Teenage Fanclub – Shadows

Sviraju kada i koliko žele, objavljuju nove ploče tempom kojim žele, a turneje zakazuju samo onda kada su raspoloženi za njih. Iako nam činjenica da Teenage Fanclub duže od dve decenije sviraju zarazne pop pesme (često hitove) govori da sebi sigurno mogu ponovo priuštiti ugovor sa nekom velikom kućom, ovogodišnji album Shadows su izdali za svoju etiketu PeMa (premda distribuciju za Ameriku radi Merge). Razlozi zbog čega su to uradili sasvim sigurno leže u prvoj rečenici ovog teksta – oni baš tako žele. Novac očigledno nije motiv da se ovi „momci“ u petoj deceniji života nose sa pritiskom i obavezama koje muzički biznis nosi. U ovim alavim vremenima nema sumnje da je to stav koji zaslužuje duboki naklon.

Pauza između albuma Man-Made i Shadows je čitavih 5 godina, što je najduža pauza između dve ploče koju su Škotlanđani ikada napravili (fan grupe bi rekao da je prošlo mnogo duže). Međutim, sudeći po količini dobrih pesama koju Shadows poseduje, biće da se to čekanje i te kako isplatilo. Nakon desetak dana intenzivnog slušanja, odgovorno tvrdim da Teenage Fanclub nisu snimili bolji album još od Songs from Northern Britan iz daleke 1997. Ne može se reći da Shadows u celosti pršti od hitova, ali ako od 12 pesama gotovo pola mogu da nose taj epitet, jasno vam je o kakvoj ploči se radi.

Ako pod „dobrom pop pesmom“ smatramo onu koja ima zaraznu melodiju, bogatu orkestraciju i potencijal da vam danima ostane u glavi, onda su prve dve pesme sa Shadows najbolje koje je bend snimio u ovom veku. „Sometimes I Don’t Need to Believe in Anything“ je hit na prvu loptu koji ulazi u uši čim ga čujete, a isto važi za nežnu „Baby Lee“ koja zvuči kao da je producirana od strane Georgea Martina u drugoj polovini šezdesetih. Pored nadahnutog benda, veliku zaslugu za ove dve pesme ima i multiinstrumentalista John McCusker (između ostalih sarađivao sa Paulom Wellerom, Lindom Thompson, Radiohead, Markom Knopflerom) koji je bio zadužen za gudačke instrumente. Avgustovska „Into the City“ boji atmosferu sunčanim kalifornijskim bojama, a „Shock and Awe“ savršeno spaja „muške“ distorzirane gitare i „ženske“ violine dok je tekst protest protiv konzervativnih britanskih političara. Melanholična melodija i optimistički tekst pesme „Sweet Days Waiting“ kao i nenametljiva steel gitara neodoljivo podsećaju na film An Education, za koji je scenario adaptirao, gle’ čuda - jedan od velikih fanova grupe Nick Hornby. Omaž psihodeliji šezdesetih čujemo na kratko u sredini setne „The Past“, „The Back of My Mind“ je još jedan distorzirani hit u stilu albuma Thirteen, dok nas noćna „Today Never Ends“ podseća od koga su The Clientele „kupili fore“.



Gotovo je nemoguće da pročitate tekst o Teenage Fanclub, a da neko ne pomene The Byrds, Big Star, The Beach Boys, Kinks, Velvet Underground, Love ili Neila Younga. Iako su ti uticaji na Shadows možda i očigledniji nego ranije, činjenica je da Blake, Love i McGinley nikada više nisu marili u koji koš će ih strpati. A kada snime ploču sa ovoliko dobrih pesama, imaju apsolutno pravo da ih baš briga za sve. Da se razumemo, Shadows ne pomera nikakve granice, niti ima takve ambcije – ovo je jedna tipična Teenage Fanclub ploča koja se od drugih razlikuje samo po broju zaraznih melodija. Ključno pitanje je samo koliko vam znači to „samo“.

Nadam se da do sledećeg albuma Teenage Fanclub neće čekati da prođe 5 godina. Mada, ako će ta ploča zvučati dobro kao ova, spreman sam da čekam i 6!