Radio B92, a više punktova bilo je raspoređeno po Beogradu. Građani donosili hranu, vodu i odeću.
Preko 20 građana koji su pre 10 godina pomagali u toj humanitarnoj akciji danas su bili gosti u prostorijama B92. Njih je pozdravio i predsednik Srbije Boris Tadić, a tokom razgovora s njim oni su predložili još dve akcije, pomoć ljudima koji su i dalje u kolektivnim centrima i imenovanje žrtava svih nacionalnosti.
Branislav Nikolić: Nalazimo se na mestu gde sam bio i pre deset godina. Sećam se tih dana, početkom avgusta, kad su prve vesti počele da stižu, o izbeglicama iz Krajine. Slušao sam radio kao i inače, a cela priča je počela tako što je emitovan apel da donesemo pomoć za bebe. Traženi su prokuvana voda, mleko i keks. Supruga i ja smo rekli da toliko možemo da pomognemo. Tada je B92 bio u Makedonskoj 22, i onda, pošto je to bilo blizu, ja sam to odneo nekoliko puta.
Onda je bio apel preko Radija B92 da građani koji to mogu dođu automobilima i da će biti formirana kolona koja će ići u susret kolonama koje su već pristizale. Sećam se da su te subote 90 odsto kolone činila vozila Žutog taksija, pa smo je nazvali Žuta kolona. Došli smo pred Dom omladine, obrazovali kolonu, spustili sedišta, i nekako smo se snašli. Sve što je prikupljeno u tim danima natovareno je u automobile. Ja sam dobio jednog dečka, koji nije imao kola, koji je bio samo pratilac i krenuli smo auto-putem.
Došli smo do Bijeljine, tu smo stali i onda hranu, koja je bila najvažnija, da se ne pokvari jer je bilo toplo, podelili koliko smo mogli i koliko smo mogli da budemo pravedni, a ostatak smo dali Crvenom krstu. Onda smo se vraćali i u vozila primili ljude, za koje i ne znamo kako su došli. Nisu imali nikava vozila, s dva ili tri zavežljaja u ruci. Stajali su na autobuskoj stanici u Bijeljini. Tu smo primili bračni par, sećam se, prezivaju se Kuga.
Kad smo došli na prelaz, da sipamo benzin, čovek koji sipa benzin pije pivo. Ovaj stari Kuga sedi pozadi i kaže: "Uh, što bih popio flašu piva". A ova stara njemu kaže: "Nemoj stari, kako te nije sramota". Koji je moral tih ljudi, posle toliko kilometara pređenih, ona njega grdi da ne traži i ne moli. A meni je ostalo u sećanju to njeno, to je nešto strašno bilo, to mi 10 godina stoji u glavi, ta jedna flaša piva. Eto, to je Radio B92 radio, zahvaljujući njima je sve to bilo. I sad ga slušam, isto ovako. B92 i ja smo čini mi se jedna duša.
Ja sam Svetlanu Lukić znao kao novinarku i znao sam da radi na Radiju B92. Plakala je od Banjaluke do Beograda. Vraćala se sa zadatka i kad je videla i čula rekla je: "Moramo da organizujemo pomoć". Ona je bila organizator svega i inicijator, ja sam je često sretao u Domu omladine.
Poenta priče je bila da to nema svrhe davati Crvenom krstu, nego da mi to uradimo, da odmah to damo. Sećam se da smo zujali kroz grad tih dana.
Daniel Bukumirović, bivši novinar B92: Prvo što sam uradio je bilo da uključim Radio B92. Čuo sam apel Svetlane Lukić i ekipe da se pomogne na neki način. Stvorili smo se odmah u Domu omladine i sledećeg dana smo ovde, na ovom mestu, otvorili štand i počeli da prikupljamo priloge ljudi sa Senjaka i Topčiderskog brda. To je stvarno fantastično išlo, za nedelju dana smo skupili 2,5 tona pomoći:
Mahom su ovi koji nemaju para donosili sve što su mogli, hranu za bebe, hleb, mleko i odeću i obuću. Bilo je raznih volontera koji su pokušavali na bilo koji način da pomognu. Recimo Dragan, koji drži pekaru ovde u ulici, stao je i skupljao pik-apom i odvozio iz Beograda pomoć.
I stajali smo ispred samoposluge, gde smo pokušavali da namolimo ljude da kupe nešto više od onog što su naumili i zaista su kupovali više. Išli smo i na pijacu, gde smo otvarali kese i molili ih da ubacuju voće i povrće. Sećam se samo da jedna žena nije htela da da i godinama kasnije ništa nisam hteo da kupim kod nje.
Pošto sam svake noći bio u Domu omladine, dobio sam poziv da radim i počeo sam da radim na Radiju B92.
Miloš Ilić, taksista: Pošto tadašnja država nije baš bila zainteresovana da pomaže u tom slučaju, išli smo, koliko ja znam, sva udruženja taksija, s tim što smo morali u razmacima da idemo i najviše po 60 automobila, zbog bezbednosnih razloga, kako su nam predstavili.
Nismo znali ni kuda ćemo da idemo ni šta ćemo tačno da radimo. Skupili smo se u Beogradu, ispred B92, pokupili šta je bilo hrane i ostalih stvari, uglavnom hrane za decu i pelena, šta je najpotrebnije, to smo natovarali koliko je moglo. Prošli smo Bijeljinu i ne znam dokle smo stigli jer nas bosanska vojska nije puštala, valjda su bile borbe. Tu smo došli do jednog punkta i podelili pomoć koju smo imali. Videli smo da ne ide to baš najbolje, pa smo sačuvali jedan deo.
Rešili smo da u povratku delimo mleko tim ljudima i ostalu hranu, pa su nas doveli do jedne železničke stanice, gde je bilo 1.000 ljudi koji čekaju neki voz, za koji se nije znalo ni kad će doći ni da li će doći. Primali smo starije i žene s decom u automobile. To je situacija u kojoj ne bih želeo ponovo da se nađem, znate, da birate... Mislim, mi nismo znali šta će s njima da se desi ako ih ne povezemo... Vi birate koga ćete da spasite, a koga nećete, to je bilo strašno.
Neki su imali rodbinu negde, neki su išli s nekim ko ima rodbinu i tako, pa smo se dogovarali da ih odvezemo u Kikindu. Međutim, zaustavili su nas kod Šimanovaca, policija. Nije bilo dozvoljeno da s njima uđemo u Beograd, pa smo ih potrpali u autobuse i odveli u Bubanj potok, pa smo samo uzeli telefone, da obavestimo da su ljudi tu, pošto se ništa nije znalo.
Valentina Delić, bivša novinarka B92: Ljudi su sami donosili sve za šta su čuli da je neophodno, a taksisti su se sami javljali i sve se spojilo.
Sve je organizovano i sve se dešavalo 24 sata svih tih 15, 20 dana. Prosto nije bilo kraja i sećam se, ljudi su do kasno u noć donosili tu pomoć i sećam se da se taksisti kasno u noć vraćaju i sećam se da je trebalo naći neke ljude i uspostaviti neki kontakt.
Dragomir Limić, slikar: Sećam se i vrlo ružnih stvari, koje smo tada saznavali tek, da su našim ljudima, koji su izbegli, da su im prodavali sendviče za po pet maraka.
Svakodnevno je Svetlana Lukić imala deo programa, veći deo progama, koristila ga je da bi pozivala ljude, apelovala na njih da pomognu.
Sećam se da su neki, koje smo uspeli da prošvercujemo u Beograd, bili u takvom stanju da smo bukvalno morali skalpelom da im sečemo sandale, noge su bile u ranama, buknule, otekle...
To je onaj bolji deo Beograda, toga se sećam.
Motorolom sa bio bukvalno zadužen i 24 sata. Imao sam punjač prenet u atelje. Kretao sam se na relaciji atelje-Dom omladine. Zbijali su šale da mi treba trajno dodeliti motorolu.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 1
Pogledaj komentare