Hadersfild

Što se tiče verovatno najintrigantnijeg naslova u istoriji srpske drame i pozorišta, opet priznanje: ako ćemo pravo - mi smo, sve do ove predstave po novom dramskom delu g. Uglješe Šajtinca, o engleskom gradu Hadersfildu znali otprilike isto koliko i čestiti žitelji Hadersfilda o nama – znači, srpski rečeno, ama baš ništa.

Da ne bude zabune: posle ove predstave mi i dalje nemamo blagog pojma o Hadersfilđanima, ali smo zato o temi ove tragikomedije, tj. nama, saznali mal' te ne sve što ima da se zna. I ne mogu da pojmim zbog čega mi se, za ime sveta, sve to toliko mnogo dopalo, ako uzmemo u obzir da je «Hadersfild» drama o meni i o vama: o onima koji su manje-više uspeli da prežive proteklu decenije i po, o onima koji misle da su to uspeli i o onima koji su utočište pokušali da nađu na nekom drugom mestu - npr. u Hadersfildu, u Zapadnom Jorkširu.

Mestu, pretpostavljamo, koje je odgovarajući pandan Zrenjaninu, odnosno Bečkereku, odnosno Petrovgradu, mestu u kojem prisustvujemo dvadesetčetvoročasovnom susretu starih prijatelja, smeštenih u devedeset minuta koji prolete, čini se, za pola sata. A to je, kao što znamo, jedna od najređih stvari u pozorištu.

Kako se to čudo postiže? Iako uvek važan, dobar tekst nije uvek i dovoljan, mada ga ovde, Bogu hvala, i te kako ima.

Svakako je za to zaslužna režija – ali trebalo je da postoji neko sa kim će režiser raditi. A da se u jednoj predstavi nađe šestoro glumaca, spremnih i kadrih da daju sve od sebe – a kad je o ovim glumcima reč to, očigledno, nije malo – možemo samo da se nadamo da ćemo još koji put u životu imati priliku da prisustvujemo tako srećnoj konstelaciji kreativnih snaga i energija.

Ta dva pojma iz oblasti fizike mogu da nam posluže da bismo opisali hemiju viđenu na sceni Teatra «Bojan Stupica».

Za razliku od većine aktuelnog repertoara gradskih pozorišta, opterećenog ili otaljavanjem skraćenih izdanja prvobitnih kreacija ili predstavljanjem rasparenih parčića rediteljskih otuđenih koncepcija, «Hadersfild» nudi živu, žestoku igru «jedan-na-jedan» odnosno samopožrtvovani timski rad, kako u odbrani, tako i u napadu.

Kao što ne znam kako bi «Hadersfild» izgledao sa drugim glumcima, tako ne znam ni kako bi izgledao vođen drugom rediteljskom rukom.

Bojim se da bi se kod našeg reditelja u režiji osetili tragovi ludila/luzerstva/samosažaljenja tipičnog za nekog ko je, kao i likovi na sceni, baš u ovoj zemlji izgubio nenadoknadiv deo svog života.

Ovako je došlo do srećnog spoja talenta rediteljke g-đice Aleks Čizholm sa njenom sjajnom sposobnošću posmatranja naše stranom oku čudne svakodnevice i blagonaklonog i objektivnog analiziranja našeg veselog, čak udarničkog samouništavanja.

Počeli smo sa damama, i stoga da nastavimo o njima. G-đica Marija Kalabić ponovo uspeva da svojom scenografijom oživi, na vanredno odmeren način, prostor koji predstavlja i konkretni stan, lišen jasno prepoznatljivih stvari kojih više nema, ali i sve stanove u kojima će uvak gazdovati vaši roditelji a ne vi.

Kostimi g-đe Jelisavete Tatić - Čuturilo postižu dvostruki efekat: oni precizno određuju tip, ali ga k tome i prevazilaze te i te kako pomažu definisanje lika.

A šta rade glumci?

Rade sve što je potrebno da poverujemo kako je Šajtinčeva priča ne samo njihova, nego i naša. Njih šestoro je izvanredno protumačilo Šajtinčev jedinstveni rukopis i na sceni oživelo i misli i strasti. Šajtinčev rukopis odlikuje se vrcavim dijalogom, crnim humorom, potresnim emocijama, papreno začinjenim jezikom i ogromnom erudicijom.

On, takođe, pripada retkim našim piscima koji su izučavali Aristotelovu «Poetiku» a k tome svirali banatski rok u grupi «Paor of lav» (ne Power, nego Paor!) i savladali obe zahtevne materije.

Težinu ovog drugog ne znam, ali mi je poznato koliko je teško ostvariti zahtev da likovi budi slični nama, da stradaju ni sasvim krivi ni sasvim nedužni, da se pređe iz sreće u nesreću i obrnuto, da se postigne strah i sažaljenje, kao i pročišenje tih i takvih afekata. Iskreno, mnogo više toga se može videti u «Hadersfildu» nego u ogomnoj većini drugih dela sa kojima se susrećemo. Konačno, glumci - oni koji su ostvarili i onaj Aristotelov zahtev o «delanju u vidljivoj stvarnosti».

Njihovom umeću valjalo bi pristupiti na dva plana – na individualnom i na grupnom.

Prvi plan može da se posreći mnogim glumcima u većini komada. Drugi se dešava retko, i utoliko je dragoceniji. Možemo ovde da govorimo u pojedinačnim kreacijama, ali sve one zajedno daju više od prostog zbira. To znači da su one i te kako proizvod interakcije sa ostalim partnerima na sceni. Tek svi zajedno oni omogućavaju da vidimo i - još više – da doživimo svoje sudbine i sudbine naših bližnjih.

U njima prepoznajemo one koje ne možemo kazniti, ali za koje nema ni oproštaja.

Rekli smo da je u ovom slučaju o glumcima teško govoriti pojedinačno: bez obzira na to, utoliko se pre mora makar pokušati. Jer upravo su oni pokušali i uspeli da nas upoznaju sa Rašom (g. Goran Šušljik koji nas pleni i zanosi vatrom svog obračuna, a dok ga upoznajemo počinjemo da se stidimo što smo sebe prepoznali u njemu), Ivanom (g. Nebojša Glogovac koji nas dira u srce i bez patetike nas dovodi do osećanja griže savesti što smo se usudili mu se smejemo), Duletom (g. Vojin Ćetković koji nam otkriva u šta smo se preobratili ako nismo postali Raša ili Ivan), Igorom (g. Damjan Kecojević koji nas uverava u postojanje dobronamernih ljudi iz naše mladosti koji se i jesu i nisu promenili, što im, vala, nikada nećemo oprostiti), Milicom (g-đica Tijana Mladenović koja nas zanosno plaši bezbrižnom otvorenošću svojih poriva) i Ocem (g. Josif Tatić koji nam pokazuje šta sve možemo da postanemo, ali ne kad odemo u penziju već koliko sledeće nedelje).

Prvi komad Uglješe Šajtinca «Rekviziter» izveden je 2000. godine u Hadersfildu, potom je «Hadersfild» igran kao prvi komad nekog srpskog pisca na sceni jednog britanskog profesionalnog pozorišta u Zapadnojorkširskom pozorištu u Lidsu 2004. godine.

Ta predstava je od kritičara uglednog Obzervera dobila čak četiri od pet mogućih zvezdica. Ovoj predstavi u Teatru «Bojan Stupica» mi bismo dali pet – ali samo zato što više nemamo.

Pisac: Uglješa Šajtinac
Režija: Aleks Čizholm
JDP Teatar «Bojan Stupica»