Dragan Bjelogrlić: Uloge su bolje

Sa Bjelogrlićem smo se videli dvaput. Najpre u kancelariji Intermedia Networka u centru Beograda i nedelju kasnije na setu filma Montevideo, bog te video u Barandi.

Tih dana je ekipa Montevidea slavila nekoliko puta: najpre povodom dvestahiljaditog, pa tristahiljaditog gledaoca, a zaliveno je pet nagrada Fipresci Srbije plus Oskar popularnosti za najbolji film.

Da su novine važne kao nekada, reklo bi se da je Dragan Bjelogrlić izuzetan profesionalac. Međutim, sada se može govoriti samo o izuzetnoj ljubaznosti i izvesnim simpatijama ka Statusu: intervju je trebalo da traje pola, a produžio se na dva sata; onda je mrtav-bolestan pristao i na fotografisanje među ledom i minusom okovanim kulisama na kojima je sniman Montevideo; i na kraju, nikome do sada nije dozvolio da ga fotografiše u capo di tutti capi stolici iz koje u seriji Vratiće se rode Dule Pacov vodi svoju razvijenu ekonomsku zajednicu („neko će zbog vas pomisliti da sam nenormalan“). Bez zazora i sa apsolutnim ubeđenjem da nisam izmanipulisan, želim da istaknem da se radi o jednoj od najstrpljivijih, najotvorenijih i najšarmantnijih faca u srpskom glumačkom svetu.

Dok je diktafon bio isključen, dok smo se u crnom golfu njegove Maje (svoj džip je nedavno prodao) vozili po Banatu, dok je Bjelina majka Nada u porodičnoj kući u Barandi tražila sinovljeve stare fotografije i dok je nekom prijatelju telefonom po Beogradu tražio crnogorsku narodnu nošnju, razgovor je vijugao po raznim temama: o embargu na novinsko fotografisanje sa cigaretom (puši cigarilose), o izletu na medijsko tržište (bivši je su/vlasnik bivših Evrope i Fame), o slikaru-piscu Kaporu (voleo bi da ekranizuje Konte) i slikaru-falsifikatoru Tapiju („mrtav-ladan me ubeđivao: ’Devetsto treće u Beču pijemo kafu Apis, kralj Petar i ja’“), o opoziciji „autorski film - bioskopski film“.

Par komplimenata na račun Roda i Montevidea je primio muški (znači, stidljivo), dok je na pomen Ratka Draževića od sreće počeo da poskakuje na stolici.

STATUS: Poslednju lokalnu premijeru Montevideo je imao u Zrenjaninu. Kako je bilo tamo?

Pa, to je osmi bioskop u Srbiji koji smo otvorili. Zrenjanin me malo podsetio na stara dobra vremena. Bioskop u jednom starom austrougarskom stilu, koji nije radio godinu i po dana. Bio je gradonačelnik na premijeri i ja sam, nažalost, posle projekcije rekao da bih se dobro zamislio kakav sam to gradonačelnik ako vodim grad bez bioskopa.

Zašto „nažalost”?

Nije bilo u redu da čoveka prozovem pred sugrađanima. U Kragujevcu, recimo, gradonačelnik uopšte nije došao na premijeru.

Radi li tamo bioskop?

Ne radi, ni u Kragujevcu ne radi. Što je mnogo veći problem od, na primer, Zrenjanina, jer Kragujevac ovog trenutka ima i Merkator, i Maxi, i Merkur i još neki četvrti šoping centar. Ima, dakle, sve potrošačke lance, a nema bioskop. A pri tom je Kragujevac grad u ekonomskoj ekspanziji zbog Fijata i nema nikakvog, čak ni onog ekonomskog opravdanja da nema bioskop.

Da li će bioskopi koje otvarate ostati aktivni i posle Montevidea?

To ne zavisi od nas. Mi ne možemo da održavamo bioskop, već samo iniciramo njegovo otvaranje. U Kragujevcu smo organizovali projekciju u Pozorištu za decu. Producent i distributer su se dogovorili sa menadžerom pozorišta, tako da Kragujevčani film mogu da vide samo na digitalnoj projekciji u pozorištu. Slično je i u Nišu. Vojska nam je dala Dom vojske i posle 20 dana smo najbolji rezultat gledanosti imali u Nišu, znači trebalo nam je skoro mesec dana da probudimo Niš. Kada u nekom gradu pet godina ne postoji bioskop, cela jedna generacija u svojoj svesti izgubi potrebu i naviku izlaska u bioskop.

Kad su pukli bioskopi u Srbiji? Da li su Lepa sela imala normalnu distribuciju?

Sve što sada radimo sa Montevideom, pre 15 godina smo radili i sa Lepim selima. Prvi bioskopski lom se desio ’91-92, u onim sankcijama i ratnom okruženju. Ali, četiri-pet godina kasnije pojavili su se filmovi kao što su Ubistvo s predumišljajem, Podzemlje i Lepa sela lepo gore. Dakle, tri ozbiljna filma, umetnički i komercijalno vredna, koji su ljude vratili u ponovo otvorene bioskope. Došlo je vreme u kome su domaći filmovi ubedljivo pobeđivali holivudske hitove, da bi onda naišla tranzicija koja je opet pozatvarala bioskope ili ih pretvorila u kladionice i kockarnice. Te '96. mi sve to nije tako teško padalo: bile su sankcije i bio je rat. Ali da mi je tada neko rekao da ću 2011. to ponovo da radim, nikako mu ne bih verovao. Jer, posle Petog oktobra sam mislio da smo konačno došli na put kome smo stremili u vreme Lepih sela ili pre i posle toga - put evropske Srbije.

Kad danas dođete pred neki zatvoren bioskop u Nišu, Kraljevu ili Subotici, koja Srbija manje evropski izgleda: ova ili ona iz 1996?

Kad su bioskopi u pitanju, ova je manje evropska. Na žalost.

Zašto je bilo koji od ovih osam bioskopa mogao da bude otvoren zbog vašeg, a ne nekog drugog domaćeg filma?

Dobro pitanje. Da ne bi ispalo da je samo problem nedostatak bioskopa, mi u poslednje vreme imamo još jedan problem: nedostatak dobrih filmova. Ponekad bioskopi zaista ne mogu da rade ako ljudi u njih neće da idu, jer tamo malo šta imaju da gledaju.

Čemu služi ovaj film? Za dve godine ćemo da ga cenimo jer je ljude poterao u bioskop. Ali, šta će o njemu da se govori za sto godina?

Voleo bih da se o Montevideu priča kao o filmu koji je ključno promenio odnos autora prema temama kojima se bave i načinu kako to rade. Naime, čudnim sticajem okolnosti se na našem filmu zapatio jedan pristup neopravdanog bavljenja zlom i crnilom. U vreme Crnog talasa, jednog od naših najautentičnijih filmskih pokreta, to bilo opravdano jer smo živeli u uređenju koje je govorilo da je u socijalizmu sve savršeno i da je to najbolji sistem na svetu, pa su postojali autori koji su polemičnim filmovima ukazivali da nije sve savršeno nego da ispod tog šećera postoji tama, ono što vri ispod. I oni su ukazivali na to i zato su ti filmovi bili značajni. Sada kada nema nikakvog šećera, kada živimo u jednom vremenu koje je zaista po skoro svim segmentima okrenuto tami, snimaju se filmovi okrenuti tami. Mislim da je to u najmanju ruku pleonazam.

Hoćete da kažete ga ljudi neće depresiju u bioskopu jer depresiju imaju ispod prozora?

Da, ali ne samo to. Nego, zašto se gotovo svaki reditelj bavi depresijom i zlom kada se svaka dnevnopolitička emisija bavi depresijom i zlom. I sivilom i crnilom. I zašto, u krajnjoj liniji, sve to na način od pre 20-30 godina. Jer, ima tu jedan fenomen - naši crnotalasni filmovi, ali i i oni kasnije - Praška škola, Živko Nikolić, Šijan... - jesu bili polemični, ali to su sve bili popularni filmovi, vrlo gledani. A sada dolazimo do toga da polupismene filmove proglašavamo autorskim samo zato što su hermetični i jer ih malo ko gleda.

Govorite li o pogrešnom izboru tema ili o tome da se pogrešni ljudi bave filmom?

Govorim o zanatu, ne o temama. Problem nisu teme beznađa, siromaštva, socijalnih nepravdi i sl., već način na koji se one obrađuju.

Na kraju krajeva, vaš Ekser u Rodama je oličenje luzerstva.

Jeste, ali Rode su pokušavale da nađu dobro. Kako ide naslov? „V-r-a-t-i-ć-e s-e”. Ako se vi bavite zlom i kažete samo postoji zlo, i još onda idete u tu devijantnost da kažete da je zlo ovde konstanta, da se sa njim rađamo i umiremo, a što se često dešava u našim filmovima kao poruka i kao neka formula za uspeh na evropskim festivalima, onda se zapravo i ne bavite problemom. Samo ga konstatujete i još insistirate na njemu. A to je dokaz netalentovanosti, nemaštovitosti, nepostojanja dramskog sukoba, dobrog scenarija. Sukob dobra i zla postoji u svakom dobrom literarnom delu. Ako se od deset filmova koje finansira Filmski centar devet bavi ratnom i postratnom tematikom, to govori o nedostatku inspiracije i ideja. „Aha, sad ćemo mi o Balkanu kao buretu baruta, onako kao na CNN-u, to će se Evropljanima sigurno dopasti...”

Jasno je da govorite o Paskaljeviću, ali o kome još?

Nemojte, ne želim da problem personalizujem. Problem je što je jedna cela generacija, koja je preko određenih evropskih uspeha uglavnom Praške škole, pomislila da je to formula za napredak. Izvinjavam se, ali to je moja impresija srpske kinematografije u poslednjih desetak godina. Lepa sela i Rane nisu cveće i drveće, oni su jako zajebani, ali je narod to gledao jer su bili dobri filmovi. Imam utisak da ovi mladi autori sviraju na jednoj žici. To može da bude deonica od tri minuta, ali ne može dva sata. Rode su teška serija, ali su svirale na više tonova. A što je najvažnije, konstatovale su zlo i težak život, ali su pokušale da pronađu i izlaz iz toga. Podnaslov serije je „kako da budemo bolji”, kako da svako od nas nađe ono dobro u sebi.

Da se Montevideo bavi nultim godinama domaćeg fudbala jasno je i iz one rečenice Tirketove majke “pa ja ni ne znam gde je taj Montevideo”. Da li ovaj film može da bude nulta tačka povratka bioskopske gledanosti?

Evo ovako. Slabo ili nikako ne idem na blogove i forume, ali me par prijatelja posle premijere Montevidea uputilo na nekoliko rasprava. Forumi su nešto što je jako ekstremno i tu ljudi pod pseudonimima izlaze sa najekstremnijim mišljenjima. I na tim raspravama sam video kako je ta najekstremnija intelektualna grupacija prepoznala želju ekipe Montevidea da stvari kod nas konačno počnu da se posmatraju iz nekog drugog, svetlijeg ugla. Pri tom se ne može reći da se, a vidim da su i to prepoznali, Montevideo udvara publici.

Dakle, od vas kao reditelja za pet, deset ili dvadeset godina ne možemo da očekujemo film o onom Pazarcu koji je sam sebi odsekao prst, o radnicima koji po 30 meseci na prime platu, o Beku ili Miškoviću?

Možete, naravno da možete. Samo sam siguran da će u tom filmu biti i humora, i smeha, i nade, i sukoba dobrog protiv zla. Možda ću na kraju uputiti udarac u pleksus, ali neću udarati u pleksus dva sata, jer čovek treba da bude manijak pa da ode da gleda film gde ćeš da ga udaraš u pleksus dva sata. Prvo, to nije talentovano, nije maštovito, nije ništa. Čemu to? Ako si vešt umetnik i ako znaš posao, onda moraš da znaš kako da im uputiš pravu poruku a da to nije “aha, ovo je Srbija, zemlja nenormalnih, generacijama rađanih idiota koji samo vole da se kolju, tuku, krezubi su, odvratni, siromašni i zli”, i onda tako naredna dva sata.

A da li biste mogli da snimite istu ovakvu romantičnu priču, ali bez istorijske patine kao jakog keca iz rukava?

Čekao sam da me to neko pita. Da li bih mogao da snimim film o... ne znam... nekom siromašnom momku koji se zaljubljuje u ćerku nekog tajkuna, ili obrnuto. Hm, da... da, mislim da bih mogao.

Kako ste zapravo došli do Montevidea?

Montevideo je došao do mene. Producenti su mi se obratili kao čoveku koji bi celu stvar trebalo da postavi kao kreativni producent. Da se to pretoči u odgovarajući scenario, da se izaberu pravi saradnici i na kraju reditelj.

I vi ste predložili - sebe?

He he, baš tako, na kraju sam im predložio sebe. Da se ne ponavljam, jer sam ranije mnogo o tome govorio, ali već dugo sam priželjkivao jedan ovakav film.

Da li vam je ranije padalo na pamet da režirate?

Već četiri-pet godina nosim u sebi tu vrstu strasti. I pretpostavljao sam da ću pre ili kasnije doći do režije. Tražio sam film, a nisam hteo na silu. Nije bilo razloga da sada ja kao moram da postanem reditelj, već sam priželjkivao da čujem neku priču i kažem: “Ih, što bih ja voleo ovo da izrežiram!”. I to se na kraju desilo. Dosta smo istraživali stvarnu istorijsku pozadinu filma i to mi je izgledalo kao da čitam bajku. Biografije glavnih junaka, kako su živeli, čime su se bavili, kojim vrednostima su se zanimali...

„To je bilo vreme kad su bogataši dolazili na stadion da gledaju sirotinju kako šutira loptu, a danas sirotinja ide na stadione da gleda bogataše”.

Da. To je rečenica pozajmljena od Aleksandra Tirnanića koju je izgovorio kad je odlazio u penziju. To mi je njegova ćerka ispričala, sedeli smo u Kaleniću nekoliko sati.

U to vreme je Šekularac novčanicama čistio cipele...

Jeste. To su otprilike šezdesete, kada se stvari u fudbalu radikalno menjaju, tako da sam tu Tirnanićevu rečenicu uzeo kao jedan od osnovnih motiva filma.

Zašto niste produbili srpsko-hrvatski fudbalski sukob?

Nije me zanimalo. Ti hrvatsko-srpski sukobi su već toliko dosadni i toliko o njima znamo da je bilo zaista dovoljno samo to konstatovati - da je uvek bilo manje-više slično. U seriji je to malo više razrađeno. Ako bismo snimali treći deo filma, onda bismo došli do 1932. godine kad su se oni opet spojili.

Planirate i treći film?!

Ne, to pričam šta bi bilo kad bi bilo. Taj treći nastavak sa srpskim i hrvatskim igračima u jednom timu bi me baš ispunio. Pre bih da snimamo film o tome kako su se Srbi i Hrvati spojili, nego o tome kako su se rastali. Pripremajući se za film, mislio sam da znam mnogo o našoj istoriji. Ali, onda sam prvi put čuo Himnu Kraljevine Jugoslavije. To što je ona bila sastavljena od tri pesme - Bože pravde, Lijepa naša domovino i Naprej zastava slave - i govori i o komplikovanosti te države. Neki drugi film ili neka druga serija mogu da se bave tim političkim aspektom: da, recimo, kralj Aleksandar posle šestojanuarske diktature 1929. uvodi jugoslovenstvo kao prioritetnu ideologiju.

On fudbalerima u filmu ne daje pare zato što tim nije jugoslovenski...

Da, i ta scena mi je bila dovoljna. Scenario je imao dva pisca: Srđana Dragojevića koji je insistirao na tom političko-sociološkom bekgraundu i Ranka Božića koji se mnogo više bavio ovim emotivnim i ljudskim stvarima. Nekako sam se postavio između njih dvojice i...

Stao na Božićevu stranu...

Pa, dobro, jesam malo.

Hoće li se Ćiro Blažević pojaviti u drugom delu ili u seriji?

U seriji. On je upravo lik iz tog srpsko-hrvatskog sukoba. Taj segment je u montaži filma poslednji ispao, ali je prosto to celina zahtevala. Važnija mi je bila ova druga priča: o podvigu, o snu, taj poetično-emotivni deo filma je bio važniji od istorijsko-socioloških analiza.

Kako ste otkrili mlade glumce?

Bio je užasno dug kasting, preko dva meseca. Imao sam velike dileme. Na kastingu je prošlo... ni sam ne znam koliko... sigurno preko 300 glumaca. Dolazili su iz Sarajeva, Tuzle, iz Prištine, čak iz Zagreba i iz svih beogradskih škola. Ovi mladi glumci, čak i ovi koji nisu prolazili, prilazili su mi i govorili da je to najozbiljniji kasting na kome su bili.

Da priznam kako sam i sam sebe tu isprobavao. Tu sam prvi put trenirao neke napisane scene. Kasting sam baš ozbiljno radio, neke kandidate ozbiljno maltretirao. Mislim da su Biković i Strugar i ove devojke Nina i Danina bili na 15-20 probnih snimanja. Najviše muke je bilo oko Moše i Valerije i na ta dva izbora sam najviše ponosan. U oba slučaja sam bio u manjini u odnosu na saradnike sa kastinga. Jesam timski igrač, uvek se sa drugima konsultujem, ali to su dve jedine podele koje sam uradio na svoju ruku. Dođem uveče, pustim snimak ženi i pitam je za mišljenje. „Ovaj mali”, rekla je, „možda i nije najbolji, ali jako pleni, on može da bude ozbiljan”. Toga se baš sećam, ona mi je pomogla da prelomim oko Petra Strugara. A dugo sam se dvoumio između njega i jednog drugog glumca. Ninu Janković sam za ulogu Valerije uzeo sa druge godine glume, iako je u scenariju to bila žena gotovo srednjih godina. Valerija i Moša ističu kontrapunkt u odnosu na ove idealizovane junake kakvi su Tirke i Rosa, a bio mi je bitan i taj drugi plan, njihov međusukob.

Neću da vas pitam o korišćenju glumačkog iskustva tokom rediteljskog rada sa glumcima, već da istaknem jedno vrlo prijatno iznenađenje: Nebojša Ilić i Vojin Ćetković su odigrali uloge karijera.

Često mi pominju i Mimu Karadžića, da mu je ovo najbolja uloga. Ali, ako sam se ostalih segmenata režije možda pomalo i plašio, ovog sigurno nisam. Jako sam ponosan na te tri, kako bi Ameri rekli, support uloge. To baš i nije običaj našeg filma: da je ceo ansambl dobar. Znači, od najmanje do najveće uloge svi igraju iz istog džepa, iz istog manira, nema odskakanja.

Kako ste došli baš do njih? Zašto nema glumaca iz Kobrinog ofisa: Koje, Mande ili Zorana Cvijanovića?

Ne znam kako bih odgovorio na to pitanje. Znam da sam posle Roda želeo da mi igra Đuričko, sa njim sam napravio jedan lep drugarski odnos i nekako sam voleo da ga imam u ekipi kao dobrog duha. A sve ostalo je bilo po instinktu. Kad biste samo dve večeri u kafani proveli za istim stolom sa Mimom i Brstinom i videli jednu posebnu vrstu duhovitosti koja vlada između njih, shvatili biste da su idealni za rivalske uloge brice i kafedžije. Dugo s njima sedim u kafani, želeo sam da ih spojim na filmu i mislim da je uspelo. Videćete da naročito u seriji imaju sijaset duhovitih scena.

Koja ranija uloga je Sergeja Trifunovića preporučila za lik policajca Anđelka Komatine?

Kad je igrao Krcuna u Ubistvu sa predumišljajem. Dobro, taj lik se zvao Krsman. To je napisao Dragojević. Želeo sam načelnika beogradske policije koji je izašao iz Prvog svetskog rata kao heroj, da nije bio birokrata, neki debeli guzonja. Znao sam unapred da želim scenu u kojoj će se pre utakmice pojaviti na konju ispred stadiona i pitati policajce: „Je l’ imate karte?”.

Ljudi su se na projekciji najviše smejali njegovim psovkama, više nego svim ostalim situacijama koje je trebalo da budu smešne...

Samo dva lika u filmu psuju: Sergejev Komatina i Atanas Božić koga igra Marko Nikolić. Kada bih opet režirao tu scenu sa Sergejem, rekao bih mu da manje psuje. Na snimanju sam hteo da malo smanjimo s tim, ali on je rekao: „Zašto? On je policajac, on tako govori“. Dok mi, recimo, to kod Marka Nikolića ne smeta, njemu stoji. Ali, da iskreno kažem, kada bih opet režirao sigurno bih smanjio psovke za neki solidan procenat.

Kada ste znali da ste snimili dobar film?

U avgustu sam producentima predao izmontiranu seriju i rekao im: „Dajem vam jako dobru seriju, a za film još ne znam”. Kada smo malo kasnije smontirali prvu verziju filma od dva i po sata i kada je nekoliko ljudi izašlo sa kontrolne projekcije sa suzama u očima, znao sam da smo uspeli i sa filmom. Ali, znao sam i da film ne može toliko da traje. Mnogo sam se mučio izbacujući tih 15 minuta.

Hajde da nam kao poslasticu pre emitovanja serije kažete šta ima u tom izbačenom delu.

Serija ima dva bitna autonomna segmenta. Prvi je priča o čuburskoj javnoj kući i tu se pojavljuje jedna izvrsna mlada glumica Mihajla. Kod nje dolazi Tirke i razni drugi ljudi.

To mora da je Dragojević pisao?

Dragojević je tu Danu opisao kao ženu bez zuba od 50 godina koja spava s muškarcima da bi preživela. A onda sam to korigovao i ulogu dao jednoj lepoj mladoj glumici. To su naše razlike. A druga važna epizoda se bavi time šta su sve naši junaci radili kad su shvatili da nemaju para za Urugvaj, pa krenuli u skupljanje. Tu se se više bavimo likom Vampira, čoveka koji se bavio obijanjem brava, pa onda likom Gusara koji ide okolo da se bije za pare koje daje fudbalerima, pa imamo Mošu koji istim povodom obilazi bivše ljubavnice... Tirke pokušava da založi očevu Karađorđevu zvezdu. Pa priča sa kazinom: Tirke ide da se kocka ulažući sve pare koje su skupili. I onda sve to izgube. Mislim da je to osma epizoda, deveta je meč sa Bugarskom. Razne neke scene o čuburskoj istoriji su mi drage: recimo, priča o tome kada Bogdan na Čuburu donosi prvi radio.

Ovo je kao iz onih hronika Bogdana Tirnanića...

Šteta što Tirke više nije živ. On je sinovac, inače, ovog našeg Tirketa. Eto, ako već pominjete njega... Mislim, ja sam u film ušao dosta mlad i pamtim te neke bardove domaće kulture, ljude koji su stvarali milje iz koga su nastale ozbiljne predstave i filmovi: Mihiza, Bobu Selenića, Bogdana Tirnanića, društvo iz Kluba književnika. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali tu sam tražio svoje uporište. Više tu, nego u Češkoj školi.

Da zamislimo vaš film o današnjem srpskom fudbalu.

Opredelio bih se za pristup Gaja Ričija iz Dve čađave dvocevke. U tome bi sigurno nekako učestvovao i Goran Gajić i tu bi bilo svega: ubistava, krađe, najboljih mogućih tipova i društvenog dna. Bilo bi krvavo, ali i simpatično.

A Lazetić, Arkan, Bata Kan-Kan?

Neko drugi bi možda od tog filma pravio srpsku Paklenu pomorandžu ili Ulične pse, ali ja bih drugačije.

Da li i kada ekipa filma odlazi na snimanje u Urugvaj?

Da li odlazi - da, kada - trebalo bi u martu. Ovaj očekivano-neočekivani uspeh filma nas sve tera da moramo njime da se bavimo, pa onda nemamo vremena za nastavak. A iskreno da kažem, potrebno je da malo legne stvar. Bar ja nemam toliku koncentracije da mogu odmah da utrčim u drugi deo. On sad opet mora da ima svoju priču, ne može da bude samo nastavak. Južna Amerika je potpuno novi svet i trudiću se da tamo snimimo što više scena. Skoro je odavde u Montevideo otišla jedna naša ekipa, da istraže terene i to izgleda obećavajuće.

Šta još planirate da radite u budućnosti? Ranije ste pominjali ekranizaciju neke Ćosićeve knjige i Pekićevog Zlatnog runa.

Jednom sam pregovarao sa Dobricom i njegovom ćerkom i to je puklo pred samim finišom dogovora. Ali, to je još jedna čudna stvar sa našim filmom: svaka dobra kinematografija se uvek bazirala na dobrom romanu, a ozbiljne ekranizacije naših velikih literarnih klasika se mogu izbojati na prste jedne ruke. To je sada pitanje kulturne politike naše države. Nepostojeće kulturne politike, nepostojeće filmske politike. Ministarstvo kulture se sada bavi nečim što je eksces - ovim hermetičnim nazovi autorskim filmovima i njima daje pare. I to je pozatvaralo bioskope.

Između ostalog, govorimo i o novcu. Sveti Georgije ubiva aždahu je film sa visokim budžetom, bio je proglašen nacionalnim projektom, najveći deo novca je dobio mimo konkursa, ali rezultati su mršavi. Srđan Dragojević je preko novina pokušao čak i da se poluodrekne tog filma.

Da vam kažem kako sam sam tada bio u Upravnom odboru Filmskog centra Srbije, čiji sam bio jedan od osnivača. I posle slučaja sa Georgijem, dao sam neopozivu ostavku. To je jedna od najvećih sramota koje su se desile u novijoj srpskoj kinematografiji: da se nešto unapred proglasi za projekat od nacionalnog značaja na osnovu ne znam kojih kriterijuma.

Kakve kriterijume biste vi postavili?

Recimo, ovako: država raspiše tender za snimanje takvog i takvog filma na tu i tu temu. Recimo, film o Nikoli Tesli, o Svetom Savi, o Prvom svetskom ratu, o Jasenovcu. Ako država misli da treba da postoji institucija nacionalnog filmskog projekta - a ja mislim da treba - onda ide tako. Ali, ni to ne može svake, već svake treće-četvrte godine. Kriterijum za pobedu na tom zamišljenom tenderu ne može da bude samo tema ili ljudi koji to realizuju, već i odgovarajući scenario, dobra ideja.

U novom filmu Dinka Tucakovića Doktor Rej i đavoli bi trebalo da igrate Ratka Draževića. Šta znate o tom filmu?

Film se bavi jednom specifičnom temom: kultnim američkim rediteljem Nikolasom Rejom koji se šezdesetih godina zatiče u Beogradu i dolazi u veliku i moćnu filmsku kuću Avala Film na čijem čelu je Ratko Dražević. E, sad, da li će Dinko uspeti da napravi i priču o tom vremenu ili samo o Reju, ne znam. Scenario je dosta arti i usmeren ka ljudima koji su filmski fanovi, znaju te neke detalje.

Onima kojim je Ratko Dražević bitna faca.

Pristao sam iz prve, bez pročitanog scenarija, čim mi je Dinko rekao koga treba da igram. Ratko Dražević je bio visokorangirani policajac, delegat neke koliko-toliko ozbiljne države. Mogao je da bude šef tajne službe, ali mu je rečeno: „Pa dobro, nisi baš za egzekucije, voliš da sediš u kafani, voliš mnogo da pričaš, evo, bavi se filmom i glumicama”. I onda taj čovek, takav kakav jeste, zaposli ljude poput Mihiza, Bobe Selenića, da šansu Žiki Pavloviću, Makavejevu, Pekiću. Država kaže: „Hoćemo da osvojimo Kan” - i onda se snime Skupljači perja.

Vi baš verujete u državu!

Ali stvarno ne može bez države. Mora postojati neki koncept, mora postojati neka ideja šta se radi na državnom planu.

Ne znam čime su se vaše glumice vratile iz Zrenjanina, ali Olivera Katarina priča kako u vreme Skupljača nije izlazila iz aviona. Hoće li se vaš Ratko Dražević baviti i glumicama.

Dinko sada radi novu ruku scenarija. Prvo moram da vidim šta će Dinko da napiše. Ratko nije noseća uloga, on je tu neko viđen očima Nikolasa Reja. Nadam se da će u scenariju biti prostora da se oslika jedna tako zanimljiva i kontroverzna ličnost. Sigurno je i da bi se moglo snimiti bar još dva-tri filma o tom zlatnom dobu jugoslovenske kinematografije oličene u tadašnjem Avala Filmu. Ne znam da li si gledao Ljubav i modu, u njemu i sličnim iz tog perioda Beograd izgleda kao neki Holivud istočne Evrope. Ne znam da li je baš tako bilo, ali je uzbudljivo i lepo to videti…

Suprotno od onog vašeg producenta iz Rata uživo...

Da, mada i taj poluraspadnuti studio ima neku lepotu.

Posle onih naših ratova ste snimali svugde u bivšoj Jugoslaviji osim u Hrvatskoj. Zašto?

Rode su u jednom momentu bile najpopularnija serija u Hrvatskoj. Rane i Lepa sela takođe, to su čak bili prvi srpski filmovi prikazani u Hrvatskoj, naročito je Ranama titlovani prevod sa srpskog na hrvatski dao poseban stupidni šmek. Međutim, desilo se da do sada nisam igrao ni u jednom hrvatskom filmu. Iskreno, zvali su me za jednu TV novelu, ali sam to odbio. Ozbiljnih ponuda još nije bilo.

Da nije zbog one Latinice iz 2000? Solidno su vas napali tada, a i solidno ste odgovorili.

Ne bih rekao. Prosto se to nije desilo, ne bih tome davao neki politički razlog. Igrao sam Lepa sela, pa su me zvali u Sarajevo.

Što takođe nije prošlo bez hajke.

E, da. Pa, kako da kažem, moje iskustvo sa Sarajevom je vrlo sočno. Bio sam jedan od prvih beogradskih glumaca koji je kročio u Sarajevo, kad je bila premijera Rana. Davorin Popović i Mirza Delibašić su me dočekali u hotelu Bosna, bivšem hotelu Beograd, i proveli me kroz grad. To smo unapred dogovorili. Sa Davorinom sam pre toga imao zanimljivo iskustvo kad smo radili Lepa sela i uzeli pesmu Indexa Bacila je sve niz rijeku. Tad nije bilo moguće pričati sa Sarajevom, nisu radili telefoni, pa smo kontaktirali preko Ljubljane... Nije to bila bosanska ambasada, već hajde da kažemo neka zvanična kancelarija Bosne i Hercegovine u Sloveniji. Jedan naš zajednički drugar nas je istovremeno pozvao sa dva telefona, pa je naopako postavio slušalice jednu ka drugoj i onda smo Davorin i ja pričali. Loše se čulo, ali rekao sam mu otprilike ovo: „Napravili smo taj i taj film, nema načina da vam doturimo novac, ali želim da vas obavestim kako bismo tu sumu za autorska prava uplatili na račun fondacije za sve ljude nastradale u ratu na prostoru bivše Jugoslavije“. On je rekao da nema ništa protiv, da me zna još kao mladog glumca i da veruje da smo napravili pošten film. Onda smo se sreli ’97. na prvom koncertu Indexa u Beogradu, u Sava centru. On, Mirza i ja smo se tri dana ovde družili, u Malom Odeonu sam organizovao projekciju Lepih sela specijalno za njih, mada je Davorin film već bio video. Časopis Vreme je sa nekim pravio zatvorenu projekciju filma u Sarajevu i čuo sam da je Davorin od svih u toj sali jedini rekao lepe stvari o filmu. Svi ostali su ga ispljuvali. I onda me ’98. njih dvojica sačekuju u Sarajevu i sprovedu kroz centar grada. Šetali smo ulicom, ja u sredini, oni sa strane kao neki živi štit i ulaznica u Sarajevo. Od tada se u Sarajevu osećam jako dobro, ali postoji jedan nazovi intelektualni krug koji me od ’96. napada zbog Lepih sela. Jedan je Slobodna Bosna, a drugi su Dani. Kada sam 2000. godine tamo snimao Mliječni put, dao sam intervju tim Danima i onda prvi i poslednji put u životu reagovao na vlastiti intervju. Stavili su me na prvu stranu uz naslov „Lepa sela su antisrpski film”. Treba li sada da objašnjavam da to, naravno, nisam rekao? Poslao sam im pismo i napisao da u Sarajevu postoji raja i postoje šupci, da mi je drago što je raja u većini, a da su oni šupci. Objavili su to. A sarajevsku raju sam video i doživeo u kafićima, taksijima, na ulici. Tamo nisam imao ni jednu jedinu neprijatnu situaciju. Jednom mi je na ulici prišla neka gospođa i rekla: „Bobo, sine, mi vas mnogo volimo, ali nemojte, molim vas, snimati više ove ratne filmove, šta će vam to”.

Drugi deo Bosne stidljivo razvija svoju filmsku produkciju. Zapravo, mnogo više koprodukciju sa Beogradom uz podršku Dodikove vlade. Planirate li vi koprodukciju sa Banja Lukom?

Dodik to razvija, ali ne baš vešto i autentično: novac iz Republike Srpske dođe kao podrška filmovima kreiranim u Beogradu. Izgleda da Banja Luka još nije razvila svest o tome da je sada centar jedne, hajde da kažemo, države ili se ta svest razvija megalomanski. Mora da se izgradi vlastita estetika, stav, ideologija... Kako stvari stoje, podrška i može da dođe pre iz Beograda nego iz Sarajeva, ali ako se izgradi autentična scena na kraju će ta prirodnim putem doći i iz Sarajeva.

Da li ste gledali ovaj poslednji talas novih domaćih filmova: Šišanje, Srpski film...

Gledao sve.

I?

Šišanje je mnogo bolji, mada, nažalost, ima mana, i dramaturških i ideoloških. Srpski film - tanko i pogrešno. Imam problem sa Srpskim filmom. Njegovim rediteljem. Imam ozbiljan problem da dečak čiji je otac zaradio pare 90-ih - nemam ništa protiv zarađivanja para, ali znam kako su se pare zarađivale 90-ih - iškoluje sina u inostranstvu, a onda se mali vrati u Srbiju i od tog novca napravi svoje viđenje Srbije nazvavši to Srpski film. To je meni, kako da kažem, metafora nečega nedopustivog. Znači, novcem opljačkanim od naroda druga generacija nastavlja da blati isti taj narod kao najgori na svetu. Kad je prva generacija Rokfelerovih završila pljačku, druga je pravila muzeje, galerije, dobrotvorna društva i finansirala Ameriku. A kod nas se nastavlja razgrađivanje svih segmenta jednog društva i za mene je taj film paradigma. Tog dečka ne poznajem i ne želim da ga upoznam i mislim da taj susret ne bi bio uopšte prijatan.

Prošle godine je Vladimir Perišić, sin nekadašnje SPS-ove ministarke kulture Nade Popović-Perišić, takođe snimio film sa, uslovno rečeno, sličnom tematikom.

Na žalost, taj film nisam video. Čitao sam scenario i taj mladić je bio kod mene, ali sam mu rekao da me to ne zanima. Nisam to razumeo. Stvarno. Ne iz ideoloških razloga, nego uopšte nisam razumeo tu estetiku.

Možda niste bili korektni: ministarska Popović-Perišić je pomogla Lepa sela.

Jeste, da. Mislim, nije njegova majka dala svoje pare, nego je bila ministar kulture u vreme kada je komisija odlučila da film treba podržati.

Da se na kraju vratimo na početak. Kakva je uloga Branka Bauera u vašoj karijeri reditelja?

Pa, ključna. Sretna okolnost je to da se moj susret sa filmom desio preko tog čoveka, jedne od najimpozantnijih figura u tadašnjoj jugoslovenskoj kinematografiji. Govorim o reditelju, čoveku i uopšte osobi koja je plenila mnogim manirima: znanjem, talentom, autoritetom i gospodskim ponašanjem. Snimio sam preko 50 filmova i raznih serija i radio svakakve stvari, ali je Branko Bauer uvek bio uporište kojem sam se vraćao. To su ljudi koji ovu profesiju čine lepom i zbog takvih sam imao razloga da je zavolim. Naravno, upoznao sam i druge značajne ljude, ali nekako mi je on bio... Valjda zato što je bio prvi... i taj naš razgovor koji sam već nekoliko puta citirao, ne znam da li da ponovim, kada mi je rekao da je primetio da je meni jedno oko uvek iza kamere. To su mi posle govorili i drugi reditelji, samo drugačije formulisano i uvek bih se setio Branka. Valjda zato što sam imao 14 godina, pa mi se urezalo.

Predrag Vasić, glumac-narator iz Montevidea, ima upravo 14 godina. Kakva je njegova glumačka budućnost?

Videćemo. Za sada je mnogo dobar i to je njegova najveća opasnost. Deca-glumci koji su toliko dobri obično na kraju ne završe na filmu. On ima nešto što je imao Slavko Štimac: bogomdanu uverljivost. Znači, šta god da kaže - verujete mu. Voleo bih da uspe to da transponuje u nešto što se zove ozbiljna glumačka profesija. Ja nisam imao toliku harizmu, imao sam od tog Sirogojna i još nekoliko ne preterano grandioznih uloga, tako da mi je ipak bilo malo lakše, a opet sam osećao ogroman teret.

Vi ste u to vreme ozbiljan dečak, matematički i plivački šampion.

Da. Plivački šampion sam bio u osnovnoj, a matematički posle u srednjoj školi. A nikada nisam bio u dramskoj sekciji. Ima tu nekih događaja koji sada deluju sudbinski: regrutovali su me za Boška Buhu u Dadovu, a onda sam posle tog filma otišao kod pedagoga Bate Miladinovića u jednu dramsku grupu Radio Beograda, tu su bili Cvijanović, Sonja Savić, Bule Goncić... I Bata me zbog nestašluka posle godinu dana izbacio. A matematika je nešto što mi je prosto išlo. Moji su konzervativna hercegovačka porodica u kojoj se uvek verovalo samo inženjerima, doktorima... Prvi u familiji sam iskoračio u umetnost. Hercegovci su Dinarci - zdravi i prirodno inteligentni ljudi, tako da su i plivanje i matematika nekako logično došli.

Zašto ste napustili građevinu i upisali FDU kao već formiran glumac?

Ne znam da li sam tada bio glumac. Ozbiljno sam shvatio FDU, ozbiljno razmišljao o glumačkom zanatu i zamkama profesije. Kada si dečak, gluma je jedna vrsta tinejdžerske avanture, a odlazak na FDU ozbiljna životna odluka, kada odlučuješ da jedna zaista baš nesigurna profesija postane tvoj život. Pomenuo bih na ovom mestu svog dragog profesora glume Vladimira Jeftovića kao jednu veliku ličnost u mom životu. Ozbiljan pedagog, ozbiljan profesor. I dan-danas na svaku premijeru zovem svog profesora. Sad, ne mogu da kažem kako smo postali prijatelji, ali ga se sećam sa velikim uvažavanjem. Da ne ponavljamo s kim sam studirao, to je možda i glumački najuspešnija generacija FDU, pa se zbog svega toga uvek rado sećam fakulteta.

Jeste li već bili diplomirali kad je krenuo Bolji život?

Ne, tada sam bio na trećoj godini. Posle prve sam snimao Bal na vodi, posle druge je film imao premijeru i onda me Aca Đorđević na osnovu toga direktno pozvao u Bolji život.

Koliko ste tad imali godina?

Dvadeset dve ili tri. U dvadeset drugoj ste postali svejugoslovenska TV zvezda, najomiljeniji sin, najpoželjniji potencijalni zet, lik koji se na posterima tinejdžerki pojavljivao češće od Loše ili Bajage...

Tad sam bio najpopularniji u svom životu. Ne baš odmah, ali Bolji život je trajao jedno pet-šest godina, bilo je pauza, nastavaka...

Jeste li bili malo pukli od popularnosti?

Verovatno jesam. Ne mogu baš da se setim sebe iz tog perioda, ali čovek tu verovatno ne može da ostane baš normalan. U Beogradu je bilo podnošljivo, ljudi su ovde ipak navikli da vide poznatog glumca ili glumicu na pijaci ili u prodavnici, ali svaki odlazak van Beograda je bio težak. Od Novog Sada, Kruševca, Niša, preko Bosne, Splita, Zagreba, čak i Maribora. Tako je bilo sa svim učesnicima serije, ali sa mnom pogotovo. Nekako sam bio pikiran, valjda zato što je Bobin lik takav, mene su stalno izdvajali. To nikad posle nisam osetio.

Možda i nije bilo moguće - to je bila poslednja velika serija velike države...

Čkalja, Paja, Mija... oni su bili još popularniji. Pričao mi je Bata Živojinović da je Burduš lečio ljude dodirom. Ozbiljno, da su mu dolazili bolesni da ih leči verujući da je Burduš to u stanju.

I uprkos svemu, sačuvali ste svoja četiri zida. Pokušao sam, recimo, da pronađem neku informaciju o vašoj supruzi, ali gotovo ničeg nema.

Svako ima pravo na svoja četiri zida. Recimo, bilo bi zanimljivo da su u vreme Boljeg života postojali ovi današnji tabloidi. Ko zna na šta bi to ličilo. Tada su najveći tabloidi bili TV Novosti i RTV Revija. Ali, kako sam taj prvi udar preživeo, kasnije sam se trudio da razdvojim svoja dva života. Moja supruga je na tome insistirala. Nekoliko puta, kada smo bili mlađi i na početku braka, slikali smo se za neke novine, a sada ona ne pristaje ni na ono kad nas fotografi sretnu na nekoj premijeri. Kad god može, pomeri se u stranu.

Osim Hajde da se volimo i Kupi mi Eliota, šta smatrate svojim najvećim promašajem?

Očigledno si se dobro spremao za intervju... Ima toga, ali ne bih da ih spominjem, nije kolegijalno.

Da pogađam: to što ste odbili Dragojevića da igrate Anđela u Mi nismo anđeli I?

Jesam odbio, ali sam morao: radio sam Crnog bombardera.

Ipak, teško fulanje.

Dobro, to jeste greška, ali i sticaj okolnosti. Nisam mogao da snimam dva filma istovremeno. A Crni bombarder je film u koji sam najviše verovao u svom životu.

Više nego u Lepa sela?

Ako je veru moguće izmeriti, da. U vreme Lepih sela sam ipak bio malo stariji i manje napaljen. Mada je na kraju ispalo da Crnim bombarderom uopšte nisam bio zadovoljan.

Kad ste kao glumac najdalje dobacili? U Lepim selima?

Gledajući sa strane, možda. Uloga je verovatno prelomna i za nju sam dobio najviše najznačajnijih priznanja. Za mene intimno je to uloga Eksera u Rodama. Mislim da je to moj najveći glumački domet. I dobro je da je tako - da su uloge bolje kako starim.

NAJMOĆNIJI SU NEVIDLJIVI

Zašto ste izašli iz Filmskog centra Srbije? Kad ste pravili tu krovnu kuću srpskog filma, svi ste se zaklinjali da će od tada sve biti u redu.

Da, ali nismo uspeli. U trenutku nastanka FCS-a je došlo do velikog rascepa unutar nas i od tada je stvar krenula nizbrdo. I sada ta institucija ne služi ničemu. Ministar kulture i dalje nekim diskrecionim pravom daje pare za filmove po svom izboru, a Filmski centar nema nikakav koncept osim nekog opšteg. Negde sam video kako je sadašnji predsednik Miki Manojlović rekao da su producenti najveći problem srpske kinematografije. Voleo bih da ga vidim i pitam kako je došao do tog zaključka.

I šta sada?

Što se tiče Filmskog centra, od toga nema ništa. Moramo se vratiti strukovnim udruženjima, mora da se napravi ozbiljan glumački sindikat, pa rediteljski, asocijacija producenata i da se vratimo na svoje osnovno zaduženje...

Evo, posle ove akcije otvaranja bioskopa lično bih bio spreman da podržim koncept rekonstrukcije domova kultura kao državni kulturni projekat. Da se svi domovi kulture u Srbiji vrate osnovnoj nameni. Oko bioskopa je bitka izgubljena, to se više ne može popraviti, to je sve prodato. Ali domovi kulture u većini mesta u Srbiji nisu menjali vlasnika. Nešto slično su uradili Hrvati po ostrvima i manjim mestima u Dalmaciji, pa sada imaju ne znam koliko tačno sala za digitalnu projekciju. Za to postoji fond u okviru Euroimagea. Za vrlo skroman novac preko domova kulture može da se rekonstruiše srpska bioskopska mreža. Na istim mestima mogu da se otvore knjižare, organizuju koncerti, pozorišne predstave manjeg formata... Eto, takvu jednu ozbiljnu akciju, patriotsku i korisnu, to bih sada radio.

Nije vam se dalo sa Filmskim centrom, a ni sa Nacionalnim filmskim festivalom u Novom Sadu 2007.

Nije. Očigledno nisam talentovan za tu vrstu posla. Stvarno. Pokušao sam iz najiskrenijih i plemenitih namera, dobrovoljno i volonterski, a napali su me da sam pokrao pare. To se završilo dirigovanom hajkom.

O tome je snimljen i film. U dokumentarcu Centar za pranje filmova ste osumnjičeni za nestanak 800.000 evra iz budžeta Nacionalnog filmskog festivala.

Čuo sam za to. Nagovarali su me da podignem tužbu, ali ne smatram da je to naročito relevantno, naravno, nema nikakve ali baš nikakve veze sa istinom Za Nacionalni filmski festival je urađen detaljan finansijski izveštaj, na moje insistiranje urađena je i revizija, ali nikada me niko iz nove uprave Filmskog centra Srbije nije pozvao da to elaboriramo. Da li verujete da bi, da je jedan dinar proćerdan bez veze ti silni bukači o tome ćutali, kao što su morali da zaćute kada su, na njihovu žalost, pogledali finansijski izveštaj koji je bio besprekoran. Eto, galamili su, napadali, izmišljali a jedini rezultat je da nemamo Nacionalni filmski festival, niti će se posle našeg iskustva bilo ko iole normalan latiti tog posla.

Da li vas takve optužbe generalno uznemire?

Nekada jesu. U jednom trenutku karijere sam se suočio sa problemom da šta god hoću dobro da uradim, ljudi kažu: „Vidi ga, lopov“. I onda sam pomislio da bi bilo dobro da uz sebe imam neki PR tim, nekog ko se bavi kreiranjem imidža.

Kad su vas najviše napadali?

Dobro, ne bih da preterujem, nije toga bilo mnogo, ali me je pogađalo jer su moje namere zlonamerno čitane. Dobro, istina je da sam ja često isturen, da sam na čelu mnogih projekata, pa sam i laka meta. Ali, osećao sam da nije fer, sve što sam pokušao da uradim za opšte dobro dočekivano je na nož. I tada sam pomislio da bi neka PR agencija možda bolje artikulisala moje ideje, pošto ja to očigledno ne znam. Ipak, opredelio sam se, na sreću, da dignem ruke od toga i okrenem se stvaralaštvu i svojim projektima. Tu mi nije bila potrebna nikakva agencija, niti spinovanje javnosti. Dela su sama govorila.

Taj fokus interesovanja valjda i sleduje nekom ko se nalazi među top 10 najmoćnijih ljudi srpske kulture

Čitao si intervju u Danasu. Tu sam odgovorio na to, pa da ne ponavljam. Optička varka. Kao i u svemu, čak i u mnogo ozbiljnijim zemljama, najmoćniji ljudi su nevidljivi.