Dvorci u Vojvodini propadaju

Dvorci, od neprocenjivog kulturno-istorijskog značaja u Srbiji, za razliku od onih u Evropi, propadaju jer država za njih nema rešenje, kažu istoričari.

Nekada ponos jednog vremena i veleposedničke porodice, danas oronuli zamak, kojim caruje sablasna tišina. Kroz ova vrata nekada su prolazili najugledniji plemići 19. veka, danas natpis na ulazu opisuje u kakvom je stanju.

Od nekada najlepše građevine u celoj Vojvodini do zamka duhova, kako ga danas nazivaju Beočinci. Ovo je pre dva veka bio porodični dom čuvene bogataške porodice Špicer iz Beočina. Više od dve decenije on se nalazi u ovakvom, oronulom stanju.

Tokom te dve decenije bilo je pokušaja privatizacije, ali investitori su odustajali zbog skupe rekonstrukcije. Mnogi su slamku spasa videli u privatizaciji Beočinske cementare, čiji je, inače, jedan od prvih vlasnika bila upravo porodica Špicer. Iako je bilo govora da su novi vlasnici cementare u obavezi da obnove i dvorac, ta stavka izbačena je u aneksu ugovora o privatizaciji. Beočinci su ogorčeni zbog nebrige o zamku, u kojem su inspiraciju za svoje filmove pronalazili i holivudski glumci i producenti. Nikola Lužajić seća se vremena kada je, kao statista u filmu Klinta Istvuda, snimao neke od kadrova.

“To je bilo 67,68. godine. Bilo je snimanje ovde, u Maradiku i u Kameničkom parku. Slučajno sam poznavao Batu Kamenog, Zvonceta, kao klinac i onda su me oni angažovali i s njima sam bio u tom filmu. Vozio sam motor i neki stari ratni džip i to je trajalo nekih mesec dana i posle toga, kraj”, rekao je Nikola Lužajić.

Iz Beočina odlazimo u Sremsku Kamenicu. Dvorac “Marcibanji-Karačonji” u mnogo je boljem stanju, koristi ga preduzeće Vode Vojvodine, ali je zatvoren za posetioce. Istoričarka umetnosti Branka Kulić, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka bila je ta koja je većinu dvoraca u Vojvodini stavila pod zaštitu.

“Oni su u katastrofalnom stanju, možemo reći baš tu, tako tešku reč, zato što čak ni za Čelarevo koji je od izuzetnog zanačaja, znači prve kategorije što se tiče vrednosti arhitekture i uopšte čitavog našeg kulturnog nasleđa, ni taj objekat nije u dobrom stanju. I svi ostali su manje-više napušteni, zatvoreni i propadaju”, rekla je Branka Kulić, istoričarka umetnosti.

Naša sagovornica objašnjava da su dva najveća problema vlasništvo i namena dvoraca. Treći problem su zakoni koji regulišu ovu oblast, čija rešenja su, kako kaže, nepovoljna po korisnike i vlasnike tih objekata.

Obzirom da država nema obavezu da mora da ih održava, a sami vlasnici nemaju sredstava, nemaju uslova za održavanje.

Pre šest godina predložena je izrada Nacionalnog projekta obnove i revitalizacije nejvrednijih dvoraca i letnjikovaca, formiran je i Centar za dvorce, predlog je poslat ministarstvu ekonomije, ali se na tome priča i završila.