Neobični slučaj Bendžamina Batona

Neobični slučaj Bendžamina Batona/ The Curious Case of Benjamin Button

r. David Fincher

selektah: kec kao vrata!

Volim da mislim da je David Fincher reditelj „moje generacije“. I zato imam nešto lično protiv njega.

Fincher-ovi filmovi, čak i kada se bavi trećim delom Alien-a, (ne)prijatne su metafore savremenog života. Oni slikaju suvu današnjicu prožetu paranojom i nasiljem. Satrta individua je prinuđena da se poput životinje svim sredstvima bori za goli opstanak. Svog sveta.

Međutim.

Ako smo Panic Room mogli (morali) da prihvatimo kao hrabro odolevanje više nego nezahvalnom scenariju, ako smo Zodiac morali (mogli) da prihvatimo kao neuspeo pokušaj bavljenja posledicama umesto (kao do sada) uzrokom, The Curious Case of Benjamin Button mu se ne može oprostiti. Najviše zbog toga što C.C.B.B. nije film David-a Fincher-a!

Curious Case je do kolena zagazio u teritoriju Tim-a Burton-a ili amelijastog Francuza Jeunet-a u pokušaju da priču o Benjaminu Buttonu, momku koji se rodio star, a umro kao beba, predstavi kao dirljivu bajku o tome kako je život čarolija čak i kada sudbina ponudi karte iz kojih se jedva prepoznaje igra koja se igra. Plemenitost, melodrama, patetika, boja purpura, žar američkog Juga, flešbekovi u duhu komedija nemog filma, radnja koja se rasprostire decenijama, rat, pa još svetski, ljubavna priča mitskih razmera... Fincher to ne ume. To nije njegov svet. Ovaj svet je, reklo bi se, više utemeljen na poetičnoj fantastici scenariste Eric-a Forrest Gump Roth-a koji je, možda, neplanirano zamislio Button-a kao Gump-ovog naslednika. Budžet od 150 miliona dolara takođe sebi nije smeo da dopusti ništa „fincherovsko“. A ko zna, možda je on sam, nesrećnik, poželeo da se upiše međ’ „velike reditelje“ jednim ogavnim oskarovskim trijumfom. Saznaćemo krajem februara...

Film počinje u bolničkoj sobi u Nju Orleansu par sati pred dolazak čuvene Katrine. Surova stvarnost protiv bajke? Bljak! Umiruća Daisy (Cate Blanchett) u društvu svoje ćerke Caroline (sramno holmarkizovana Julia Ormond) započinje priču o Benjamin-u glasom čija škripa izaziva u isto vreme i zabrinutost i radost. Da li nam to Fincher sprema „in yr face“ subverziju ispolirane holivudske bajke? Ne. Ostarela varijanta Daisy jednostavno škripi ceo film i to na kraju biva čak nepodnošljivo neukusno. Starost je u stvarnom svetu gadna, znam, ali zato svako ima svoju.

Priča u priči, dakle? Pogubljenom Fincher-u to nije dosta, nego postavlja još jedan dramski okvir, ovaj put legendom o slepom uraru Gateau-u i njegovom časovniku koji ide unazad. Iako ova legenda nudi dramski ključ za iščitavanje Button-ovog slučaja, njen emocionalni potencijal zapravo je ono što će u naredna dva i po sata podgrevati Button-ovu naraciju.

Konačno, upoznajemo i bebu-dedu Button-a, „neobični slučaj“ na kome počiva ceo film, ali i bez koga se, barem što se dramskog razvoja tiče, bez problema moglo. Button stari podmlađujući se, ali pošto se time niko ozbiljno ne bavi („Idi, bre, Button-e, ti si sve mlađi i mlađi!...“) jasno je da realizam služi samo kao scenografija za priču. Prerana starost povremeno proizvodi komične scene (bordel), ali ne donosi „neobičan život“. Na taj način „neobičnost slučaja“ ostaje nerealno izignorisana u realističkim okvirima i sasvim nepodsticajna za bajkolikost bajke.

Dok u prvom delu filma još i možemo da se zanimamo kontrapunktom matorog Button-a i dečačko-momačkog odrastanja, u drugom delu, kada Button i njegova izabranica Daisy budu sličnih godina, jedva dišemo pod teretom klišea. Dodajte tome i neprekidnu Button-ovu naraciju koja sve vreme akcentuje emocije događaja i sugeriše nam kako da se osećamo spram njih umesto da nas pusti da sami reagujemo kako hoćemo.

Briljantna fotografija dočarava pedesete i plaže Floride kao Azurnu obalu i taj nemi, plejbojevski raj najživotniji je (pre)deo filma. S druge strane, scene kojima Fincher ilustruje uber-romansu, a potom i Button-ovo putešestvije po „prosvetljujućem“ Istoku ne samo da smo videli već stotinu puta, već ih više ne štampaju ni na stranicama petparačkih ljubavanih i avanturističkih romana.

Pitt ne zaslužuje Oskara, jer i on kao i Fincher traži „iščašeniji“ materijal. A na ruku mu ne ide ni tona šminke i specijalnih efekata koje nosi na sebi. Cate je na visini zadatka, ali Daisy je zarobljena u previše klišea da bi se napravila velika uloga. Najveće uloge se prave kada lik odn. glumac ima prostora „da se ponaša“, da nekim detaljom ili sitnim gestom otkrije svoju prirodu, da se zbliži sa gledaocima. Kako Case želi da svari čitav jedan život, on nikome, čak ni glavnom junaku, ne daje prostora da izađe iz čvrste matrice sudbine koja vodi film od početka do kraja. Zato je možda najlepši odnos izgrađen između Bendžija i njegove mame (sjajna Taraji P. Henson). Njeno uporno obraćanje svom sinu sa „my baby“ u svim periodima njegovog života i njegova tiha, uzdržana odanost ženi koja ga je podigla (uprkos svemu) najiskreniji su momenat ovog filma. Delom i zbog toga što sam Benjamin ne troši puno reči da nam objasni svoju ljubav prema majci.

Ako ste gledali Edward Scissorhands onda znate kako je ovaj film mogao da izgleda.

Ako ste gledali Alien3, Se7en, The Game ili Fight Club onda ste očajni, kao i ja, jer znate koliko je neobičan slučaj Benjamin-a Button-a mogao da bude stvarno neobičan.

S nadom da će sledeći put David pobediti Golijata,

Slobodan Vujanović