Venecija, Padova, Verona - put pod noge

Neko je rekao da „zaboli, koliko je lepote smeštene na jednom mestu u gradu na kanalima“.

Venecija... Zovu je La Serenissima, „najuzvišenija“, aludirajući na njenu golemu snagu, veličanstvenost, vekovnu mudrost, a tako su je doživljavali oni koji su je pohodili svih ovih vekova, pa i mi. Najlepši grad na svetu, onako nepokolebljivo pluta na svojoj mirnoj plavoj laguni, a uzbuđenje ne može da vas ne ophrva ma koji put da joj hitate, jer smireno se ne prilazi gradu karnevala, gondola, velikih palata, raskoši kojom pleni i kupuje vas zauvek.

Bila je uteha, izazov i inspiracija umetnika, pustolova, književnika, pesnika, razlog da iznikne „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, dela koje je maestralno u film pretočio Lučijano Viskonti, da zazvone stihovi Laze Kostića „Santa Marija de la Salute“ u ime ljubavi i lepote grofice Dunđerski. I sve što ste pročitali, videli, najednom je pod vrelim avgustovskim suncem tu pred vama u plavetnilu izmaglice Grand kanala...

Tiskamo se sa mnoštvom turista sa svih meridijana, u žagoru svih mogućih jezika, najvećim venecijanskim mostom Rijalto, i kao da koračamo stopama nekih prošlih ljudi, duždeva i plemstva, trgovaca koji su spajali Evropu i Orijent i istovremeno bili postojan bedem hrišćanstva sa svojim gradom–državom odolevajući turskoj ekspanziji. Iz maštarenja u stvarnost nas vraća bezbrojno škljocanje fotoaparata i pozivi gondolijera koji uporno prizivaju turiste „avanti, avanti kvi“...

Vožnja gondolom jeste nešto posebno, ali ne i jeftino, a srećni su oni koji uspeju da se iscenjkaju sa složnom gondolijerskom braćom. Polako plovimo uzanim kanalom koji deli Duždevu palatu od nekadašnjeg zatvora. Iznad naših glava „Most uzdisaja“ koji spaja ova dva zdanja, a njime su nakon presude dužda zatvorenici odvođeni u tamnice. Kažu da su to bili njihovi poslednji jecaji koji su dopirali u spoljni svet dok su prelazili most, iz slobode u mrak zatočeništva, pa je u 19. veku most dobio to ime. Po legendi jedini beg iz tog zatvora izveo je zavodnik Kazanova.

Jedna druga gradska legenda govori da zaljubljeni par koji u gondoli prođe ispod mosta zauvek ostaje zajedno, pa birajte zato pratnju. Gledajući svu tu raskoš i neverovatnu arhitekturu, palate u kojima se danas uglavnom ne živi sve do trećeg sprata, naravno zbog vlage, neumitno nam se nameće pitanje kako su bili hrabri ljudi koji su se u prošlim stolećima usudili da se suprotstave moru i izgrade Veneciju na 118 malih ostrva, sa 400 mostova na 170 kanala, i napravili grad koji ne nalikuje nijednom drugom na svetu.

Ono što ste videli na malim ekranima i fotografijama nije ništa, jer uživo izgleda kao iz mašte. Tragedija je što kako nivo mora raste, ova istorijska zdanja Venecije polagano tonu, a mišljenje je mnogih da će svet, ako slučajno ovo dragoceno mesto potone, ostati siromašniji za jednu posebnu i neponovljivu lepotu. Ali dok je obilazimo, razmišljamo optimistički, jer Venecija nam je otvorila vrata danas, kao i milionima drugih turista planete i zove nas da joj se divimo, jer „La Serenissima“ može biti samo jedna.

Krstarenje po manjim kanalima u gondoli je bolji i skuplji način ulaska u srce Venecije, a postoji i jeftiniji. Naime, odmor od gužvi na ulicama i novu perspektivu grada možete doživeti i vožnjom vaporettom br. 1, u koji se ukrcavate na Pjacale Roma, a plovi ukrug po najvećem, četiri kilometra dugom kanalu Grande. Jedna od stanica je crkva San Zakarija u kojoj je predivan oltar, delo Đovanija Belinija.

Iskrcavamo se na poseban način, jer tako se ulazi, plovi i izlazi iz gondole i molom kojim se šepure maškare u srednjovekovnim kostimima sa kojima se za po koji evro svako neizbežno uslika, pa i mi, stižemo do čuvenog Markovog trga koji je ophrvalo na hiljade golubova, postavši njegov zaštitni znak koliko i monumentalna zdanja.

Najpoznatije građevine su Basilica di San Marko (crkva Sv. Marka) i Palaco Ducale (Duždeva palata) koje svojim izgledom jedva da pripadaju Italiji. One su egzotična mešavina vizantijskog, gotičkog i renesansnog stila, a tu je i najviša građevina Zvonik, sa koje se pruža pogled na ceo grad na vodi.

Jedinstveni prizor, ali morate strpljivo čekati u redu, ponekad satima, da biste imali taj užitak, koji možete nadomestiti penjanjem na terasu bazilike i obilaskom blaga koje ona skriva. Zahvaljujući raskošnoj arhitekturi, vizantijskim mozaicima i tome što je smatrana statusnim simbolom venecijanskoga bogatstva i moći od 11. veka nadalje, dobila je nadimak Chiesa d’Oro („zlatna crkva“).

Sa njenih teresa pod vama je jedinstven pogled na kanal, gondole, trg... Inače, najveći evropski karneval odigrava se upravo tu na Trgu svetog Marka i pozornica je za plejadu maštovitih kostima. Kako objašnjava naš vodič, u danima karnevala između ½plemstva i građanstva½ nema razlike. Iza maske svi su jednaki, iako i danas na dekadentne privatne kostimirane zabave koje se održavaju u palatama širom Venecije pristup imaju samo odabrani. Ipak, i u takvim uslovima Trg sv. Marka, sa svojim 175 metara dugim i raskošnim prostorom, impresionira bez zadrške, a bal pod maskama obeležio je karneval u Veneciji kao najekstravagantniji na svetu.

Karnevalske svečanosti vezane su usko za istoriju samog grada osnovanog u 5. veku, a interesantno je da je vek i po tradicija prerušavanja bila zabranjena, a obnovljena je pridruživanjem Venecije Italiji.

No, ako ste u njoj kada nema karnevala, kao mi, Veneciju ćete najbolje upoznati lutajući, jer sve možete razgledati pešice, uz povremenu vožnju vaporetom, koji koristi i lokalno stanovništvo. Prošetajte se obavezno niz Campo San Trovaso, u kojoj je jedna od poslednjih radionica za proizvodnju gondola, pokraj mosta Rialto posetite staru ribarsku pijacu, na kojoj se riba prodaje već hiljadu godina. Najmirisniji italijanski espreso ili kapućino ne pijte u hotelu, već na nekom od trgova, a obavezno se odmorite i uz čašicu čuvenog vina „kianti“. Nije jeftino, jer mala čašica od pola deci „teži“ pet evra, ali doživite Veneciju „izgubljeni na ulicama“.

Ako ste duže u gradu, obavezno rezervišite sto u „Harry’s“ baru, biće skupo, ali tu je sedeo veliki Belini. A ako ste sa istanjenim novčanikom, izbegavajte i to čuveno mesto, ali i sve restorane koji imaju muziku u bašti, ispred kojih vas konobari na više jezika ljubazno zovu da uđete. Papreno je. Kada ogladnite, a ljubitelji ste plodova mora, preporučujemo vam da ih probate u restoranima oko Kampo San Luka ili Kampo Santa Margarita, a Veneciju ne napuštajte dok ne probate njen tradicionalni specijalitet „sarde in soar“ pečene sardele na grilu u izuzetno ukusnom slatko–kiselom sosu, u kome su i luk i suvo grožđe. Najbolji zalogaj venecijanske kuhinje uključuje i klasično predjelo bigoli u sosu, a reč je o domaćim špagetama serviranim sa sosom od inčuna i specijalnog luka.

Pitomom ravnicom dalje grabimo ka Padovi, prelepom gradu sa veoma dobro očuvanim starim gradskim jezgrom sa nizom crkava i palata. Divan grad na reci Bračinjone, čijim obodom protiče i Brenta i kanalom ga povezuje sa Jadranskim morem. Neverovatno je šetati specifičnim polukružnim kamenom popločanim najvećim i jednim od najlepših u Italiji, Trgom Prato, koji je jedan od simbola grada. Palate su u lučnim prolazima sa kanonadom stubova, što daje poseban šmek, a za slučaj da vas zadesi kiša ovde nećete pokisnuti.

Kada u ovom gradu sednete da popijete kafu u nekom od živopisnih restorana, imajte na umu da je taj napitak tu ispijalo mnogo čudnih umetnika, ili kako neko reče - ludaka, poput lorda Bajrona. Ako se pitate gde, pićete je u kafe Pedroki, jednom od najvećih kafea u Evropi. Osnovan je početkom XIX veka i diči se posetama Balzaka, Stendala i Bajrona, koji su, navodno, svi pili specijalitet kuće - kafu pedroki. Kafa košta 4,5 evra i fantastična je. Ovaj grad je naprosto umetnička Meka, koja se diči i jednim od najstarijih univerziteta, osnovanim 1222. godine.

Najvažnije što u Padovi treba obići su: kapela Skrovenji, kafe Pedroki, bazilika Il Santo uz koju se nalazi konjička statua plaćenika Gatamelate, koju je izradio Donatelo, velelepna palata Rađone i krstionica katedrale. Đotove freske u Kapeli Skrovenji su jedno od najvećih remek-dela italijanske renesanse. Kapela se nalazi u parku u blizini železničke stanice. Kako je sastav vazduha u kapeli strogo kontrolisan, prvo se provede 15 minuta u sobi za aklimatizaciju, gde se pušta poučan film, a potom se dobija isto toliko vremena u samoj kapeli.

Padova je, videćete, grad koji smiruje, nakon uzburkanosti Venecije, a iz njega, kao i mi, nemojte otići da ne probate specijalitet, jer nešto morate jesti. To je “porketo” ili naše svinjsko pečenje, a u istom sendviču je i specijalna domaća, padovska kobasica. Sve to začinjeno, prava je poslastica za ljubitelje mesa. Ako Padovljane upitate o znamenitim ljudima njihovog grada, s ponosom će vam nabrojati Đovanija Marija Falkoneta, Kopernika, Galilea Galileja, Donatela, braću Bergamasko, Frančeska Petrarku, Aleksa Zanardija, Rikarda Patreze, Mikela Sanmikela, Đota, te Valtera Zengu.

Što bi Italijani rekli, adio Padova, krećemo dalje u našoj turneji Venetom, ka gradu najpoznatije i najtragičnije ljubavi planete, u kome su dom i grob Romea i Julije.

Verona, jedna od sedam metropola severne Italije, grad prepun istorijskog, umetničkog nasleđa, poznatih opera i svetskih sajmova, jedan od najmoćnijih gradova tokom romanske vladavine, koji je sam Julije Cezar birao za mesto odmora, što nije loša preporuka, zar ne? Ali bar pola miliona turista godišnje se u ovaj istorijski grad slije samo da bi odalo poštu večnim ljubavnicima i njihovoj ljubavi, koju je još besmrtnijom napravio veliki Šekspir.

Svi turistički autobusi se zaustave na parkingu u blizini rimske Arene, koja je monumentalna, jedna od najlepših i najbolje očuvanih, ali se u startu samo baci pogled i „ostavlja za posle“. Jer svi žure da preko trgova, kroz male ulice načičkane palatama i prodavnicama, dobrim za šoping, koje vam se u prvi mah učine lavirintskim, pronađu „onu“ koja nosi naziv Via Kapelo, a nalazi se u blizini Trga del Erbe, i uđu kroz kapiju broja 23 u dom Kapuletijevih sa čuvenom baštom i najpoznatijom svetskim balkonom.

Julijin balkon, koji je preskakao Romeo i uzdisao: Oh Julija, zašto si Julija... Tu se ona sastajala sa mladim neprijateljskim Montegijem. U bašti legendarne kuće iz 13. veka, ispod balkona nalazi se bronzana statua Julije, čija je desna dojka sjajna, ispolirana od dodira miliona ljudi. Svi se fotografišu i dodiruju je jer to „donosi sreću“ i svako zamišlja želju... Dok razgledamo kuću od tamnocrvenih cigala pretvorenu u muzej, s pažnjom pratimo kako zaljubljeni iz čitavog sveta ostavljaju poruke kao i svi njihovi prethodnici. Zidovi i prozori oko terase izlepljeni su hiljadama poruka ljubavi, koje zaljubljeni turisti ostavljaju za sobom.

Romeova kuća nije daleko od ove u kojoj je bila izabranica njegovog srca, ali je trošna i nema šta da se vidi. Verona inače svake godine obeležava rođendan svoje slavne stanovnice Julije i to 16. septembra, a sam datum je izveden iz prve knjige pisane o ovoj tragičnoj ljubavi, koju je napisao Luiđi da Porto. Pravim ljubiteljima romantike i Šekspira preporučujemo obilazak i Julijinog groba, mesta gde je ovo dvoje mladih i završilo svoje živote.

Verona je, kada na miru potom prošetate i vidite, predivan starinski, romanički grad na obali reke, dom lepote i umetnosti. Tokom boravka nemojte zaobići ni Fontanu istine, spomenik Danteu, koji je tu živeo nakon bega iz Firence, Stub srama... ali i brojne crkve među kojima je i Santa Marija Antika, velika romanička crkva koja je bila i župna crkva klana Skaligeri i poznata je po njihovim grobovima, sarkofazima u gotskom stilu. Budući da je Verona spoj duha prošlosti i modernog doba, u bilo koje doba da je posetite, nećete pogrešiti. U ovom večnom gradu ljubavi, nadomak čuvenog mondenskog jezera Lago di Garda, uvek ćete se osećati prijatno i dobrodošlo.

Takav osećaj smo imali i mi, krstareći Venetom uz zvuke italijanskih kancona, izvrsne italijanske kuhinje, pogleda na zavodljive i doterane Italijanke, jer Italija jeste za mnoge jedna od najlepših zemalja sveta i njenu prestonicu ne zovu džabe „večni grad“.

Dragan Milivojević