Dobrovoljno bičevanje žena i bacanje dece krokodilima: "Bilo je jako mučno gledati"

Kako je na početku razgovora za B92.net istakla, destinacije ne bira na osnovu ataktivnosti, već je nešto drugo posredi.

Jovana je na svom profilu podelila neke od istorijskih činjenica vezanih za ovu zemlju, pa tako kaže da je Etiopija jedna od najvažnijih lokacija za čovečanstvo. Na tlu Etiopije je pronađena LUSI, najstariji fosil odrasle žene. U blatu je spavala 3.2 miliona godina i jedan je od najbolje očuvanih fosila te starosti. Posle je pronađen i Ardi, stariji preko milion godina od nje, ali još uvek nije uspeo da je pobedi u popularnosti. U Nacionalnom muzeju Etiopije se čuvaju replike njihovih ostataka.

U jednoj crkvi u Etiopiji se nalazi i kovčeg sa pločama za koje se veruje da je na njima napisano originalnih 10 Božjih zapovesti. Veliki broj Etiopljana su pravoslavci.

"Jedan od mojih životnih ciljeva je da posetim sve zemlje na svetu, pa je bilo neminovno da i Etiopija dođe na red. Destinacije svakako ne biram po tome koliko su drugima turistički atraktivne, već znam da svaka nudi nešto jedinstveno i da je vredna posete", kaže Jovana za B92.net.

Objašnjava da posebne dozvole za ulazak nisu potrebne, već je neophodno uraditi vizu. Dodatne vakcine nisu potrebne, iako na nekim sajtovima piše da i dalje traže za žutu groznicu. Zvanični jezik je ahmarski, a valuta je bir.

"Nije bilo teško jer se viza dobija online i brzo sam pronašla karte po povoljnoj ceni. Kada se te 2 stavke odrade, sve ostalo je već jednostavnije. Vodiča smo moja prijateljica i ja pronašle putem Instagrama i ispostavilo se da nismo pogrešile u odabiru, brzo nam je postao kao rođeni brat i svaki dogovor ispoštovao", ističe ona.

Koliko je zaista potrebno za sreću?

Foto: Jovana Kvržiæ

Na svom Instagram profilu, u mnoštvu zanimljivih priča ona je predstavila tamošnji način života na vrlo uspešan način, tako da dobijete utisak kao da ste i vi posetili sva ta plemena, i slušali sve te priče svojim ušima.

U Etiopiji u Dorze selu žive ljudi u kućama od bambusa koje se godinama skraćuju jer ih od dole jedu termiti.

"Danas imate kuću visine 15 metara, kroz 10 godina ko zna koliku. Meni su njihove kuće zaličile na košnice, dok ih oni upoređuju sa slonovima. Kada je hladno, greju se alkoholom i duvanom. A često bude, jer se Dorze selo nalazi na nadmorskoj visini od preko 2600 m. I alkoholna piće i duvan sami prave (biljka duvana raste svuda po selu). Svašta sam u životu probala, ali ništa toliko jako kao njihovo tradicionalno piće "hareke" od raznih vrsta žitarica. Znate onaj osećaj kad vam se od prvog gutljaja zapale svi organi gastrointestinalnog trakta. A morale smo da ga pijemo jer je deo ceremonije dobrodošlice za goste", objasnila je Jovana.

Glavna namirnica im je biljka enset ili lažna banana, zato što njeno drvo podseća na pravu. Plod je nejestiv, dok se listovi stružu, potom fermentišu.

"Na kraju se ono što se dobije koristi kao brašno pa smo večerali picu od lažne banane sa medom i čilijem. Na prvu pomisao nespojiva kombinacija, posle jednog zalogaja sve ima smisla. Dorze ljudi su poznati po svojoj šarenoj odeći koju prave pogodite od čega? Ponovo od listova lažne banane uz dodatak pamuka. Zato čim turisti uđu u njihovo selo, dobijaju odore za presvlačenje u kojima ostaju do kraja obilaska".

Dobrovoljno bičevanje žena

Foto: Jovana Kvržiæ

Poseta plemenima se inače dodatno plaća. Deo plemena u današnje vreme žive isključivo od turista dok većina, kao što je i Dorze i dalje u potpunosti neguje svoju tradiciju i veoma vredno rade.

"Uvek je preporučljivo poneti i nešto za decu. Danas smo im podelile bojice, flomastere, sveske i krede, a najveće oduševljenje su izazvali baloni. Posle ovakvog dana, ostaje samo pitanje… Koliko je zaista potrebno za sreću?", ispričala je Jovana.

Najveći kulturološki šok je, kako kaže, svakako bio odlazak u prvo pleme, Hamer pleme. Najveće i jedno od najbrutalnijih etiopijskih plemena, ne po onome što rade drugima, već što rade sebi.

"Prisustvovale smo obredu preskakanja bikova kojim muškarci dokazuju da su spremni za brak i dobrovoljnom bičevanju žena. Prvih pola sata je sve to bilo jako mučno gledati, ali koliko god neverovatno zvuči, brzo smo se privukle jer smo videle da su svi istinski srećni i ponosni na te običaje", objašnjava naša sagovornica.

Više ožiljaka - više lepote

Foto: Jovana Kvržiæ

Da bi dečak postao muškarac spreman za brak potrebno je da tri puta pretrči preko leđa bikova. Stopala mu se mažu blatom i balegom da bi zadatak bio još teži. Celo selo se okuplja i navija za mladića koji po uspešno završenom zadatku ulazi u svet odraslih.

"Ovom za nas bizarnom običaju predstoji nešto još mnoge gore. Žene plemena Hamer smatraju da su lepše što imaju više ožiljaka po telu. Ti ožiljci nastaju tako što ih muškarci bičuju prutovima. One ih bukvalno mole da to rade. Ako se nećkaju, mame ih duvanjem u trube i plesom. Što više krvi, to više smeha i sreće na licama žena", kazala je Jovana.

I ne samo žena, u obredu učestvuju i devojčice starosti već 7,8 godina. Muškarci mogu da bičuju žene kada ispune prethodno pomenuti zadatak pretrčavanja preko leđa bikova. Ukoliko kojim slučajem ne uspeju, onda im je "kazna" da sada njih žene bičuju.

"Kada je bičevanje počelo, nisam imala snage da držim telefon, vodič je snimao. Na svaki udarac mi se omakao uzdah i potekla suza. Posle sati i sati gledanja, počela sam da se navikavam. Kako je nama nezamislivo da neko podnosi toliki bol samo iz estetskih razloga, pomislite šta naše žene rade i kakvim se zahvatima podvrgavaju radi lepote", zaključuje Jovana.

Foto: Jovana Kvržiæ

Plemena su kao male zajednice sa poglavarom i svojim sopstvenim zakonima. Za njih turisti nisu ništa čudno ni novo, dolaze već dugo, stoga su i ona i njena prijateljica bile lepo prihvaćene.

"Da bismo ušle u njihovo selo, bilo je potrebno platiti određenu količinu novca, to je jedan od vidova njihove zarade. Pored toga, svima smo donosile poklone i uvek dodatno podržale pleme kupovinom njihovih ručno pravljenih proizvoda", objašnjava nam Jovana..

Najupečatljiviji obred je svakako bio u Harem plemenu, a pored toga, nešto što je, kako objašnjava, najviše šokiralo je način ukrašavanja Mursi žena koje seku svoje usne i stavljaju u njih tanjire od gline. Lepim smatraju i "tetovaže" na telu koje su zapravo ožiljci napravljeni oštrim skalpelima.

Omo child - priča o užasnom običaju

Foto: Jovana Kvržiæ

Najvećem broju ljudi je upravo priča o Karo plemenu bila najpotresnija.

Mingi deca su deca koja bivaju ubijena po rođenju zbog za nas veoma banalnih razloga (Ako im niknu pre gornji nego donji zubi, deca su rođena u vanbračnoj zajednici, pa čak i blizanci...). smatraju ih prokletstvom i bacaju u reku da ih pojedu krokodili ili ostavljaju u šumi da ih rastrgnu divlje životinje.

Baš u tom plemenu je i Lale Labuko odrastao i sa petnaestak godina saznao kakav užasan običaj praktikuju ljudi iz njegovog plemena, između ostalog i njegovi roditelji zbog kojih nije upoznao svoje dve starije sestre. U isto vreme su u posetu njegovom selu došli misionari od kojih su Karo ljudi po prvi put saznali šta znači edukacija. Tu reč u svom jeziku nisu ni imali.

"Kada je krenuo sa školovanjem zarekao se da će dati sve od sebe da promeni svest starijih ljudi iz svog plemena. Pričao je danima i mesecima sa njima, ali teško su njegove reči do njih dopirale. Dobijao je kritike i od svojih roditelja jer su se plašili da će zbog njegovog "bunta" biti proterani iz sela. Kada je uvideo da ne može puno da ih promeni, krenuo je u novi zadatak, da spase što je više Mingi dece moguće. Čim bi čuo da se Mingi dete rodilo, sa prijateljima koje je tokom školovanja upoznao je krenuo u sakupljanje informacija na koji način se planira da dete bude ubijeno i kako može da ga spase. Jedno po jedno dete, Lale je za svojih 40 godina života do sada spasao preko 80 dece. I to nije sve, osnovao je fondaciju Omo child koja se o svoj toj deci brine. U sklopu njihovog imanja se nalazi ne samo dom za decu, već i škola i za njih i za ostalu decu iz sela", ispričala nam je sagovornica ovu priču koja je nalik na filmsku.

Foto: Jovana Kvržiæ

Danas je zvanično ovaj običaj ubijanja dece zabranjen, ali se nažalost i dalje u tajnosti dešava.

Jovana je neko ko je po prirodi jako radoznao i željan upoznavanja sveta oko sebe. Iako je po struci magistar farmacije, to zanimanje joj nikada nije bilo previše kreativno i inspirativno.

"Slobodno mogu da kažem da sada zaista radim svoj posao iz snova. Do sada sam obišla 82 zemlje i nadam se da do kraja ove godine stižem do brojke od 100", zaključuje Jovana za B92.net.

View this post on Instagram

A post shared by Jovana Kvržić (@jovana_kvrzic)