Josipa Lisac za B92: "Za mene je Beograd jako važan"

Pevala je klasičnu, modernu i sakralnu muziku stičući značajno iskustvo i muzičko obrazovanje. Za B92, Josipa Lisac govori šta za nju znači Beograd, ali i šta bi rekla Josipi Lisac koja je imala svega 17 godina kada je prvi put zapevala u Beogradu.

Jedan od najlepših koncerata koji se tradicionalno održava za Dan zaljubljenih u Beogradu je koncert jedne od najznačajnijih pevačkih diva sa ovih prostora. U Centru ''Sava'' i ovog 14. februara neponovljiva Josipa Lisac obećava još jedan nastup za pamćenje.

Šta za Vas znači Beograd?

''Ooh, za mene je Beograd jako važan. Moj prvi veliki koncert je zapravo bio u Beogradu, tačnije u Domu omladine. Grupa 220 i Ohara u kojoj sam ja bila, su nastupile tamo, to je bila 1967.godina, i ja sam tada imala samo 17 godina. A mesec dana pre toga sam pevala internacionalan festival i svi studenti iz čitavog sveta su došli i naravno beogradska ekipa se vrzmala tamo, a ja sam tada imala samo četiri pesme, pa sam jedno pedeset puta ponovila 'Summertime' i posle je došao taj koncert u Domu omladine. I od tada imam jako lepu vezu sa Beogradom i nema gde nisam nastupila, u svim predivnim dvoranama. Tako da, puno ljudi, divnih ljudi i muzičkih dešavanja me vezuje za Beograd.''

Po čemu pamtite festivale koji su se održavali u Beogradu i čitavu tadašnju scenu?

''Bila sam na Beogradskom proleću na nagovor Arsena Dedića, dugo nisam znala ni kako se zvala ta pesma sa kojom sam se predstavila. A moj verni fan mi je rekao nedavno, koji je bio tad u Beogradu: 'Vaša pesme se zvala 'Ti nemaš hrabrosti' i nisi ušla u finale zato što si nastupila prva, pa su zaboravili šta si otpevala' (osmeh). Ja sam već tada znala da nije to moj svet i počela sam da zazirem od festivala. A, kasnije se pojavio Mesam, imam i vaš Oskar popularnosti i uživala sam da gostujem u televizijskim emisija koje su bile tako visokog nivoa od režije, kostimografije, koreografije, pa mislim, da se smzneš. Bila sam uredno pozivana od reditelja i tada se znalo gde je kome mesto.''

Koliko je Vas muzika oblikovala kao osobu?

''Bitno je u životu da se čovek stalno razvija. Meni bi bilo užasno teško da se sa svojih 70 godina pojavim kao, što sam bila u glavi, u muzičkom izražaju, recimo sa 27 godina. Siniša Škarica je enciklopedija, nešto kao vaš Peca Popović, i podsetio me je da sam sa 18 godina rekla: 'Nije važan glas, već šta se događa u glasu', čudila sam se da sam i tako pametno mislila. Ja se toga ne sećam, ali eto on je to zapamtio. Svi imamo svoj izražaj i treba raditi sve vreme na tome. Ne volim staru slavu, volim biti u vremenu. Možda nisam ultra popularna, ali sam u vremenu, snimam, stvaram. Da li će se to dopasti publici ne znam, ali snimam ono iza čega mogu da stanem, iskrena da budem.'' Ali Vi ste bili i sa dvadeset sedam godina drugačiji?

''Pa, da, u redu. Naprosto, uvek si drugačiji, jer si prosto drugačiji i želiš da izvučeš nešto novo iz tog talenta. Nije bitan samo glas, bitan je stil. Kako oblikovati taj glas, da ljudi dobiju poruku i da to ostane i najvažnije, kad me čuješ da znaš da sam to ja. Ne zaspati u tom procesu nego se stalno razvijati. Nedavno sam snimila novu pesmu i to je tako u mom stilu, i slušam i kopka me nešto, jednim stihom nisam bila zadovoljna, iako su svi rekli da je odlično, ali ja njima da to nije u redu, nije dovoljno dobro. I ja sam išla ipak u studio, ponovo otpevala, jer valjda ja znam kako mogu da otpevam. Hoću reći, čovek treba stalno da se razvija.''

Često komentarišu da ste neko ko je ispred vremena, na šta Vi odgovarate da ste u svom vremenu, ali da drugi kasne?!

''To je dobar štos, znate. To je kao, dogovorimo se da se nađemo negde i on dođe dvadeset godina posle (smeh). I sad recimo, gledam slike i spotove stranih muzičara i to sam ja radila pre dvadeset, trideset godina. Mi smo ipak bili mala država, mi smo gledali Ameriku, Italiju, Francusku, ali uvek kažem da ovde žive neki talenti, neki svestki igrači, kroz umetnost, sport. Ne volim da hodam po svetu da tražim ideje, ja nosim svet u sebi.''

Kada ste postali svesni da ste drugačiji?

''Hoćeš-nećeš, čuješ šta se događa. Nisu mi se svidele neke stvari, pa sam tražila odgovore šta mi se to sviđa. Nikad nisam volela da nazivam sebe umetnicom, ako jesam, valjda će to ljudi govoriti. Ja sam na putu prema umetnosti i možda dođem do nje da je malo ‘zagrabim’.''

Zvučite kao izuzetno skromna osoba?!

''Moja skromnost može biti i moja veličina. Nije to lažna skromnost, ja nisam pohlepna. Ponašam se kao devojčica. Pa dođu trenuci kad mi neko kaže: 'Pa ti si Josipa Lisac, ljudi će te dočekati ko zna kako' znate ono ljudski, i meni je već neugodno. Verujte da se tresem da izađem napolje i kako će to biti, imam million pitanja za sebe, da li sam dovoljno dobro otpevala i od pitanja ponekad ne mogu da spavam. Nisam ja perfekcionista, već ako jesi u tom svetu, uradi što bolje možeš. Normalno, svi želimo da bude bolje i da budemo bolji, ali ja bih se okrenula i pitala: 'Da li se dovljno trudiš?'.''

Kada pogledate čitavu karijeru, sve što Vam je donela, a možda i odnela, šta biste rekli Josipi Lisac koja stoji u Beogradu sa sedamnaest godina i počinje svoju muzičku karijeru?

''Ooh, ne znam, ne znam, šta bih joj rekla, ne znam. To je tajna. Šta god da kažem bio bi šablon. Nema recepta. Lepo je videti devojku koja ima sedamnaest koja je takva kakva jeste i da će se kroz godine pokazati kao takva, da je ostala ista. Nije postala pohlepna, nije htela previše. Rekla bih joj: 'Izvoli, put ti je otvoren. Kreiraj i stvaraj i brini se za sebe'.''

Piše: Sanja Ćulibrk