Avatar

AVATAR (3D)

režija. James Cameron

selektah: uda-vin-as, Džejmskamero, uda-vin-as!

Trista miliona spucanih dolara. Neki izvori čak kažu i petsto (a potvrdiće ih, ako film zaradi milijardu i po). Desetak godina života (ne samo svojih!) protraćenih na razvijanje tehnologije koja će gledaocu, naročito u 3D aranžmanu, priuštiti do sada neviđeno bioskopsko iskustvo. Čudo neviđeno! Početak nove filmske ere!! Kinematografija budućnosti!!!... I sve to spotaknuto o jednu jedinu stvar- Jamesa Camerona. Čiji ego, veličine (a po njegovom mišljenju i vrednosti) dijamanta ispuštenog sa Titanika, nije dozvolio da iko sem njega priđe scenariju koji će poslužiti kao gorivo (u Cameronovom svetu- kao tečnost za šoferšajbnu) za mašineriju kojoj se toliko posvetio.

Pre nekoliko dana gledao sam neku emisiju u kojoj su svi tzv. oskarovski favoriti (Cameron, Tarantino, Bigelow, Reitman, Daniels, Jackson) sedeli za istim stolom i odgovarali na ista pitanja. Najšarmantniji je, naravno, bio Tarantino, ali najvoljniji da se njegova čuje bio je neuverljivo nenametljivi Cameron. Tom prilikom, on je iskreno i ljudski priznao da on voli da pravi velike filmove, u kojima će ceo svet uživati. Ali, kao što zna svako ko je probao, „univerzalno privlačno“ se lako izvrne u „opšte mesto“, prepuno klišea, većviđenosti sa još jednom uzaludnom ambicijom da „neautentično“ nametne kao „arhetipsko“. I Avatar je baš takav film.

Dozlaboga neupečatljivi Sam Worthington tumači marinca-invalida Jakea Sully-ja (ili Džejksulija, kako su ga Na’vai zvali), čiji je brat blizanac poginuo tokom naučne misije. Zbog specifične prirode eksperimenta Jake je u mogućnosti da zameni svog brata i počne da upravlja „avatarom“ (organskom lutkom) kojom je ranije gospodario njegov brat. Cilj avatara je da se infiltrira u svet sebi sličnih dvometarskih plavokožnih Na’vi indiosa koji žive u džungli na planeti Pandora i izuči njihov život. Na istoj planeti, samo sa drugim ciljem su i zli kapitalisti koji žele neki „prešs“ mineral koga ima najviše baš u naseobini Na’vija. Kao i u svakom „kolonijalističkom“ štivu, mlađani Jake naći će se u procepu između očaranosti primitivnim životom lokalaca i odanosti zlom, eksploatatorskom duhu kapitalizma...

Vizuelno, privlačnost Avatara zavisi od toga koliko vas slične eksploatacije tehnologije (pre svega na polju video-igara) lože. Ako vam je, recimo, Godfather (pa čak i III) bolji film od Beowulf imaćete 162 minuta da se pitate čemu sve ovo, i obrnuto. Nesporno je da „3D osećaj“ u celini nikada nije izgledao bolje. Još nespornije je da je to tokom celog filma jedina izbočina za koju možete da se grčevito držite iznad provalije dosade koja seva na sve strane.

Kao što je na planu priče neoprostivo predvidljiv i tvrdoglavo nemaštovit (što vizuelni izraštaji tek povremeno kompenzuju), Cameron na ideološkom planu uglavnom gleda da ostane na nivou „kontroverze“ koja tangira šestogodišnjake. Kapitalizam/tehnologija/Amerika su „bad, bad thing“, naročito u rukama „bad, bad people“ i neminovno vode uništenju ove rajske planete (on nam pokazuje Pandoru, a mi znamo da misli na Zemlju) koja je psihodelično oličenje New Age sna. Pusta činjenica da za dočaravanje te planete nije potrošen ama baš ni miligram ičega organskog verovatno treba da tangira samo one koji su u bioskop ušli već maliciozno naelektrisani.

Na kraju, ako sklonite svu isfabrikovanu famu oko toga da reditelj „najvećeg filma svih vremena“ (ponovo) režira „najveći film svih vremena“ koja nije utemeljena ni na čemu sem na lošem marketingu i nečijem zloćudnom podrazumevanju da i svi mi (treba da) mislimo to isto, Avatar je podjednako dosadan, bolje izgledajući Beowulf od koga, nakon tri sata, može da vas boli glava, a možete i da verujete da ste uhvatili boga za ****.. Kao i Cameron.