TIMBALAND

Shock Value je trebalo da zaseni (još uvek neobjavljeni, navodno remekdelični) album Detox, Dr Drea i pozicionira Timbalanda kao vrhovnog mastermajnda svega što obitava u zvučnom svetu. Polusvestan takvih očekivanja, kako od sebe, tako i od drugih, Timba je prostom računicom da je „više više“ na svoj album nakrcao sve živo, kao na Nojevu barku, odlučivši da posle njega može biti samo potop.

Uvek obučen kao vlasnik nekog besnog restorana, u pozi nekako uvek iskosa, sa arogantno blago podignutom bradom, koju prati isto tako blago radoznalo podignuta obrva, Timbaland ispitivački odmerava da li ste vi dostojni njega, a ne on vas. Nažalost za takav stav potrebno je malo više od 5 neviđeno-hebačkih-po-kukove-opasnih-omamljujućih-hitova koji čine da nepokretni prohodaju (i proplešu)! Ipak, činjenica da ako ove godine kupite pet (možda čak i tri) „crna“ albuma, jedan od njih mora biti Timbin, nikako ne govori da je Shock Value tek malo bolji od proseka. On je samo prosek iznad proseka.

Stvari i na papiru izgledaju zabrinjavajuće- nema te kosmičke sile koja bi na jednom mestu mogla da spoji Nelly Furtado, Dr Drea, Nicole Scherzinger, The Hives, Fall Out Boy, She Wants Revenge i Eltona Johna, a da to bude bilo šta više od tabloidima zanimljive who’s who žurke. Ali, razočarenja samo delimično leže tamo gde ćete ih prvo tražiti. Elton John svira klavir, i radi to jako lep, čak i duhovito. Za neuspeh T-Eltonove 2 Man Show treba kriviti Timbino džejzijevsko hmhmovanje i gospel hor koji prisustvuje sopstvenoj sa’rani. She Wants Revenge nisu krivi što na vrelo telo deluju kao erkondišn. Ali The Hives, pa čak i nesrećni Fall Out Boy, su morali znati da im je sudbina Who Let The Dogs Out (Baha Men) zagarantovana, jer je put do pakla popločan dobrim namerama. Kako su i zašto 50 Cent i Tony Yayo završili kao da ih je producirao Tonči Huljić predstavlja daleko upadljiviji stropoštaj za sve involvirane.

Ali, dobre strane!... Pilot singl Give It To Me (sa Nelly i Justinom) zvuči kao da je Timba posle flaše Kristala poslušao Haus Der Luge, Einsturzende Neubauten i obećao sebi da će od istih tih zvukova napraviti megapophit, makar mu to bilo poslednje. I nije omanuo. Akutelni singl The Way I Are (sa Keri Hilson (od koje tek valja očekivati velike stvari) i D.O.E.-om) lupovanu hjumanligovsku deonicu, patentiranu na My Love, ovde ukršta sa semplom iz Push It (Salt’N’Pepa) stvarajući energetski zvučni napitak koji na svaki minut upumpava u telo novu dozu adrenalina. Kill Yourself (na kojoj gostuju Timbin rođa Sebastian i Attitude) je zahebano delikatna nadgradnja na rane dane 2Paca (i Drea), sa epskoljubivom melodijom preko koje su u grubom miksu zalepljeni suvi vokali pomenute dvojice. Bez sumnje neki od narednih hit-singlova, Scream (sa ubitačnim dvojcem Keri Hilson i pusiket lutke Nicole Scherzinger) otkriva kako bi danas (u društvu sa Timbalandom) zvučala pokojna Aaliyah, kao i koliko Timba ne bi imao ništa protiv da malo bude Prince. Bombay (sa Amar i Jim Beanz-om) u najgorem ejtiz kič fazonu kombinuje Bollywood sa maloumnom replikom sint rifa Jump, Van Halen. I to je tih 5 mega-pesama.

Nisam siguran koliko će vreme biti druželjubivo sa Shock Value, jer nešto što je u nekom trenutku tehnološki „state of the art“ to prestaje da bude već sa narednom serijom (istog ili drugog autora). Iako u suštini jednostavne Timbalandove matrice vode živ dijalog sa osamdesetim i retro-osamdesetim i prepune su bisernih detalja koji danas deluju kao očaravajući ukras na pakovanju, ali već sutra, kada trendovi i naš sluh odlutaju dalje, čeka ih gorka sudbina većine sint-estetizovanih izvođača iz pomenute dekade. Nije da baksuziram, ali nije ni da ne osećam nelagodu kad zamislim 2015-u.

PS Na albumu se nažalost ne nalazi Timbina saradnja sa M.I.A.-om Come Around. Ali se na sreću nalazi na njenom remek-delu Kala.

SELEKTAH:

* * *