Žuta – istorija diskretne boje

Iako je sa nama gotovo od osvita čovečanstva žuta boja nije imala toliko sreće kao što su to imale crvena, crna i bela. Crvena je bila prva boja koju je čovek proizveo i kojom je ovladao, a zatim je povezao sa suštinski važnim idejama kao što su snaga, moć, nasilje, ljubav i lepota. Ubrzo su se i crna i bela pridružile crvenoj i oformile trijadu oko koje su se izgradili najstariji sistemi boja. Mitološke i biblijske priče, legende, toponimi, ali i leksika nude brojna svedočanstva o ovome. Žuta, zelena i plava morale su da sačekaju da bi postale deo ove početne trijade.

Žuta je među prvim bojama koje je čovek proizveo za oslikavanje. Prvo je bojio svoje telo, a zatim kamenje, stenje, pokretne stvari i, na koncu, zidove pećina. Iako tragove žute boje nalazimo na drevnim predmetima starim i do četrdeset hiljada godina, mi ne znamo kakav su odnos praistorijski ljudi imali prema njoj.

Sa sigurnošću možemo reći da je ugledu žute boje u klasičnoj antici doprinela upotreba i vrednovanje predmeta od zlata. Pod znakom pitanja je da li je tako bilo i pre tog perioda. Kod Egipćana, kao i u velikom delu Bliskog i Srednjeg istoka zlato se smatralo božanskim metalom koji ima bliske veze sa Suncem i koji se povezuje sa idejama svetlosti, toplote, moći, bogatstva, savršenstva, lepote i besmrtnosti. Zlatna boja je među nama još od mita o zlatnom dobu o kome je u sedmom veku pre nove ere pisao Hesiod, preko zlatnih jabuka iz vrta boginje Here i Zlatnog runa za kojim traga Jason i Argonauti, sve do legende o rajinskom zlatu na koje se docnije nakalemila priča o Zigfridu i Nibelnunzima, zlato je uvek imao posebno značenje. Tome bi trebalo dodati i kultove Sunca u kojima su obožavani Ra, kao najstariji bog Sunca, zatim Helios i kod starih Grka i Sol kod Rimljana i na koncu Apolon. Ali ne možemo dokazati da se i na žutu boju „prelila“ moć zlata. Mnoge mitologije kao i i Biblija nude svedočanstva o tome da je žuta veoma često bila smatrana bojom koja simbolizuje lakomost, gramzivost, lopovluk, nasilje, rat, nepravdu ili izdaju.

Zahvaljujući vajarstvu saznajemo šta su stari Rimljani nosili, ali tek u tekstovima moramo da potražimo informacije koje boje su oni nosili.

Muškarci su ograničeni brojnim pravilima u odevanju i nose što bele toge. Žene su, sa druge strane, manje ograničene te mogu da nose i odeću žute boje.

U Rimu žuta nije samo ženska boja, već i simbol feminiziranih muškaraca. Tako su Rimljani doživljavali Grke ili stanovnike Frigije (oblast u Maloj Aziji u kojoj se nalazi Troja) koji su često nosili žutu boju. Ciceron u svojim govorima nikada nije spominjao boje osim u jednom slučaju. Kada god je napadao svog ličnog neprijatelja Publija Klodija Pulhera, nikada nije propuštao da podseti cenjeni publikum kako je ovaj, kada je bio mlad i pokušavao da zavede Cezarovu suprugu, to činio tako što se prerušavao u ženu obučenu u dugu žutu žensku haljinu. Kako je žuta bila boja ženske odeće, Ciceron je na ovaj način svog protivnika omalovažavao prikazujući ga kao feminiziranog razvratnika nedostojnog da vrši bilo kakvu vlast.

Ako zavirimo u Bibliju videćemo da u njoj ima mnogo zlatne, ali gotovo nimalo žute boje. Dok su hebrejska i grčka Biblija veoma siromašne izrazima za boje, sa latinskim prevodom boje sve više dolaze u Svetu knjigu. Kako su se nizali vekovi, verzije i prevodi Biblija je bila sve bogatija bojama. Ipak, dok crvena, bela i crna zauzimaju 95% biblijske palete, za zelenu, žutu i smeđu ostaje tek nekoliko sitnih delova. Bilo da su u pitanju hebrejski, armejski, grčki, latinski ili narodni jezik žute boje praktično i nema u biblijskom tekstu.

Sve ovo će dovesti do toga da, za razliku od zlatne, žute boje nema u liturgijskim hrišćanskim obredima.

Tek će pojava grbova tokom dvanaestog veka uvesti žutu na velika vrata Evrope. Ovo je tako veliki zaokret da će se smatrati njenim drugim rođenjem. Prvi put će u Evropi jedan sistem znakova koji je baziran na bojama dati žutoj tako veliki značaj i mesto. Ono što liturgija nije uspela, poći će od ruke heraldici. S tri osnovne boje (bela, crvena i crna), prelazi se na šest gde se prvim trima dodaju i žuta, zelena i plava. Žuta po prvi put dobija sopstvenu simboliku koja nije vezana za materijal ili podlogu.

U francuskim i anglogermanskim viteškim pričama i legendama iz tog perioda postoji kodeks boja koji se tiče pokrivača za konje i jednobojnih grbova. Boja grba nepoznatog viteza često publici nagoveštava šta će se desiti. Crveni vitez je, najčešće, loš, beli vitez je dobar, crni vitez može biti dobar ili loš, ali se trudi da sakrije svoj identitet, zeleni vitez je mlad i njegova nezrelost će izazvati probleme. Uočljiva je dvojakost žutih vitezova koji mogu biti i dobri i loši.

Za razliku od žutih vitezova iz tog perioda koji mogu biti dobri ili loši, ostali junaci koji imaju plavu kosu su isključivo pozitivni. U arturovskim romanima kraljice i junakinje su većinom plavokose, a isto je i sa hrabrim vitezovima. Jedino je kraljica Ginevra, supruga kralja Artura, smeđokosa, ali ne zato što je stara već zato što je kriva za preljubu i neiskrenost, pa i bojom kose prezrena od strane publike.

Iz priča, lepota plave kose širi se i u stvarni prostor. Kriterijum ženke lepote u tom periodu bili su izduženo lice, svetao ten, mala usta, prćast nos, plave ili smeđe oči, vitko telo s uskim bokovima i malim stopalima. Kao kruna na njima se nalazi plava kosa.

Muška lepota se ne udaljava mnogo od ženskih ideala. Lep muškarac je tankog i vitkog tela, prijatnog izgleda, odmerenih pokreta, uglađenih manira i plave kose. Tek krajem srednjeg veka ideal prinčevske lepote postaju crnokosi i tamnoputi kršni momci.

U tom periodu u književnim tekstovima žuta počinje da se povezuje sa lažju, lukavstvom i licemerjem. A onda je tu mali korak do izdaje.

Iako nijedan kanonski tekst Novog zaveta, pa ni apokrifna Jevanđelja, ne govore o Judinom fizičkom izgledu, niti o tome kako je bio odeven, u Srednjem veku počinje da se prikazuje kao riđokos i odeven u crvenu tuniku. Od trinaestog veka ovaj najpoznatiji izdajnik i dalje ostaje riđokos, ali je njegova tunika sada žute boje.

Krajem srednjeg veka žuta je takav simbol izdajstva da je postao običaj da se kuća važne ličnosti okrivljene za veleizdaju, jeres ili uvredu vladara, oboji u žuto.

Kao boja koja simboliše zavist, ljubomoru, licemerje, laž, ludilo i izdaju žuta postaje sve manje prisutna na garderobi. Tome bismo trebalo dodati i uticaj protestantskih pravila o odevanju koji su jarke i drečave boje smatrali previše raskošnim, kao i katoličke kontrareformacije koja na nekoliko mesta pokušava da preuzme protestantske vrednosti.

U čitavoj Evropi žuta (i crvena) postaje sve manje prisutna, kako u odevanju, ukrašavanju i svakodnevnom životu, tako i u umetnosti i tekstovima.

Ova boja više nikada neće steći slavu kakvu je imala u Srednjem veku.

Tokom čitavog devetnaestog veka ona ostaje najnevoljenija boja. U pozorištu u nju odevaju rogonje i prevarene supruge, u politici je u potpunosti napuštena jer je simbol izdajstva i prevare. U sindikalnom svetu žutim se nazivaju sindikati koji tvrde da brane radnike, ali rade u interesu poslodavca.

U francuskom i italijanskom slengu „žuti“ označava izdajnika, u engleskom jeziku kukavicu, na nemačkom označava džangrizavca, a u holandskom lažljivca.

Prostitutke u Ruskoj i Austrougarskoj carevini su dobijale „žutu kartu“, odnosno ličnu kartu žute boje koja je simbolizovala njihovo nečasno zanimanje. Pasoš koji su u Francuskoj dobijali robijaši nakon odsluženja kazne bio je takođe žute boje.

Simbol prostitucije su crvena i žuta. To su uočljive boje koje su vlasti nametnule da bi upozorile na bordel ili na seksualnu radnicu. Iako u devetnaestom veku prostitutke nemaju zakonsku obavezu da nose upadljive boje, one to i dalje čine da bi bile uočljivije potencijalnim klijentima.

Poput lakrdijaša iz srednjevekovne ikonografije i duševni bolesnici u klinikama dobijaju uniforme žute boje. Azili za umobolne su bojeni u žutu boju. A sve do dvadesetih godina minulog stoleća u Mađarskoj i Rusiji ovi azili su nazivani žutim kućama.

A gde je danas žuta boja?

Na pitanje koja je njihova omiljena boja u Zapadnoj Evropi dobija se odgovor: plava dobija između 45% i 50% odgovora, zelena između 15% i 18%, crvena oko 12%, crna između 8% i 10%, a žuta manje od 5%.

Ovi rezultati su uvek isti otkako je u devetnaestom veku započeto da se vrše ovakva istraživanja.

Ovo je bio delić priče o istoriji žute boje koju je u knjizi Žuta: istorija jedne boje opisao Mišel Pasturo. Knjigu je u prevodu Olgice Stefanović objavio Službeni glasnik.

U pitanju je peta knjiga iz niza započetog pre dvadeset godina. Pre toga objavljene su knjige o istoriji plave, crne, zelene i crvene boje. Kao i u ranijim knjigama i ovde je reč o istoriji, a ne o enciklopediji, jedne boje. Autor je nastojao da prouči ovu boju kroz sve njene aspekte, od leksike do simbola, od društvene prakse, savremenog života tehničke primene, naučnih znanja, umetnosti i religije.

Ovih pet knjiga predstavljaju građu na kojoj autor radi već više od pola veka. U pitanju je istorija boja u evropskim društvima od starog Rima do našeg stoleća.

Piše: Milan Aranđelović

Izvor: bookvar.rs