Filip David – Kuća sećanja i zaborava

U jednoj od kraćih priča na temu nesanice, Borhes je pisao: To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje... to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju.. to je užas biti i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora. Jedan domaći pisac opisao je stanje budnosti tokom noći ovako: Bum-ćiha-bum-bum-ćiha-bum. Ovim rečima Filip David u romanu „Kuća sećanja i zaborava“, za koji je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, otvara temu posledica Holokausta u Srbiji. Sedamdeset godina kasnije, njegove junake proganjaju sećanja i buka voza kao odraz nepomirljivosti sa zločinima iz Drugog svetskog rata i odraz nepomirljivosti s pravom prirodom zla. Priča romana odigrava se između dva stiha, Kad padne noć i Kad svane dan, između strašnih snova iz prošlosti i nesanice sadašnjosti. Ovde je Borhesovo shvatanje nesanice, kao užas biti i nastavljati da budete, prikazano u formi demonskog ponavljanja buke onog voza koji je u smrt poveo hiljade ljudi. Zato se pitanje o nesanici pretvara u pitanje kako spavaju mašinovođe voza za logor i kako spavaju deca onih koji se sa tog putovanja nisu vratili?

Razumeti, znači i opravdati. Onom ko se u XX veku rodio s obeležjem pogrešne vere i koji je osuđen na smrt bez krivice, misao o pojmu zla može postati gotovo opsesivna. Kod Filipa Davida zlo je metafizička kategorija i trebalo bi izmisliti novi jezik kada se razgovara o zlu, jer se ovim našim načinom govora i razmišljanja dubina zla ne može iskazati. U romanu „Kuća sećanja i zaborava“ on je izmislio novi jezik - muziku koja nas poput kompozicije lokomotive vodi kroz dnevničke beleške glavnog junaka Alberta Vajsa i njegova tri prijatelja - Miše Brankova, Solomona Levija i Urijela Koena. Oni su krivci bez krivice i veruju da ih božanska sila može spasiti isto kao što ih je neka neverovatna demonska sila na sećanje i smrt osudila.

Odbijajući da veruju da je zlo sadržano u ljudima, junaci ga objašnjavaju uz pomoć čuda. Filip David deformiše uobičajeno religijsko shvatanje čuda kao manifestaciju božanskog prisustva na zemlji i njime razotkriva misteriju đavoljeg postojanja. Slike đavola u dnevnicima, novinskim člancima, izvodima, medicinskim fenomenima... u funkciji su pseudodokaza uz pomoć kojih likovi objašnjavanju užase od pre sedamdeset godina. Nasuprot njima stoji sila dobra, takođe oličena u čudima: glas sa neba, pesma, ptica, tu je i mađioničar Hudini koji se usavršio u umetnosti bežanja iz zatvorenih prostora, veštini koja se graničila sa nemogućim. Ovi fantastični motivi prepliću se sa stvarnošću i ilustruju ubeđenje Alberta Vajsa da pored ovog našeg sveta, postoje i drugi svetovi, tajni, skriveni, pored ovog života, životi u drugim paralenim dimenzijama.

-- Pročitajte i Filip David: Revizija istorije je opasna --

Mesto gde se stvarnost i fikcija sudaraju nastaje usled kompleksnog bremena krivice i iskupljenja onih koji su rat preživeli. Albert Vajs seća se porodice u vozu predstavljene kao sene čime se sugeriše da, kao deo kolektiva, oni odlaze u anonimnu smrt. Taj isti voz jednog jutra zaustavio se ispred kuće Andreasa Sema, junaka romana Danila Kiša. On vodi ljude u gasnu komoru, u paralelne univerzume ili u duševnu bolnicu.

Između fantastičnih svetova u kojima se likovi gube, David je umetnuo veliko pitanje – pitanje samoubistva. Tumačenje zla s početka romana, bilo ono sadržano u ljudima ili nekoj vanljudskoj sili, pretvara se u užas njegovog prihvatanja u životu. U „Kući sećanja i zaborava“ o zlu razmišlja nekoliko likova, a najviše Albert Vajs i Solomon Levi, koji je život posvetio proučavanju ovog pojma. Životi ova dva junaka prepliću se i međusobno se ogledaju: obojica su deca spasena od Holokausta, obojica tragaju za uzrokom zla, zauvek su obeleženi i razmišljaju o samoubistvu. U jednom od svojih dnevničkih beleški, Albert Vajs piše: Nešto jako važno, za čim tragamo, uzalud tragamo. Nedostaje smisao našeg stradanja. A zlo upravo svemu čega se dotakne oduzima smisao. Nedostatak vere u spasenje i obesmišljen život tera junake da se iznova suočavaju s kaznom života. Solomon Levi spaljuje svoje spise i ubija se, a Albert Vajs nastavlja da postoji, osuđen na paranoju, na buku koja ga nagoni na pomisao da nije trebalo da preživi. Nit koja povezuje ova dva lika kida se. U istoj priči s početka teksta, Borhes sa nesanice prelazi na govor o dugovečnosti. To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana...to je znati da sam osuđen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja...to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, i nastaviti da budem.

Foto: Beta / Nenad Petroviæ

-- Pročitajte i Ninova nagrada loša po zdravlje, važna za knjigu --

Povodom dodele NIN-ove nagrade Filipu Davidu za roman godine otvorene su brojne diskusije o izboru teme „Kuće sećanja i zaborava“ i njenoj obradi. Neki tvrde da ovo delo ne nudi ništra novo, dok drugi misle suprotno. Možda je to slučaj u svetu, ali rekla bih da temi zločina nad Jevrejima u Srbiji nije poklonjena tolika pažnja da je postala izlizana. Uostalom, nisu li sve teme u savremenoj književnosti izlizane? Možda je nekome slika susreta sa sobom i bolom kao delom ličnosti dosadna, ali za mene je jedna od lepših u domaćoj književnosti poslednjih godina. Isto kao i ona scena kada Miša Brankov na temeljima logora na Starom sajmištu pronalazi očevu kutiju sa spisima. O tome je Filip David pisao u scenariju za film „Kad svane dan“, gde glasovi mrtvih progovaraju iz muzike:

Kad svane dan
I mrtvi probude se
I zora nova dođe
I prođe noć
Bićemo tu
Kad svane dan
I prođe noć...

U filmu „Kad svane dan“ krvavi krug ponavlja se – sedamdeset godina posle stradanja na Starom sajmištu i dalje su progonjeni Romi. U knjizi „Kuća sećanja i zaborava“ ponavlja se buka voza. Kao u pesmi Rastka Petrovića i ovde je pisak lokomotive zlih bogova volja. I one sene na putu za logor dobijaju lica s čijom se smrću Albert Vajs konačno miri. Hodnici po kojima idu mrtvi postaju prostor u kojem se halucinacija i stvarnost poistovećuju. U nama samima, a i izvan nas, postoji još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći. To je mesto gde se junaci romana kriju od zaborava na velike zločine XX veka: u izmišljenim beleškama, u neverovatnim događajima, u muzici voza smrti, između noći i dana, bum-ćiha-bum.