B. Wilson: Svet naslikan na žvakama

Njegovi sugrađani, Londonci, od skoro ga prepoznaju ga po, isključivo fluorescentno žutoj kabanici umazanoj bojama, koju nosi ne samo zbog vremenskih prilika, već i kao znak upozorenja - “Umetnik na putu”. Jer, nije lako slikati po žvakama ako se svakog trenutka preko vas saplete slučajni prolaznik. Zapravo, nije uopšte lako oslikavati zalepljene žvake po pločnicima. I ko to opšte radi?

Ben Vilson je odrastao u severnom delu Londonu, okružen brojnim reklamama, bilbordima i plakatima koji mu nisu dali mira. Stoga je odlučio da stvar uzme u svoje ruke.

“Bombardovani smo svim tim medijima, velikim kropracijama, i naš svet ispunjen je sloganima i reklamama. Onda sam ja odlučio da slikam upravo po tim reklamama, da ih personalizujem i dam im drugačiji život. Ali to mi je donelo samo probleme sa zakonom”, kroz smeh priča Vilson dok oslikava jednu od žvaka koju je zapazio na pločniku.

“A onda sam primetio te male stvari koje su svuda oko nas. Nekada su bele, nekada crne, zućkaste ili sive, menjaju boje usled kiše. I pomislio sam – ljudi prave bombe i svakojake gluposti, pa zar ne bi bilo divno da od nekih sasvim odbačenih i zanemarenih stvari napravimo umetnost,” objašnjava dok meša boje, brišući četkicu na kafenim pantalonama, poderanim ispod kolena.

I tako je sve počelo, pre skoro šest godina. Prvu žvaku naslikao je u svom kraju, jednog kišnog dana, ne znajući u kojoj ruci da drži kišobran, a u kojoj četkicu. Potom ga je umetnost odvela do dugih meridijana. “Umetnost”, reći će mnogi, ali Ben i za to ima objašnjenje.

“Gledao sam kako deca slikaju. Oni ako nešto hoće, jednostavno to i urade na način na koji žele. Pa zašto i mi stariji ne bismo tako radili. Ako umetnik želi da nauči veštinu, to je sasvim ok, i veoma cenim takvo usavršavanje, ali ja sam želeo da radim nešto što nije toliko konvencionalno”, kaže Vilson dok, kao svaki pravi Britanac ispija šolju čaja. Osim boja koje svuda nosi sa sobom, u njegovoj radnoj kutiji uvek ima slatkiša. “Čaj i kolač, to je sve što je potrebno za uživanje,” kaže.

Dok radi u Londonu, ne koristi telefon niti internet, pa je do njega teško doći. Tako je i grupa engleskih naučnika iz Kraljevskog društva hemičara imala problema da stupi u kontakt sa Vilsonom, pa su ponudili specijalnu novčanu nagradu prvom ko ih dovede do neobičnog umetnika. Tako je Vilson dobio priliku da nasilka 118 poznatih elemenata periodnog sistema.

“Često me ljudi zamole da naslikam nešto određeno, a i ja neretko volim da dodam njihova imena, li nešto što me seća na njih. Jednom mi je prijatelj tražio da na žvaki napišem ljubavnu poruku za njegovu devojku. Ali, kad je njihova ljubav nestala, sa trotoara je nestala i moja žvaka.

Slika često i portrete, čak i rođendanske čestitke prijateljima iz kraja. Mnogi događaji zabeleženi su na njegovim žvakama, pa ova dela neretko predstavljaju hroniku kraja koji je posetio. Sa studentima Arhitektonskog fakluteta slikao je i po beogradskim trotoarima, priznajući da na ovdašnjim pločnicima ima mnogo manje “materijala za rad” nego u Londonu. To ga nije sprečilo da i Beograđanima pokloni nekoliko “slika”.

“Lepota slikanja je u tome što nađem đubre, zapalim ga, lakiram i onda ga pretvorim u umetnost. Lepota je i u tome što ljudi svakodnevno prolaze pored svih tih minijaturnih dela, ali ih ne opaze svi.

I to što će možda neka žvaka biti uništena za jedan dan, uopšte nije važno. Najvažnija je slika koja nam se ureže u pamćenje i utisak koji smo stekli”, kazao je Ben jednog sunčanog aprilskog predvečerja, na pločniku ispred Kulturnog centra Rex gde je držao predavanje o svojoj neobičnoj umetnosti. Jer zbilja, ne sreće se često umetnik koji oslikava žvake. Zato, pazite kuda gazite, nikad se ne zna gde je skriveno neko Benovo delo.