(Titovo) sklonište za umetnost

Brojke kažu da je ovaj vojni objekat izgrađen u unutrašnjosti brda na površini od 6500 metara, da ima više od stotinu prostorija (od Titove spavaće sobe do sala za konferencije), da je njegova izgradnja trajala 26 godina i koštala 4,6 milijardi dolara.

Više od pola veka kasnije, tačnije 27. maja 2011, Titov bunker će postati – izložbeni prostor. Zapravo, u neupotrebljivom vojnom bunkeru se pokreće Međunarodno bijenale savremene umetnosti u okviru koga će oko pedeset umetnika baš na tom mestu stvarati svoja dela. Savet Evrope je izložbu proglasio kulturnim događajem Evrope 2009/2010, a u finansiranje se uključio i UNESCO.

,,Ako je bunker sagrađen da u njemu 350 državnih i vojnih rukovodilaca živi šest meseci u slučaju nuklearnog rata, onda on danas može biti privremeno sklonište svih onih koji se svojom kreativnošću i kritičkim odnosom prema društvu mogu ovde privremeno simbolički skloniti, isključiti.. Takvi ljudi svakako ne bi bili izabrani u onih 350, pa je to i neka vrsta ,poetske pravde΄”, kaže Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i jedan od selektora manifestacije. Dimitrijević za B92 govori o tome šta događaj zapravo predstavlja i kako će se realizovati.

B92: Kako je nastala ideja za ovaj projekat?
Branislav Dimitrijević: Zapravo prva inicijativa je krenula od gospođe Džumhur koja je načelnica za kulturu opštine Konjic. Ovo je zanimljiv primer da neki službenik u lokalnoj upravi ima inicijativu, a ne da bude samo pasivni administrativac koji je tu da vam saopšti da je nešto neizvodljivo ili neisplativo, što je najčešće slučaj u diskursu birokratije. Zatim je grupa umetnika i kulturnih organizatora pokrenula čitavu stvar, a među njima pre svega Jusuf Hadžifejzović i Edo Hozić koji su me zajedno pozvali da budem kustos prvog izdanja ovog projekta.

Šta sugeriše naslov izložbe "Time Machine"- No Network! ?
„Time Machine“ je naslov čitavog bijenalnog projekta. Zapravo, sam objekat bunkera je nekakva „vremenska mašina“ koja nam omogućava putovanje u prošlost koliko i u budućnost. „No Network“ je naslov ovogodišnje izložbe, odnosno prvog projekta koji inauguriše ovaj prostor po prvi put u javnosti. Naslov polazi od jednostavne opservacije: dok se nalazite u bunkeru vaši mobilni telefoni nemaju mrežu, dakle, dok ste unutra vaša neposredna, individulna komunikacija sa spoljnim svetom je prekinuta.

„Networking“ je bila ključna reč za kulturu od početka devedesetih, a danas je to manje-više izanđala reč kojom se obavlja birokratski „monitoring“ nad poljem kulture. Otuda smo hteli da se na neki način poigramo sa dogmom umrežavanja i da prostor bunkera prepoznamo kao prostor spekulacije i refleksije sadašnjosti koju omogućava ova, bar privremena, isključenost iz komunikacije.

Kako će izložbe biti organizovane s obzirom da bunker ima veliki broj prostorija koje su po izgledu i (prvobitnoj) nameni različite ( spavaća soba, soba za konferencije itd.)?
To je svakako prednost izložbe. Prostor je sagrađen da bude visoko funkcionalan i da svaka prostorija ima svoju namenu, te je tako ovaj prostor čista suprotnost galerijskog prostora koji treba da pruži neutralan okvir za izlaganje umetnosti. Tako da ovde umetnici ne mogu da išta izlože, a da to ne bude uvek u odnosu prema prostoru i njegovim pripovestima. Kao kustos pokušavam da prostor ostane onakav kakav jeste, da se ništa ne sklanja ili premešta, kako bi se radovi zapravo uključili u čitavu ambijentalnu celinu.

Ko su umetnici koji će učestvovati u ovom projektu?
Učetvovaće oko 45 umetnika iz oko 18 zemalja. Oko polovine njih je iz bivše Jugoslavije i neposrednog regiona, a posebno iz Bosne i Hercegovine. To je i logično jer se ovaj projekat radi po prvi put i sasvim je jasno da umetnici vezani za bivšu SFRJ poseduju najveću osetljivost i najveće poznavanje svih okolnosti koje bunker simboliše. Kičmu izložbe čine „site-specific“ intervencije u prostoru, odnosno uglavnom objekti, instalacije, zvučni radovi itd. Mogu da pomenem neka imena umetnika s kojima su dogovoreni veoma zanimljivi novi radovi: Villu Janisoo, Alexei Monroe, Karsten Konrad, Marko Peljhan, Lisi Raskin, Vlatka Horvat, Basim Magdy, Šejla Kamerić, Ivan Petrović, Chris Evans, itd. Na izložbu će biti uključen i jedan rad pokojnog turskog umetnika Huseina Alptekina, kao i projekat grupe koju je on osnovao pod nazivom „Bunker Research Group“. Izložba je tako i svojevrstan omaž ovoj velikoj ličnosti savremene umetnosti koji je tragično preminuo pre dve godine.

Da li je zamišljeno da se umetnici kroz svoje radove "postave" prema režimu Josipa Broza?
Ne, izložba se ne bavi Titovim „režimom“, kako vi to kažete, mada će neki radovi neposredno reflektovati ovu epohu. Izložba, pre svega, povezuje vreme Hladnog rata (u kom je SFRJ imala vrlo specifičnu ulogu), vreme strahova od nuklearne katastrofe, sa današnjim vremenom koji karakterišu apokaliptični scenariji smaka sveta. To su katastrofe koje se više ne tumače kao političke, već kao prirodne (danas kraj sveta dolazi iz svemira, iz dubina zemljinog jezgra, iz klimatskih promena itd.) ili kao religijske kategorije (reaktualizacija Jovanovog Otkrovenja, majanskog proročantsva, itd.). U popularnim naučnim TV programima najčešće su emisije koje govore o predstojećem kraju čovečanstva („Life after people“, npr. i mnogi drugi.) A o čemu se zapravo radi? Ovakvi strahovi od apokalipse samo zamagljuju realne političke i ekonomske okolnosti za koje smo svi mi odgovorni, a posebno vladajuće političke i ekonomske oligarhije, te se danas ekstremne pojave nejednakosti i siromaštva tumače kao prirodno indukovane.

Pomenuli ste u jednom intervjuu rekontekstualizaciju Titovog bunkera. Šta ona podrazumeva?
Rekontekstualizacija ovog bunkera je obavljena tokom rata u BiH devedesetih. Bunker je bio sagrađen za visoko tehnološki atomski rat i u jednoj državi koja je bila ozbiljan igrač na međunarodnom planu. Međutim, takav rat se nije dogodio, već jedan konvencionalan rat puškama i hladnim oružjem. To je tragičan paradoks koji nas takođe zanima.

Koliko će za umetnike predstavljati problem to što je Titov bunker već sam po sebi izložba?
I moja prva reakcija kada sam video prostor je bila da se u njemu veoma teško može intervenisati. Mnogi umetnici su takođe osetili takvu dilemu. Ali, otuda je izazov veći. Radovi ne mogu da se takmiče s prostorom, ali mogu da s njim „aktivno koegzistiraju“ (da upotrebim izraz korišćen da bi se označio treći put u vreme blokovske podele). Kao što rekoh, ne radi se o konvencionalnom galerijskom prostoru u kom vlada neka puristička ideja o umetničkom delu.

Koliko opterećuje povezivanje ovog događaja sa nekakvim obnavljanjem "jugoslovenstva"?
Kao što rekoh, izložba se ne bavi Titom, mada to ne znači da ona ozbiljno ne reflektuje i epohu SFRJ kao veoma složen i kontroverzan politički projekat koji ne sme biti ni predmet jeftine nostalgije ni predmet vulgarne antikomunističke osude. Ne vidim u čemu je panika oko mogućeg obnavljanja jugoslovenstva? Možda zato što je taj proces neminovan, i samo je pitanje u kom pravcu će teći, jer do obnavljanja zajedničke države sigurno neće doći. Jugoslovenski kulturni prostor nije nikada nestao jer je on i nastao pre nego što je stvorena zajednička država.

Koliko je nezahvalno organizovati ovako veliki događaj za kratko vreme?
Posao je veoma obiman, ali se nadam da će skoro sve ideje biti realizovane. Radio sam izložbe pripremane i za kraće vreme jer savremena umetnost ima kapacitet neposrednije refleksije savremenosti i veću produkcionu fleksibilnost od nekih drugih oblasti kulture. Takođe držim da je u ovoj oblasti i entuzijazam aktera veći jer su oni navikli da rade na marginama dominantnog kulturnog polja u kom se favorizuje uglavnom repertoarsko pozorište i komercijalni film.

Kao deo pripreme projekta, beogradski Centar za kulturnu dekontaminaciju organizuje seriju razgovora o epohi Hladnog rata u kojima učestvuju istoričari, antropolozi, vojni stručnjaci, diplomate, teoretičari kulture, arhitekte, uključujući i neposredne svedoke tog vremena.

Kako je Bijenale u Titovom bunkeru uspeo da privuče toliku pažnju i bude proglašen kulturnim događajem Evrope 2009/ 2010?
To je pre svega zasluga organizatora Bijenala Eda i Sandre Hozić i ja im na tome skidam kapu. Svakako da sam prostor ima veliki potencijal i kao mesto nekog „samoodrživog“ kulturnog projekta, a on ima i regionalnu i evropsku dimenziju.