MUSE - The Resistance

Kada su počeli karijeru pre tačno deset godina Muse su zvučali kao neko ko se još uvek nije odlučio da li bi da igra na kartu mračnih i tmurnih glem nastavljača Suede tradicije ili bi da budu ženskija strana (o, da!) pomalo androgenih Radiohead (iz “The Bends” faze). A onda je došao album “Origins Of Symetry”, pa “Absolution” i Muse su shvatili da im koketiranje sa kvazi-seksualnim ili kvazi-intelektualnim temama (alo, Placebo/ OK, Computeru) nije potrebno da naprave karijeru. Duboko u svom mršavom telu i stidljivom srcu Matt Bellamy je želeo da na svoj koncert sleti svemirskim brodom, da iz scene izbija vulkanska lava, a da nekoliko kiborg-amazonki salutira njegovom pristizanju. Dok, naravno, najmanje sto hiljada ljudi u ekstazi pesmom pozdravlja novog imperatora Kaledonije.

Vi možete da mislite da su simfo-rok, Queen i U2 (pa i Depeche Mode, na ovom albumu) preciznije i podjednako dobre i loše (pre svega po Muse) reference za ono što ovaj bend danas radi. Ali, pustite malo mašti na volju... Muse su metalci! Ne simfo-metalci (mada namiguju Therion i drugim operofilima), već pravi metalci. U, od mene, najdobronamernijem smislu reči oni su seljačine. Naložene, iskrene, megalomanske, naivne, blesave, svirački perfektne, ego-manijačke... metalske seljačine. Kao Guns N’Roses u “November Rain”, kao cela karijera The Darkness, kao živi nastupi Iron Maiden, kao političke eksplozije System Of A Down, kao astralna projekcija Led Zeppelin... Bellamy sam sebi pravi gitare, slepo veruje u naomiklajnovsku literaturu poput “Confessions Of An Economic Hitman” (Johna Perkinsa) i iskreno se nada da je gandijevsko bratstvo & sestrinstvo među ljudima moguće. Samo kada bi prevazišli različita politička i religiozna gledišta. Samo.

“The Resistance” je melodramska klanica. Klavirske partiture najavljuju grmljavinu gitara, Bellamy-jeve tomjorkijade čuju se i na francuskom, a citirana su i operska dela Camillea Saint-Saensa čiju ariju iz “Samsona & Delilah” Bellamy smatra jednim od najbolje napisanih muzičkih komada ikada. Šanse za violinski solo dvaput su veće nego za gitarski. Za sve to vreme Muse su s(a)mrtno ozbiljni. Poput anti-globalističkih pobunjenika koji su sticajem okolnosti talentovani i za igru i pesmu. Ironija i kemp su u očima “neiniciranog” posmatrača. Baš kao i kad je metal u pitanju. I to nije mana Muse.

Pesme nisu pop epovi kao na “Black Holes And Revelations” i očigledno je da je bend punom parom ušao u svoju Queen (tj “Bohemian Rhapsody”) fazu (najočiglednije u „United States Of Eurasia“) , sa podjednakim ambicijama da pesme “gradi” baš koliko i “razgradi”. Rezultati su nepovoljni po ambicije, ali dobri po ono što svaki metalac traži od Muse- žarenje & paljenje što epskijih razmera. “Guiding Light” zvuči kao sajber Foreigner, a “Unnatural Selection” kao Blind Guardian. “MK Ultra” može da bude i prog-omaž Radiohead, ali i Within Temptation. A u trenutku dok ovo čitate negde u svetu neko dugokoso dete već prelistava tablaturu za trodelnu simfoniju “Exogenesis” koja metalski predvidljivo završava album. Nije sve metal(no).

“I Belong To You” počinje lahko kao šetnja u parku, a završava kao ljubavno pismo Rufusu Wainwrightu. Naslovna tema je sonični sentimentalizam Coldplay, dok prvi singl, “Uprising”, pokušava da upari Franz Ferdinand sa Slashovim solažama.

Ako volite filmove katastrofe Rolanda Emmericha...

selektah: ***plus/ *****